Србуље

Србуље су рукописне и штампане књиге српске редакције старословенског језика, односно старосрпског језика и ћириличког писма од почетка српске писмености до прве половине 18. века. Од 18. века их смењују књиге на црквенословенском језику. Садржај књига је углавном теолошки и то искључиво православни.

Термин је први пут употребио Вук Стефановић Караџић 1818. године у Српском рјечнику.

Србуље представљају највећи део српског књижевног стваралаштва од почетака писмености до последњих књига писаних српскословенским током 18. века. До 14. века писане су на пергаменту, а од почетка 14. века и на хартији. Најчешће су у питању књиге за литургијску праксу, теолошка литература, монашко-аскетски списи, догматско-полемичке расправе, филозофско-теолошка дела, али и хагиографије.

Умножавање књига штамањем почело је у српској средини у држави Ђурђа Црнојевића где су у периоду од 1494. до 1496. штампане четири књиге, између осталих и прва штампана српска књига Октоих, осмогласник из 1494. године. Током 16. века србуље су штампане у Венецији, у спрском манастирима у Горажду, Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви и Београду. У питању су књиге теолошке садржине намењене за црквену употребу.

Извори

• Мала енциклопедија Просвета (3 Р-Ш), Београд, 1978.
• Речник српскохрватскога књижевног језика, Нови Сад, 1967—1976.
• Србуље, Лексикон српског средњег века, Београд 1999.