Пиринејско полуострво — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 28: Ред 28:
[[Датотека:Hispania 2a division provincial.PNG|220px|мини|десно|Провинције Хиспаније за време владавине Октавијана Августа]]
[[Датотека:Hispania 2a division provincial.PNG|220px|мини|десно|Провинције Хиспаније за време владавине Октавијана Августа]]


Од почетка II века п. н. е. Картагињане су заменили [[Римско царство|Римљани]]. Постепено продиру у унутрашњост и до краја I века пре нове ере освојили су читаво полуострво и основали неколико провинција. Сузбили су устанке домаћег становништва и проводили интензивну романизацију.
Од почетка II века п. н. е. Картагињане су заменили [[Римско царство|Римљани]]. Постепено продиру у унутрашњост и до краја I века пре нове ере освојили су читаво полуострво и основали неколико провинција. Сузбили су устанке домаћег становништва<ref name="UNRV"> и проводили интензивну романизацију.


Римљани су Пиринејско полуострво називали ''Хиспанија''. Током њихове власти, неколико пута је мењана територијална подела Хиспаније. Године [[197. п. н. е.]] створене су двије провинције — Хиспанија Цитериор ({{јез-лат|Hispania Citerior}}) и Хиспанија Ултериор ({{јез-лат|Hispania Ulterior}}). [[Октавијан Август]] је [[27. п. н. е.]] поделио Хиспанију на три провинције: Бетику, Лузитанију и Тараконенсис.<ref>[http://sunburst.usd.edu/~clehmann/pir/tarracon.htm The Conquest of Hispania and the Province of Tarraconensis], приступљено на дан 28. 10. 2013.</ref> Цареви [[Каракала]] и [[Диоклецијан]] су касније вршили нове поделе. Каракала је повећао број провинција на четири, а Диоклецијан прво на пет, а касније на седам.
⚫
Слабљењем [[Римско царство|Римског царства]], са севера су продирали разни варварски народи: [[Алани]], [[Свеви]], [[Вандали]], [[Визиготи]].

⚫
Слабљењем [[Римско царство|Римског царства]], са севера су продирали разни варварски народи: [[Алани]], [[Свеви]], [[Вандали]], [[Визиготи]].<ref name="UNRV">[http://www.unrv.com/provinces/hispania.php Hispania], ''UNRV.com'', приступљено на дан 28. 10. 2013.</ref>


=== Држава Визигота ===
=== Држава Визигота ===

Верзија на датум 28. октобар 2013. у 15:16

Пиринејско полуострво виђено из свемира

Пиринејско полуострво се налази на крајњем југозападу Европе. Од Француске је одељено планинским ланцем Пиринеја по којем је добило име. Познато је и под називом Иберијско полуострво, а назван је по старом народу (Ибери), који је у давној прошлости насељавао један део полуострва. Данас се на њему налазе државе Шпанија, Андора и Португалија, као и британска прекоморска територија Гибралтар.

Географија

Пиринејски полуострво, с површином од око 580.000 km², најзападније од три јужноевропска полуострва (Пиринејског, Апенинског и Балканског), односно четири северномедитеранска полуострва (три наведена и Мала Азија), и има све одлике континенталности.

Рељеф и клима

Источни део Шпаније има медитеранску климу, остали дијелови кренути Атлантском океану имају океанску климу, а унутрашњост има континенталну климу.

Историја

Праисторијско раздобље

Пиренејско полуострво било је насељено већ у палеолиту. У пећинама, од којих је најславнија Алтамира, нађене су бројне пећинске слике.[1]

У млађем каменом добу и у бакарном добу, Пиринејско полуострво је било једно од културних средишта.

Ширење Сахарске пустиње узроковало је исељавање становништва, од којих један део прелази Гибралтарски мореуз и насељава се на Пиренејском полуострву. Ту оснивају стална насеља, а касније се отварају и значајни рудници, нарочито сребра и гвожђа.

Племена земљорадника и сточара касније с Пиренејског полуострва одлазе на север, копненим путем преко Пиренеја или бродовима. Насељавају се на подручјима западне и средње Европе. У II и III миленијуму пре Христа постојала је значајна поморска трговина дуж атлантске обале, која касније замире због сталних ратова и гусарских напада.

Пре римског освајања

Почетком I миленијума пре нове ере Феничани су оснивали трговачка насеља (факторије) на медитеранској обали.[2] У VII веку пре Христа населили су се и Грци, али поморску трговину у следећим вековима су контролисали Картагињани. Унутрашњост земље су освојили Келти.

Након пораза у Првом пунском рату, када је изгубила Сардинију, Сицилију и Корзику, Картагина је повећала своје присуство на Пиринејском полуострву.[3] Други пунски рат је избио 218. п. н. е. и завршио се поразом Картагине, након чега полуострво постепено потпада под власт Римљана.

Владавина Римљана

Главни чланак: Хиспанија
Провинције Хиспаније за време владавине Октавијана Августа

Од почетка II века п. н. е. Картагињане су заменили Римљани. Постепено продиру у унутрашњост и до краја I века пре нове ере освојили су читаво полуострво и основали неколико провинција. Сузбили су устанке домаћег становништваГрешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци Цареви Каракала и Диоклецијан су касније вршили нове поделе. Каракала је повећао број провинција на четири, а Диоклецијан прво на пет, а касније на седам.

Слабљењем Римског царства, са севера су продирали разни варварски народи: Алани, Свеви, Вандали, Визиготи.[4]

Држава Визигота

Главни чланак: Визиготско краљевство

Визиготи су од 418. године имали краљевство у Аквитанији (јужна Француска). Године 507. Франци запоседају њихове поседе и они се повлаче преко Пиренеја.[5] У раздобљу 510-531. одбијају франачке покушаје продора.

Визиготско краљевство почетком 6. века

Године 534. формирали су своју државу са седиштем у Толеду, која је контролисала највећи део полуострва. Сузбили су продоре Византије и Свева и угушили побуне локалног становништва у Баскији и Андалузији.

О значају Пиренејског полуострва у то доба сведочи и чињеница да су у Толеду одржана три црквена концила Запада између 396. и 589. године.[6] Касније се у Толеду одржавају локални савети, који имају битан утицај на политику краљевства.

Визиготи су током два века били аријанци. Краљ Рекард I попео се на престо 586. године. Годину дана касније одрекао се аријанизма и прешао на католицизам.[7] Црква је у овом периоду имала знатан утицај. Потицала је јединство земље, пружајући краљу потпору против великих земљопоседника, који су бранили своје привилегије. Свака одлука савета постаје државним закон. Строга верска политика била је уперена против пагана, Јевреја и аријанаца.

Краљеви су водили политику стапања Визигота са старим иберским и романским становништвом. Преузимали су и учвршћивали старе римске установе. Године 654. донесен је законик Liber iudiciorum, који је заменио разне врсте обичајног права.[8]

Борбе за престо су ослабиле државу Визигота и учиниле је лаком метом муслиманских освајача почетком 8. века.

Маварска освајања

Главни чланак: Маварско освајање Пиринејског полуострва

Реконкиста

Главни чланак: Реконкиста

После реконкисте

Становништво

Религија

Огромна већина становника у свим државама и територијама Пиринејског полуострва су католици по вероисповести. Друге религије су слабо заступљене, мада постоје мале заједнице протестаната и других хришћана, муслимана, хиндуса и јевреја. У Шпанији и Португалу постоји значајан број нерелигиозних особа.

У анкети Центра за социолошка истраживања из фебруара 2013, 70,9% испитаних Шпанаца се изјаснило као католици, 24,6% се изјаснило као нерелигиозни, док је 2,4% испитаника навело да припадају некој другој религији.[9]

Католици чине 81% становништва Португала, према резултатима пописа из 2011. Припадници других хришћанских вероисповести чине 3,3% становништва, а нерелигиозних је 6,8%.[10]

У Андори је преко 90% становништва католичке вероисповести,[11] док у Гибралтару има око 78% католика.[12]

Језици

Језици који се говоре на Пиринејском полуострву

Најзаступљенији језици на Пиринејском полуострву су шпански, португалски, каталонски, галицијски и баскијски.

Шпански језик (или кастиљански) је службени језик у Шпанији и има највише говорника. У истраживању Евробарометра из 2005, 89% анкетираних становника Шпаније је навело шпански као свој матерњи језик.[13]

Португалски језик је готово универзални језик у Португалу и други је најзаступљенији језик на Пиринејском полуострву.

Каталонски језик је службени језик у Каталонији и Андори, а говори се и у неким деловима Арагона и Мурсије. Дијалекат каталонског језика познат као валенсијански језик је службени језик у Валенсијанској покрајини. Каталонски језик је матерњи за 5 до 6 милиона људи.[14] У анкети Евробарометра из 2005, 9% испитаника из Шпаније је навело каталонски као свој матерњи језик.[13]

Галицијски језик је службени језик у Галицији и њиме говори око 2 милиона људи.[14]

Баскијски језик има око 600.000 говорника на северу Шпаније и службени је језик у Баскији и Навари.[14]

Остали мањи језици су арагонски, астуријски, леонски, астурлеонски и окситански.

Државе и територије

Држава/
Територија 		Становништво (на полуострву) km2 % Напомена
 Шпанија ~ 43.500.000 505.519 85% Без Балеарских острва, Канарских острва, Сеуте и Мелиље.
 Португал ~ 10.000.000 89.261 15% Без Азорских острва и Мадеире
 Француска 12.035 540 <1% Француска Сердања се налази на јужној страни Пиринеја, и технички припада Пиринејском полуострву.
 Андора 84.082 468 <1% Држава на јужној страни Пиринеја, између Француске и Шпаније.
 Гибралтар 29.431 7 <1% Британска прекоморска територија

Највећи градови

 

Извор: [15][16]
№ Град Популација
Мадрид
Мадрид
Барселона
Барселона 		1. Мадрид Шпанија 3.198.645 Валенсија
Валенсија
Севиља
Севиља
2. Барселона Шпанија 1.611.013
3. Валенсија Шпанија 792.054
4. Севиља Шпанија 698.042
5. Сарагоса Шпанија 678.115
6. Малага Шпанија 561.435
7. Лисабон Португалија 547.733
8. Мурсија Шпанија 437.667
9. Билбао Шпанија 351.356
10. Аликанте Шпанија 329.325

Види још

Референце

  1. ^ У Алтамири откривени нови цртежи стари 25.000 година, Блиц, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  2. ^ Самарџић, Н. Историја Шпаније. Првих пола милиона година. Плато, Београд, 2005. Стр-11-18
  3. ^ Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
  4. ^ Hispania, UNRV.com, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  5. ^ Cameron, Ward. The Cambridge Ancient HIstory - Volume XIV. Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425–600. стр. 113-114.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ).
  6. ^ councils of Toledo, Encyclopædia Britannica, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  7. ^ Michael Frassetto (1. 1. 2003). Encyclopedia of Barbarian Europe: Society in Transformation. ABC-CLIO. стр. 304. ISBN 978-1-57607-263-9. 
  8. ^ Peter Sarris (27. 10. 2011). Empires of Faith: The Fall of Rome to the Rise of Islam, 500-700. Oxford University Press. стр. 323—324. ISBN 978-0-19-926126-0. 
  9. ^ Barómetro de abril, Centro de investigaciones Sociológicas, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  10. ^ Census - Final results : Portugal - 2011, Statistics Portugal, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  11. ^ 2011 Report on International Religious Freedom - Andorra, United States Department of State, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  12. ^ Census of Gibraltar 2001, Government of Gibraltar, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  13. ^ а б Europeans and their Languages, Eurobarometer, приступљено на дан 27. 10. 2013.
  14. ^ а б в The languages of Spain, cyberspain.com, приступљено на дан 27. 10. 2013.
  15. ^ „Portugal: Cities”. citypopulation.de. Приступљено 27. 10. 2013. 
  16. ^ „Spain: Major Cities”. citypopulation.de. Приступљено 27. 10. 2013. 

Спољашње везе

Пиринејско полуострво на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пиринејско_полуострво&oldid=8482729”