Павле Раденовић — разлика између измена

Павле Раденовић
Павле Раденовић
	Кнежевина Павла Раденовића у раном 15. веку
Лични подаци
Датум смрти	1415.

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 17. септембар 2013. у 08:54

Павле Раденовић (?-1415) је био кнез из редова Павловића који је био један од најмоћнијих великаша у краљевини Босни на прелазу из XIV у XV век. Био је син Радена Јабланића који је имао поседе у источној Босни око Криваје и Праче. Као један од проверених људи у краљевству, заједно са Влатком Вуковићем (?-1392) 1391. године заузима Конавле, које су до тада држали Санковићи. После смрти Твртка I(бан 1353 – 1377, краљ 1377 — 1391) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз Косаче и Хрватиниће. Убијен је у завери краља Остоје (прва влада 1398 — 1404, друга влада 1409 — 1418), војводе Сандаља(1392 — 1435) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, после чега га је наследио настарији син Петар I(1415 — 1420).

Породица

Павле Раденовић је био син властелина Радена Јабланића и оснивач великашке породице Павловића. Имао је два сина који су га наследили после његове смрти:

Петар I Павловић, војвода, погинуо 1420. године у борби са Сандаљевим Османлијама
Радослав Павловић (1420 — 1441), кнез и војвода, умро 1441. године, наследио га је син Иваниш (1441 — 1450)

Политички ангажман

Преузимањем дела Конавла 1391. године кнез Павле је постао сусед Дубровачке републике према којој је држао неколико царина. Њеним трговцима је 1397. године издао повељу о слободној трговини и заштити у његовим земљама, за шта је награђен титулом грађанина Дубровника. У спољној политици је, као и остали великаши краљевине Босне, подржавао Владислава Напуљског у сукобу са Жигмундом Луксембуршким (1387 — 1437) око титуле краља Мађарске, која се у то доба водила.

У унутрашњој политици је активно учествовао у јачању положаја племства у краљевини, а потом и у некој врсти de facto великашког намесништва краљице Јелене (Грубе) (1395 — 1398) које су као њени саветници поред њега, између осталих, чинили и Хрвоје Вукчић(?-1416) и Сандаљ Хранић. Учествовао је у избору Остоје за краља 1398. године, да би га са осталим великашима збацио са власти 1404. године поставивши Твртка II (прва влада 1404 — 1409, друга влада 1420 — 1443) за новог краља. После пораза Владислава Напуљског 1408. године, са осталим великашима је збацио Твртка II који је подржавао Владислава и вратио на престо Жигмундовог претендента Остоју.

Убиство на Пареној пољани

Током августа 1415. године на Краљевој Сутјесци код Бобовца одржавао се сабор краља и властеле краљевине Босне. Приликом посебно организованог лова на Пареној пољани, Златоносовићи су на знак који је мачем дао сам Сандаљ Хранић напали Павла и тешко га ранили, а његовог сина Петра и посланика Браила Тежаловића су заробили. Заверу су организовали сам краљ Остоја и војвода Сандаљ због политичких сукоба са Павлом, оптуживши га за издају краљевства. Према првобитном плану, Павлов син Петар је требало да буде ослепљен, а поседи Павловића подељени између Сандаља и Златоносовића, који су се надали Олову, које се налазило уз њихове поседе, али се од тог плана одустало и Петру су остављени очеви поседи. Целом чину је присуствовао и посланик Дубровачке републике Никола Гучетић и Влатко Тумурлић. Сам Павле је убрзо умро од последица рана које је задобио, али је зато Петар пуштен да се врати на породични посед и настави управљање њиме. Као сведок овог напада Петар је за смрт свога оца директно окривио Сандаља, што је целокупни југоисточни део данашње Босне и Херцеговине гурнуло у рат између Павловића са једне и Сандаља односно Косача са друге стране. Највећа последица овог жестоког сукоба за који је деловало да се може окончати само потпуним уништењем једних или других било је директно укључивање Османлија у њега, прво на страни Павловића, а потом и на Сандаљевој страни, иако су они de facto радили искључиво за себе и постепено освајали делове краљевине Босне. Сам сукоб се временом смирио, тако да су обе породице практично нестале са османлијским освајањем Босне и Херцеговине.

Његов посед

Поред породичне баштине у источној Босни око Праче, између Криваје, Дрине и Лима, он је 1391. године преузео део Конавла, док су остатак преузели Влатко Вуковић и Косаче са којима је на Леденицама имао заједничку царину ка Дубровачкој републици.

Значајнији градови у северном делу његових земаља били су:

док су у јужном делу најзначајнији били:

са жупама: Врм, Требиње, Рудине и Фатница.

Види још

Павловићи

Раден Јабланић	Павловићи ? - 1415	Петар I Павловић

@@ Ред 22: / Ред 22: @@
 | деца =
 }}
-'''Павле Раденовић''' (?-[[1415]]) је био [[кнез]] из редова [[Павловићи|Павловића]] који је био један од најмоћнијих [[великаш]]а у [[Краљевина Босна|краљевини Босни]] на прелазу из [[14. век|XIV]] у [[15. век|XV век]]. Био је син [[Раден Јабланић|Радена Јабланића]] који је имао поседе у [[Исток|источној]] [[Босна (област)|Босни]] око [[Река Криваја|Криваје]] и [[Прача (река)|Праче]]. Као један од проверених људи у краљевству, заједно са [[Влатко Вуковић|Влатком Вуковићем]] (?-[[1392]]) [[1391]]. године заузима [[Конавле]], које су до тада држали [[Санковићи]]. После смрти [[Твртко I|Твртка I]]([[бан]] [[1353]] – [[1377]], [[краљ]] [[1377]] — [[1391]]) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз [[Косаче]] и [[Хрватинићи|Хрватиниће]]. Убијен је у завери краља [[Остоја Котроманић|Остоје]] (прва влада [[1398]] — [[1404]], друга влада [[1409]] — [[1418]]), војводе [[Сандаљ Хранић|Сандаља]]([[1392]] — [[1435]]) и [[Златоносовићи|Златоносовића]] током [[лов]]а на Пареној пољани крај [[Бобовац|Бобовца]], после чега га је наследио настарији син [[Петар I Павловић|Петар I]]([[1415]] — [[1420]]).
+'''Павле Раденовић''' (?-[[1415]]) је био [[кнез]] из редова [[Павловићи|Павловића]] који је био један од најмоћнијих [[великаш]]а у [[Краљевина Босна|краљевини Босни]] на прелазу из [[14. век|XIV]] у [[15. век|XV век]]. Био је син [[Раден Јабланић|Радена Јабланића]] који је имао поседе у [[Исток|источној]] [[Босна|Босни]] око [[Река Криваја|Криваје]] и [[Прача (река)|Праче]]. Као један од проверених људи у краљевству, заједно са [[Влатко Вуковић|Влатком Вуковићем]] (?-[[1392]]) [[1391]]. године заузима [[Конавли|Конавле]], које су до тада држали [[Sankovići|Санковићи]]. После смрти [[Стефан Твртко I Котроманић|Твртка I]]([[бан]] [[1353]] – [[1377]], [[краљ]] [[1377]] — [[1391]]) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз [[Косаче]] и [[Хрватинићи|Хрватиниће]]. Убијен је у завери краља [[Остоја Котроманић|Остоје]] (прва влада [[1398]] — [[1404]], друга влада [[1409]] — [[1418]]), војводе [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаља]]([[1392]] — [[1435]]) и [[Златоносовићи|Златоносовића]] током [[лов]]а на Пареној пољани крај [[Бобовац|Бобовца]], после чега га је наследио настарији син [[Петар I Павловић|Петар I]]([[1415]] — [[1420]]).
 == Породица ==
@@ Ред 32: / Ред 32: @@
 == Политички ангажман ==
-Преузимањем дела Конавла [[1391]]. године кнез Павле је постао сусед [[Дубровачка република|Дубровачке републике]] према којој је држао неколико [[царина]]. Њеним трговцима је [[1397]]. године издао повељу о слободној трговини и заштити у његовим земљама, за шта је награђен титулом [[Грађанин Дубровачке републике|грађанина Дубровника]]. У спољној политици је, као и остали великаши краљевине Босне, подржавао [[Владислав Напуљски|Владислава Напуљског]] у сукобу са [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмундом Луксембуршким]] ([[1387]] — [[1437]]) око титуле [[Краљ Мађарске|краља Мађарске]], која се у то доба водила.
+Преузимањем дела Конавла [[1391]]. године кнез Павле је постао сусед [[Дубровачка република|Дубровачке републике]] према којој је држао неколико [[царина]]. Њеним трговцима је [[1397]]. године издао повељу о слободној трговини и заштити у његовим земљама, за шта је награђен титулом [[Грађанин Дубровачке републике|грађанина Дубровника]]. У спољној политици је, као и остали великаши краљевине Босне, подржавао [[Ладислав Напуљски|Владислава Напуљског]] у сукобу са [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмундом Луксембуршким]] ([[1387]] — [[1437]]) око титуле [[списак владара Мађарске|краља Мађарске]], која се у то доба водила.
-У унутрашњој политици је активно учествовао у јачању положаја племства у краљевини, а потом и у некој врсти ''-{[[de facto]]}-'' великашког намесништва краљице [[Јелена Груба|Јелене (''Грубе'')]] ([[1395]] — [[1398]]) које су као њени саветници поред њега, између осталих, чинили и [[Хрвоје Вукчић]](?-[[1416]]) и [[Сандаљ Хранић]]. Учествовао је у избору Остоје за краља [[1398]]. године, да би га са осталим великашима збацио са власти [[1404]]. године поставивши [[Твртко II|Твртка II]] (прва влада [[1404]] — [[1409]], друга влада [[1420]] — [[1443]]) за новог краља. После пораза Владислава Напуљског [[1408]]. године, са осталим великашима је збацио Твртка II који је подржавао Владислава и вратио на престо Жигмундовог претендента Остоју.
+У унутрашњој политици је активно учествовао у јачању положаја племства у краљевини, а потом и у некој врсти ''-{[[de facto]]}-'' великашког намесништва краљице [[Јелена Груба|Јелене (''Грубе'')]] ([[1395]] — [[1398]]) које су као њени саветници поред њега, између осталих, чинили и [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвоје Вукчић]](?-[[1416]]) и [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаљ Хранић]]. Учествовао је у избору Остоје за краља [[1398]]. године, да би га са осталим великашима збацио са власти [[1404]]. године поставивши [[Стефан Твртко II Котроманић|Твртка II]] (прва влада [[1404]] — [[1409]], друга влада [[1420]] — [[1443]]) за новог краља. После пораза Владислава Напуљског [[1408]]. године, са осталим великашима је збацио Твртка II који је подржавао Владислава и вратио на престо Жигмундовог претендента Остоју.
 == Убиство на Пареној пољани ==
-Током [[август]]а [[1415]]. године на [[Краљева Сутјеска|Краљевој Сутјесци]] код [[Бобовац|Бобовца]] одржавао се [[сабор]] краља и властеле краљевине Босне. Приликом посебно организованог [[лов]]а на Пареној пољани, [[Златоносовићи]] су на знак који је [[мач]]ем дао сам [[Сандаљ Хранић]] напали Павла и тешко га ранили, а његовог сина [[Петар I Павловић|Петра]] и посланика [[Браило Тежаловић|Браила Тежаловића]] су заробили. Заверу су организовали сам краљ [[Стефан Остоја|Остоја]] и војвода Сандаљ због политичких сукоба са Павлом, оптуживши га за издају краљевства. Према првобитном плану, Павлов син Петар је требало да буде ослепљен, а поседи Павловића подељени између Сандаља и Златоносовића, који су се надали [[Босанско Олово|Олову]], које се налазило уз њихове поседе, али се од тог плана одустало и Петру су остављени очеви поседи. Целом чину је присуствовао и посланик [[Дубровачка република|Дубровачке републике]] [[Никола Гучетић]] и [[Влатко Тумурлић]]. Сам Павле је убрзо умро од последица рана које је задобио, али је зато Петар пуштен да се врати на породични посед и настави управљање њиме. Као сведок овог напада Петар је за смрт свога оца директно окривио Сандаља, што је целокупни [[Југоисток|југоисточни]] део [[БиХ|данашње Босне и Херцеговине]] гурнуло у рат између [[Павловићи|Павловића]] са једне и Сандаља односно [[Косаче|Косача]] са друге стране. Највећа последица овог жестоког сукоба за који је деловало да се може окончати само потпуним уништењем једних или других било је директно укључивање [[Османлије|Османлија]] у њега, прво на страни Павловића, а потом и на Сандаљевој страни, иако су они ''-{[[de facto]]}-'' радили искључиво за себе и постепено освајали делове краљевине Босне. Сам сукоб се временом смирио, тако да су обе породице практично нестале са [[Османлијско освајање Босне и Херцеговине|османлијским освајањем Босне и Херцеговине]].
+Током [[август]]а [[1415]]. године на [[Краљева Сутјеска|Краљевој Сутјесци]] код [[Бобовац|Бобовца]] одржавао се [[сабор]] краља и властеле краљевине Босне. Приликом посебно организованог [[лов]]а на Пареној пољани, [[Златоносовићи]] су на знак који је [[мач]]ем дао сам [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаљ Хранић]] напали Павла и тешко га ранили, а његовог сина [[Петар I Павловић|Петра]] и посланика [[Браило Тежаловић|Браила Тежаловића]] су заробили. Заверу су организовали сам краљ [[Остоја Котроманић|Остоја]] и војвода Сандаљ због политичких сукоба са Павлом, оптуживши га за издају краљевства. Према првобитном плану, Павлов син Петар је требало да буде ослепљен, а поседи Павловића подељени између Сандаља и Златоносовића, који су се надали [[Олово (град)|Олову]], које се налазило уз њихове поседе, али се од тог плана одустало и Петру су остављени очеви поседи. Целом чину је присуствовао и посланик [[Дубровачка република|Дубровачке републике]] [[Никола Гучетић]] и [[Влатко Тумурлић]]. Сам Павле је убрзо умро од последица рана које је задобио, али је зато Петар пуштен да се врати на породични посед и настави управљање њиме. Као сведок овог напада Петар је за смрт свога оца директно окривио Сандаља, што је целокупни [[Југоисток|југоисточни]] део [[босна и Херцеговина|данашње Босне и Херцеговине]] гурнуло у рат између [[Павловићи|Павловића]] са једне и Сандаља односно [[Косаче|Косача]] са друге стране. Највећа последица овог жестоког сукоба за који је деловало да се може окончати само потпуним уништењем једних или других било је директно укључивање [[Османлије|Османлија]] у њега, прво на страни Павловића, а потом и на Сандаљевој страни, иако су они ''-{[[de facto]]}-'' радили искључиво за себе и постепено освајали делове краљевине Босне. Сам сукоб се временом смирио, тако да су обе породице практично нестале са [[Османлијско освајање Босне и Херцеговине|османлијским освајањем Босне и Херцеговине]].
 == Његов посед ==
-Поред породичне баштине у [[Исток|источној]] [[Босна (област)|Босни]] око [[Прача (река)|Праче]], између [[Река Криваја|Криваје]], [[Река Дрина|Дрине]] и [[Река Лим|Лима]], он је [[1391]]. године преузео део [[Конавла]], док су остатак преузели Влатко Вуковић и [[Косаче]] са којима је на [[Конављанске Леденице|Леденицама]] имао заједничку царину ка [[Дубровачка република|Дубровачкој републици]].
+Поред породичне баштине у [[Исток|источној]] [[Босна|Босни]] око [[Прача (река)|Праче]], између [[Река Криваја|Криваје]], [[Дрина|Дрине]] и [[Лим (река)|Лима]], он је [[1391]]. године преузео део [[Конавла]], док су остатак преузели Влатко Вуковић и [[Косаче]] са којима је на [[Конављанске Леденице|Леденицама]] имао заједничку царину ка [[Дубровачка република|Дубровачкој републици]].
 Значајнији градови у [[север]]ном делу његових земаља били су:
@@ Ред 49: / Ред 49: @@
 * [[Пале|Пале - Градина на извору Паљанске Миљацке]]
 * [[Борач на Прачи|Борач]]
-* [[Дрински Вишеград|Вишеград]]
+* [[Вишеград]]
 * [[Добрун]]
 * [[Горажде]]
 * [[Прача (град)|Прача]]
-* [[Босанско Олово|Олово]]
+* [[Олово (град)|Олово]]
 док су у [[Југ|јужном]] делу најзначајнији били:
 * [[Билећа]]