Efekat staklene bašte

Efekat staklene bašte

Dijagram razmene energije

Efekat staklene bašte je izraz za zagrevanje planete Zemlje nastalo poremećajem energetske ravnoteže između količine zračenja koje od Sunca prima i u svemir zrači Zemljina površina. Ovaj efekat predstavlja rezultat povećanja količine zračenja koje ne može od površine Zemlje da bude emitovano u svemir, već ga atmosfera upije i postane toplija. Atmosfera Zemlje odbija deo (37-39%) energije koju Sunce direktno emituje (pojam pod nazivom albedo), dok ostatak (zračenje manjih talasnih dužina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrvene zrake (manjih talasnih dužina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Međutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zračenje, doći će do povećanja temperature atmosfere. To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku.

Ukratko, Sunce emituje energiju raznih talasnih dužina, dobar deo toga stigne do Zemljine površine, doprinosi stvaranju i održavanju svog života na Zemlji, a deo tog zračenja potom biva emitovan u svemir i priroda je u ravnoteži. Ako nešto zadrži deo tog zračenja, ravnoteža se kvari i nastaju problemi. Ono što zadrži zračenje je poznato pod nazivom gasovi staklene bašte, a problemi koji nastaju su poznati pod nazivom globalno zagrevanje. Atmosferski gasovi prvenstveno ugljen-dioksid i vodena para, u atmosferi stvaraju efekat staklene bašte i održavaju prosečnu temperaturu na Zemlji oko 15 stepeni. Bez ovih gasova prosečna temperatura bi bila -18 stepeni.

Efekat

Efekat nastaje na sličan način kao u stakleniku, gde Sunčevi zraci vidljivog i ultraljubičastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod stakla. Tlo potom emituje infracrveno zračenje koje ne može proći kroz staklo, zadržava se unutra i tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na isti način se ponaša i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja će se ponašati kao stakleni krov. Prilikom izbacivanja iz fabričkih dimnjaka i auspuha automobila ugljenik(IV)-oksid (poznatiji kao ugljen-dioksid) i ostali štetni gasovi formiraju omotač oko Zemlje koji propušta toplotu da prodre do površine ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj način površina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu temperature su sve više.

Razlog koji dovodi do efekta staklene bašte, usled kojeg dolazi do zagrevanja površine Zemlje drugačiji je od onog u staklenoj bašti, gde do zagrevanja dolazi usled smanjene cirkulacije vazduha i mešanja zagrejanog vazduha, a ne zbog same apsorbcije Sunčevog zračenja. Ipak, ovaj pojam je široko rasprostranjen i opšte prihvaćen.

Gasovi staklene bašte

• Vodena para (H₂O)
• Ugljen dioksid (CO₂)
• Metan (CH₄)
• CFC · HCF · PHC (takođe i F gasovi, fluorisani ugljovodonici)
• Azotsuboksid (N₂O)
• Sumpor heksafluorid (SF₆)

Koncentracija ovih gasova u atmosferi (osim vodene pare) raste usled čovekovog delovanja.

Posledice

• Porast temperature za 1,5 — 4,5 °C na 100 — 150 godina
• Topljenje polarnog leda
• Porast nivoa mora
• Povećanje isparavanja mora i, takođe, povećanje oblačnosti

Smatra se da je zbog ekstremnog povećanja temperatura živi svijet na Zemlji sve ugroženiji. Sve više izumiru razne biljne i životinjske vrste.

Literatura

• Businger, Joost Alois; Fleagle, Robert Guthrie (1980). An introduction to atmospheric physics. International geophysics series (2nd изд.). San Diego: Academic. ISBN 0-12-260355-9. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Henderson-Sellers Ann, McGuffie Kendal (2005). A climate modelling primer (3rd изд.). New York: Wiley. ISBN 0-470-85750-1. 
• Idso, S.B. (1982). Carbon dioxide : friend or foe? : an inquiry into the climatic and agricultural consequences of the rapidly rising CO₂ content of Earth's atmosphere. Tempe, AZ: IBR Press. OCLC 63236418.