Односи Србије и Русије

Односи Србија-Русија

Србија	Русија

У модерно доба, Србија и Русија успостављају званичне дипломатске односе након Другог српског устанка, 1838. године. Руска Федерација има амбасаду у Београду, а Србија има амбасаду у Москви.

Историја односа

Средњи век

Иван IV Грозни, потомак српске властелинске породице Јакшића

Везе између средњовековне Србије и Русије су, пре свега, биле верске и културолошке природе.

Иако, за прилике свог доба, сразмерно доста удаљене, оне су одржавале контакте од својих најранијих дана. За то су биле најзаслужније две компоненте: старословенски језик који је у обе земље био званичан, као и заједничка званична вера, православно хришћанство. У том домену, Србија је била у позиција снабдевача Русије црквеним књигама, као и световном литературом (енциклопедијама, романима, граматичким реформама и напредним тенденцијама у песништву). То је такозвани Други утицај са Југа (након Првог којим се сматра ширење старословенског језика у Русији, који је такође потекао са словенског југа). Србија је у културолошком аспекту била напреднија јер је била ближа Византији, светионику просвећености тадашње Европе. Са друге стране, осим што је била удаљенија од средоземне Европе, Русија је била оптерећена монголским најездама и ропством.

До јачих политичких контаката није дошло из два разлога: сразмерно велике удаљености и зато што када је Србија падала под турско ропство, Русија се ослобађала од монголског. Ипак, постојало је и пар политичких бракова између српског и руског племства. Свакако најзначајнији, био је брак између српске племкиње, из властелинске београдске породице Јакшића и деде првог цара Русије, Ивана Грозног.

Османски период и борба за ослобођење Србије

Петар Велики, цар Русије

У време пада Српске деспотовине, Русија је била слаба и заостала држава на периферији тадашње Европе. Она се опорављала од монголског ропства и покушавала да успостави ефикасну и јаку средишњу власт над целим простором своје земље.

Први контакти, у новим приликама, опет су били културолошке природе. При Великој сеоби Срба, настала је велика потреба за ученим људима. Овај недостатак је допуњен учитељима из Русије. На тај начин, од 17. века до средине 19. века, настаје и употребљава се славеносрпски језик, као комбинација војвођанских дијалеката српског језика, руске редакције старословенског језика и руског језика.

Са порастом моћи Русије, почевши од Петра Великог, а нарочито за време Катарине Велике, расте руски интерес за Балкан. Русија је желела свим силама да изађе на топла мора, а и да се наметне као наследница Византије. У складу са тим, Катарина Велика склапа са Аустријом тајни договор о подели Балкана: Бугарска и све источно и јужно од ње би припали Русији, а Србија и све западно од ње Аустрији. То је изазивало серије руско-турских ратова. Након шестогодишњег рата, 1774. Русија и Турска су потписале Кучуккајнарџијски мир, којим Русија добија Крим, остварује утицај на Влашку и Молдавију и добија статус заштитнице хришћанства у Османском царству.

Са избијањем Српске револуције, Карађорђе тражи помоћ од Аустрије, Француске и Русије. Због сложене политичке ситуације у тадашњој Европи, пре свега због Наполеоног рата против Русије, конкретна помоћ изостаје. То доводи до слома Првог српског устанка, јер су Турцима потпуно биле одрешене руке.

Србија и Царска Русија

Берлинским конгресом је исправљен Сан-Стефански мир, и Србија је добила територијална проширења и признање своје независности

Након неуспешног Српско-турског рата 1876., Србија се укључује у Руско-турски рат (1877-1878.). Овај рат се завршио победом савезника над Турском и потписивањем Сан-Стефанског мира 1878. Овај мир је био велико разочарење за Србији: уместо да добије очекивана и освојена подручја на истоку и југу, Русија је решила да ове области припоји новоствореној Великој Бугарској. Ово је изазвало велики шок у Србији и условило окретањем ка Аустроугарској. С друге стране, Русија је све више нада полагала на Бугарску.

Тако је 1882. склопљена Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске, у којем се, између осталог, Србија обавезује да неће предузимати никакве акције без сагласности са Аустроугарском, а Аустроугарска да ће штити интересе Србије и да ће признати Србији ранг краљевине. До првог конзумирања овог споразума дошло је већ 1885. при Српско-бугарском рату. Услед српског пораза и опасности од продирања бугарских снага у Србију, Аустроугарска је морала брзо да реагује. У контакту са руским двором, Беч је захтевао повлачење бугарских снага и задржавање територијалног стања на status-у quo од пре 1885.

У међувремену, тензије између Србије и Аусто-Угарске све више расту. Пре свега због несмањених српских претензија ка стварању велике јужнословенске државе, као и због страха да би то могло бити потпуно разарајуће за Аусто-Угарску. С друге стране, Русија се све више разочарава Бугарском у којој краљеви из немачке династије, све више воде замерајућу политику: како према својим суседима, тако и према самој Русији. До поновног јачања српско-руских односа долази за време Царинског рата. Србија је желела да се привредно и политички еманципује, а Русија је желела да поново нађе свој чврсти ослонац на Балкану.

За време Анексионе кризе, као и за време Балканских ратова, Русија остаје мање-више по страни, не желећи да квари односе са Немачком и Аустроугарском. Такво понашање је изазвало страх међу појединим руским круговима, као у осталом и код самог руског цара, да ће таквим понашањем заувек изгубити Србију. Овај психолошки моменат је био кључан за руску објаву рата Аустроугарској и Немачкој, као реакције на објаву рата Аустроугарске Србији. Ово је одмотало клупко међусавезничких споразума и договара којим је букнуо Први светски рат 1914. године.

Између два светска рата

Руска црква у Београду, изграђена 20-тих 20. века за потребе руске емиграције

Октобарском револуцијом 1917., Русија из корена мења свој карактер. Тадашња капиталистичка Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија) и православна српска краљевска династија, према совјетској Русији гаје дубок отклон. Краљевина Југославија ју није признала све до непосредне опасности од нацистичке Немачке 1940. године.

С друге стране, Краљевина Југославија је под великим утицајем руске беле емиграције. У то време, Београд, Париз и Софија постају највећи центри одбегле руске интелектуалне елите и племства. С обзиром да је реч о високообразованим људима, они су дали непроцењиви допринос развоју тадашње југословенске науке, уметности и архитектуре. У том периоду, отвара се и први Руски дом у Београду.

Односи Краљевине Југославије и совјетске Русије остају хладни све до почетка Другог светског рата, када југословенска влада признаје совјетску власт у Русији.

Од 1945. до 1948.

Подршком коју је СССР давао Комунистичкој партији Југославије и победом партизана над фашистима у Другом светском рату, совјетски утицај јача. Црвена армија је у свим околним земљама била кључна снага у борби против фашизма, а у Југославији је помагала партизанима. Ова историјска чиљеница је умногоме определила даље југословенско-совјетске односе.

С обзиром да је у Југославији победио комунизам, Совјетски Савез постаје природни и најближи савезник и сарадник југословенских власти. У овом периоду долази до значајне сарадње на свим областима. Економски систем се реформише по угледу на совјетски, следе масовне колективизације и подруштављања приватне имовине. Совјетски стручњаци долазе у Југославији како би јој помогли у њеним реформама.

Совјетски Савез одлучује да оформи Информбиро, тело за координацију деловања и обавештавање свих социјалистичких земаља. Централа Информбирао је била у Београду.

Од кризе Информбироа до 1955.

Криза Информбироа 1948. настаје као кулминација бројних неусклађености у југословенско-совјетским односима. Југославија, за разлику од осталих комунистичких земаља, је имала своје велике жртве и заслуге у антифашистичкој борби. Тиме, она је желела да води слободнију спољну и унутрашњу политику, насупрот Стаљиновој тежњи да цео Источни блок буде под његовом контролом.

• Прва неусклађеност је била југословенски став и деловање у Тршћанској кризи. Оборивши неколико америчких авиона и залазећи у све веће конфронтације са Западом, Југославија је ризиковала да цео Источни блок увуче у нови рат за који СССР никако није био спреман.

• Другу неусклађеност представља југословенска активна помоћ грчким партизанима у Грчком грађанском рату. Стаљин се противио овоме, јер је у ранијем договору са Черчилом обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Грчке.

• Трећу неусклађеност представља југословенска тежња за стварањем Балканије. Ово је требало да буде федерација Југославије, Бугарске и Албаније. Иако је Стаљин јавно подржавао ову идеју, у суштини јој се дубоко противио. Тако једна велика и стратешки важна творевина била би још тежа за контролу из Москве.

Као последица свих ових догађаја, из Москве стиже прекор Комунистичкој партији Југославије да је превише горда, да преувеличава своје ратне заслуге и да флертује са национализмом и капитализмом. КПЈ одлучно одбија ове критике. То доводи до драстичног погоршња односа, избицивања Југославије из Информбироа и премештања његовох седишта у Софију. Цео Источни блок одбија сарадњу са Југославијом, престају да јој исплаћују ратне репарације, заводе према њој економске санкције и блока и врше сталне војне провокације дуж југосленских граница. (Види: Криза Информбироа)

Југословенска ситуација постаје прилично безнадежна и она је принуђена да партнере тражи на Западу. То доводи до преиспитивања стаљинистистичког типа комунизма у Југославији и долази до нових реформи, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану.

Од 1955. до распада СФРЈ и СССР

Након Стаљинове смрти 1953., у СССР-у долази до процеса дестаљинизације. Долази до преиспитивања укупне совјетске политике под Стаљиновим режимом и до осуде те политике.

У том духу, 1955. Никита Хрушчов долази у посету Титу. Он се извињава Југославији за неправду која јој је учињена и њих двојца потписују Београдски споразум. Годину дана након тога, 1956. Тито узвраћа посету Москви. Ту потписују Московски споразум.

Овај догађај доводио до одмрзавања југословенско-совјетских односа. Међутим, ни од тада, ови односи нису били без сметњи. Разлози се налазе у редефинисинаој спољној политици Југославије (види: Покрет несврстаних), као и у међународним кризама у којима су Југославија и СССР заузимали супротстављене стране (види: Мађарска револуција 1956. и Прашко пролеће 1968.).

Ипак, југословенско-совјетски односи, све до краја постојања ове две федерације, су остали коректни.

Транзиционе 90-те

Након пада Берлинског зида и слома комунизма у Европи, обе федерације улазе у дубоку кризу.

Русија, која је преокупирана распадом СССР-а и галопирајућим крахом свог привредног система, је била немоћна за било какве међународне акције и интервенције. Овај период се поклопио са кризом и распадом СФРЈ. Иако је руска влада била за очување југословенске заједнице, она је ипак међу првима признала независност Хрватске и Словеније и с њима успоставила дипломатске односе већ 25. маја 1992. године.

Током целог периода југословенских ратова, Русија се залагала за мирно решење конфликта. Али није била у позицији да заузме одлучнији став по овом питању.

Током бомбардовања Југославије 1999., Русија се у Савету безбедности УН-а чврсто успротивила овој интервенцији НАТО-а.

Савремени односи

Сусрет Бориса Тадића и Димитрија Медведева у Москви

Савремени односи Републике Србије и Руске Федерације започињу након 05. октобра 2000.

Косово

Русија не признаје независност Косова.

Енергетика

Србија, као и већина европских земаља, се налази у енергетској зависности од Русије. За решење тог питања, Србија је приступила пројекту изградње Јужног тока, гасовода који би снабдевао енергијом овај део Европе. У оквиру тог споразума, договорена је и приватизација НИС-а од стране руске нафтне индустрије

Привреда

Србија са Русијом има споразум о слободној трговини. Листа производа и услуга које улазе под овај третман, константно се проширује. Ова околност чини Србију врло привлачном за улагаче из трећих земаља. Са друге стране, Србија има сличан споразум и са земљама Европске уније, па је тиме српско тржиште занимљиво и руским улагачима.

Четири стуба

Председник Тадић и председник Медведев у палати Србија

У оквиру тренутне спољне политике Србије, сажете у формулацији Четири стуба, Русија има значајну улогу. Она, наима представља један од стубова на којима Србија базира даљи развој својих спољнополитичких односа. У складу са тим, 20. октобра 2009. у посету Србији је дошао руски председник Димитриј Медведев. Он је у Београду, са председником Србије Борисом Тадићем иницирао потписивање споразума о стратешком партнерству Русије и Србије. У оквиру ових споразума, као кључне тачке везивања спољних политика Србије и Русије истичу се : енергетика, поштовање суверенитета и територијалног интегритета, колективна безбедност, инфраструктурни развој и антифашизам. Споразум о стратешком партнерству Србије и Русије потписаће председници Б. Тадић и Д. Медведев у априлу 2011. у Москви.

Антифашизам

Димитриј Медведев са ветеранима антифашистичке борбе у Београду

Током посете председника Медведева Београду, истакнуто је једно од најзначајнијих начела стратешког партнерства Србије и Руске Федерације - антифашизам. Председник Медведев је истакао, и у свом излагању пред Скупштином Србије и на свечаности Србија памти у Сава центру, да је Србија, за разлику од многих других земаља током Другог светског рата поднела огромне жртве и исказала високу свест о штетности фашизма, чиме је умногоме допринела победи мира. Такође, председник Медведев се захвалио Србији што чува свест и сећање на своју славну, антифашистичку прошлост и током боравка у Београду, посетио је и алеју ослободилаца Београда 1944. на Новом гробљу. Председник Тадић је изјавио да је Србија поносна на своју антифашистичку прошлост и да ће Србија наставити да шири и негује тај дух.

Међународне организације

Организације у којима су обе државе имају чланство:

• Уједињене нације
• Савет Европе
• Организација за европску безбедност и сарадњу
• Организације за црноморску економску сарадњу

Амбасадори

Амбасадори Руске федерације у Београду

Конузин прликом примопредаје акредитива председнику Тадићу

• Чепурин Александар Васиљевич (16. септембар 2012. -)
• Конузин Александар Васиљевич (27. март 2008. - 16. септембар 2012. )
• Алексев Александар Николаевич (22. септембар 2004. - 27. март 2008.)
• Ивановскиј Владимир Евгеневич (7. фебруар 2002. - 22. септембар 2004.)
• Егошкин Валериј Евгеневич (31. децембар 1999. - 7. фебруар 2002.)
• Котов Јуриј Михаилович (29. јануар 1996. - 31. децембар 1999.)
• Шикин Генадиј Серафимович (25. децембар 1991. - 29. јануар 1996.)

Амбасадори Србије у Москви

Јелица Курјак приликом предаје акредитива у Москви

Амбасада Републике Србије у Москви покрива билатералне односе са Руском Федерацијом као и односе са републиком Казахстаном, Републиком Киристан, Републиком Таџикистан, Туркменистаном и Републиком Узбекистан на нерезиденцијалној основи.

• Славенко Терзић (24. децембар 2012. - )
• Јелица Курјак (17. децембар 2008. - 24. октобар 2012.)
• Станимир Вукићевић (- 17. децембар 2008.)
• Милан Рочен (амбасадор СЦГ)
• Данило Вуксанович (амбасадор СРЈ)
• Борислав Милошевић (амбасадор СРЈ)
• Данило Ж. Марковић (амбасадор СРЈ)

Културне везе

Културна сарадња Републике Србије и Руске федерације заснована је на споразуму из 1995. као и новом програму (2009-2011) сарадње који је потписан приликом посете председника Медведева у Београду 20. октобра 2009. године. У оквиру програма одржавају се Дани културе Србије у Русији и Дани Русије у Србији.

Поређење

	Русија	Србија
Становништво	145.184.000	7.498.001 (без КиМ)
Површина	17.075.200 km²	88.361 km²
Густина насељености	8,3 /km²	96,78/km² (без КиМ)
Престоница	Москва	Београд
Највећи град	Москва - 10.524.400 (14.837.510 шире подручје)	Београд - 1.182.000 (1.621.396 шире подручје)
Облик владавине	Полу-председничка република	Парламентарна република
Званични језик	Руски	Српски
Вероисповест	70% Православље, 9% Ислам, 2% остали хришћани, 19% остали	84,1% Православље, 6,24% Католицизам, 4,82% Ислам, 1,44% Протестантизам, 3,4% атеисти
Етничка структура	79,8% Руси, 3,8% Татари, 2% Украјинци, 1,2% Башкири, 1,1% Чуваши, 12,1% остали	82,86% Срби, 3,91% Мађари, 1,82% Бошњаци, 1,44% Роми, 1,08% Југословени, 0,89% Словаци, 9,79% остали
ГДП (по становнику)	16.100 $ (2008)	10.900 $ (2008)

Слике

• 
  Москва
• 
  Београд
• 
  Томислав Николић председник Србије
• 
  Владимир Путин председник Русије
• 
  Ивица Дачић
  председник владе Србије
• 
  Димитриј Медведев председник владе Русије

Види још

• Спољни односи Србије

Спољашње везе

• амбасада Руске Федерације у Србији (језик: српски), (језик: руски)
• Руски дом у Београду (језик: српски), (језик: руски)