ФК Југославија

СК „Југославија“ Датотека:Srbgrb.jpg СК Велика Србија Датотека:Srbgrb.jpg
Пуно име	Спортски Клуб Југославија Београд
Основан	6. август 1913.
Угашен	1945.
Стадион	Стадион СД Југославија Београд, Србија
Капацитет	30.000
Лига	Прва лига
Домаћа опрема Гостујућа опрема

Спортски клуб Југославија је био српски и југословенски фудбалски клуб из Београда. Основан је 1913. године, а угашен 1945. године. Био је двоструки државни првак, те је једини клуб из Србије, уз БСК, који је освојио првенство Краљевине Југославије. На вечитој табели предратног првенства заузима четврто место, што га чини другим најуспешнијим српским клубом у периоду између два светска рата.

Име клуба

• СК Велика Србија (Спортски клуб Велика Србија) (1913-1919)
• СК Југославија (Спортски клуб Југославија) (1919-1941)
• СК 1913 (Спортски клуб 1913) (1941-1945)

Историја клуба

Оснивање и почеци

У жељи да створи најбољи тим у Србији, Данило Стојановић-Чика Дача је 6. августа 1913. године у Београду основао СК Велика Србија, дајући му име као успомену на велики успех ондашње Краљевине Србије у тек завршеним Балканским ратовима.

Тиму је одмах пришло неколико искусних и младих играча из Београда, као и група играча крагујевачке Шумадије. Наиме, у то време није било неуобичајено да играчи наступају за више клубова истовремено. Од старијих београдских играча први су се прикључили Влада Крстић, Миливоје Ивановић, Јосип Фурјановић и Чех Едуард Мифек. Из Крагујевца су стигли Петар Радојковић, Мирослав Најдановић, Милан Стефановић, Богосав Гавриловић, Милан Павловић, Драгољуб Вељковић и Радош Роглић. Као подмладак, тиму су се заједнички прикључили играчи београдске Славије: будући репрезентативац Јован Ружић, затим Милета Јовановић, Димитрије Митић, Милорад Илић и други. За тренера је позван из Чехословачке познати фудбалер Алојз-Лојда Махек, који је био предвиђен и као играч. Убрзо је из Чешке стигао још један играч, Венца Петровицки.

Грб СК Велика Србија

Прву управу сачињавали су председник Данило Стојановић, потпредседник Момчило Борисављевић, секретар Миливоје Ивановић, благајник Ранимир Марковић и вођа секције Владимир Крстић. Већина чланова управе је истовремено и играла у тиму, па је тако и сам председник Чика Дача био први голман.

Након озбиљних припрема и тренинга, клуб је одиграо своју прву утакмицу 8. септембра 1913., а противник је био БСК. Иако је поражена са 0:2, Велика Србија се игром наметнула као достојан ривал једном од најбољих српских клубова. Недуго потом, остварена је и прва победа - савладан је београдски Српски мач резултатом 3:1.

У периоду до почетка рата, Велика Србија је неколико пута гостовала у тадашњој Аустоугарској. На утакмицама у Темишвару, Араду и Новом Саду стекла је велике симпатије локалног српског становништва, а и остварила неколико запажених резултата.

Године 1914., освојила је и први трофеј - Српски олимијски куп, савладавши у финалу, одиграном 11. маја на игралишту Сокола у Кошутњаку, крагјевачку Шумадију са 3:1.

Исте године, због почетка Првог светског рата, клуб престаје са радом.

Доба највећих успеха

СК „Југославија“, 1923.

Клуб је, уз учешће највећег дела предратне управе и играча, обновљен 1919. под именом СК Југославија и све до 1941. играо је значајну улогу у развоју фудбалског спорта у Југославији. До промене имена је дошло јер је управа клуба, на челу са Чика Дачом, сматрала да је у новим условима уједињене државе старо име постало беспредметно и да би чак могло бити и штетно. Аналогно старом имену, које је носило национално-политичко обележје, настало је и ново - Југославија.

Исте године започело је и прво организовано фудбалско такмичење у новој држави, првенство Српског лоптачког савеза, у којем се такмичило неколико најбољих српских клубова (сви из Београда). У прва два издања овог такмичења (сезоне 1919./20. и 1920./21.) Југославија је заузела друго место, иза БСК-а. СК Југославија се у почетку концентрисала на играње ових локалних утакмица и стабилизацију клуба, а прва гостовања уследила су 1920. У гостима је савладан ХАШК са 2:0, што је била прва победа неког српског клуба у Загребу. Клуб је још гостовао у Сплиту и Сарајеву.

Нагли успон клуба почео је 1921. године. Стварање шампионске генерације је почело довођењем голмана Сретена Жујовића и младих нападача Драгана Јовановића и Душана Петковића. Следеће године из подмлатка су пристигли дефанзивац Милутин Ивковић и везиста Стеван Лубурић. И чувени Благоје Марјановић, будућа звезда БСК-а, играо је у ово време у подмлатку Југославије. Почело се и са пријатељским сусретима са клубовима из Чехословачке, Румуније, Немачке...

Године 1922. Југославија је по први пут освојила првенство Београдског подсавеза, прекинувши двогодишњу владавину БСК-а.

Након што је 1923. године одбранила титулу у првенству Београдског подсавеза, Југославија се квалификовала за завршницу првог званичног државног првенства, које се играло по куп систему. Иако је у полуфиналу испала од САШК-а, ово је била најава великог успеха у наредне две сезоне.

СК „Југославија“, око 1924.

Наредне сезоне Југославија је постала првак државе. У финалу, одиграном у Загребу, 12. октобра 1924., савладала је сплитски Хајдук резултатом 2:1 и постала први српски клуб који је освојио државно првенство. Југославија је следеће сезоне одбранила титулу, победивши 5. јула 1925., поново у Загребу, домаћи Грађански са 3:2. Ове године постигнут је и велики успех на међународној сцени - побеђена је Славија из Прага резултатом 4:2. Трофејну генерацију Југославије чинили су: голман Карољ Немеш, затим Милутин Ивковић, Бранко Петровић, Михаило Начевић, Алојз-Лојда Махек, Света Марковић, Дамјан Ђурић (у другој сезони Александар Ђорђевић), Драган Јовановић, Стеван Лубурић, Душан Петковић, Бранислав Секулић, Владета Ђурић, Петар Јоксимовић. Тренер који је предводио тим до обе шампионске титуле био је још један Чех, Карел Блаха.

Смена генерација

СК „Југославија“, око 1928.

Након одбране титуле, клуб остаје без дотадашњег игралишта на Тркалишту, и принуђен је да две године чека на завршетак новог на Топчидерском брду. Иако су играчи због тога имали проблема у одржавању редовних тренинга ипак су успели да, по трећи узастопни пут, стигну до финала државног првенства. Међутим, у репризи прошлогодишњег финала бољи је био Грађански и тесном победом од 2:1 освојио је титулу првака за 1926. годину.

Следеће сезоне Југославија је после четири године доминације препустила титулу београдског подсавеза вечитом ривалу БСК-у, али и прославила отварање новог стадиона и победу над великим Ференцварошем из Будимпеште резултатом 5:3.

У Солуну 18. јануара 1929. у време сусрета са Ираклисом и Арисом

Вредно је помена и да је у репрезентацији Београдског лоптачког подсавеза која је резултатом 3:0 савладала репрезантацију Суботичког лоптачког подсавеза у финалу Купа Краља Александра (претходника Купа Југославије), одржаном 18. септембра 1927. учествовало и седам фудбалера Југославије: Милорад Арсенијевић, Бранислав Хрњичек, Милутин Ивковић, Петар Јоксимовић, Стеван Лубурић, Стојан Поповић и Бранко Петровић.

Југославија се 1928. вратила на прво место београдског подсавеза, али у лигашкој завршници првенства није имала успеха и завршила је на последњем, шестом месту. У оквиру прославе 15 година постојања угостила је славну Аустрију из Беча и изгубила резултатом 3:6. Уследила је смена генерација која се поклопила са почетком златног доба највећег ривала БСК-a. У државном првенству 1929. заузето је треће, а 1930. друго место. Те године, три играча Југославије учествовала су на првом светском првенству у Монтевидеу - Бранислав Хрњичек, Теофило Спасојевић и Момчило Ђокић. На међународној сцени, истиче се победа над Хунгаријом од 2:0.

Тридесете године

Тридесете године Југославија је провела у сенци комшијског БСК-а и ривалских загребачких клубова Грађанског, Конкордије и ХАШК-а. И даље је играла значајну улогу у сваком такмичењу у којем је учествовала али никада више није успела да понови успех генерације из 1924. и 1925. Средином деценије Бранислав Секулић се вратио у клуб после каријере у Француској и Швајцарској, а 1936. у клуб је стигао Александар Петровић, који је постао први стрелац, љубимац навијача и предводник екипе у годинама до гашења клуба. Освојено је друго место у првенству 1934/35 године и треће место 1938/39. Многи успеси су постигнути у сусретима са најбољим клубовима Енглеске (Челси), Француске (Расинг, Ред стар), Аустрије (Адмира, Рапид), Мађарске (Ујпешт), Италије (Амбросиана) и других земаља. За клуб су у овом периоду наступали и будући играчи Црвене звезде Љубомир Ловрић и Предраг Ђајић и Партизана Александар Атанацковић, као и Миливоје Ђурђевић и Милован Ћирић који су после рата носили дрес оба нова вечита ривала.

Клуб је до 1941. ширио своју делатност и на друге спортске гране, па је осим фудбалске имао и секције: лакоатлетску, бициклистичку, тешкоатлетску, зимскоспортску, боксерку, кошаркашку, пливачку и стонотенисерску. Екипно првенство државе, осим фудбалера, освајали су и рвачи, а поједини чланове те секције су готово у свим категоријама дуги низ година освајали првенство Југославије.

Други светски рат и гашење клуба

Грб СК 1913

Почетком Другог светског рата и окупације Краљевине Југославије мења име у СК 1913 и под тим називом наступа од 1941. до 1944., Такмичи се у српској лиги у којој је освојио прво место у сезони 1941./42. и био другопласирани у следеће две сезоне, изгубивши обе титуле од највећег ривала, БСК-а. Године 1944. првенство престаје да се игра, а рад је обновљен 1945., али се почиње са реорганизацијом целокупног спортског живота и исте године клуб је угашен. Стадион и опрема су предати новоформираном клубу Црвена звезда, у који је прешао и велики број играча СК 1913 и БСК-а.

Стадион

Клуб је из својих средстава почетком септембра 1913. подигао на Тркалишту (данас Електротехнички факултет — угао Булевара краља Александра и Рузвелтове улице) мали стадион, капацитета око 1000 седећих места. Уместо трибина било је неколико редова клупа, док се простор за стајање налазио на косом насипу, што је гледаоцима омогућавало несметано посматрање целог терена. Пошто је ово игралиште током рата било уништено, 1919. је на истом месту подигнут нови стадион, капацитета 2500 седећих места, са подигнутом трибином испод које су биле свлачионице са тушевима. Био је проширен са атлетском стазом, фудбалским и тениским игралиштем али је срушен 1925. због изградње Техничких факултета. Последња утакмица на старом игралишту одиграна је против бечког Слована (3:3).

Трећи пут, али сада на Топчидерском брду (улица Љутице Богдана), клуб подиже знатно већи стадион за преко 20.000 гледалаца, са прописаном атлетском стазом, затрављеним тереном за фудбалсске утакмице и посебним тереном за тренинг, покривеним трибинама и другим просторијама. Игралиште је званично отворено 24. априла 1927. године. Свечаност је увеличана дводневним турниром на којем су, поред фудбалера Југославије, били и играчи САНД-а из Суботице, Грађанског из Загреба и Слована из Беча. Пар месеци касније, 18. септембра, стадион Југославије је угостио и финалисте Купа Краља Александра, репрезентације Београдског и Суботичког лоптачког подсавеза. Репрезентација Београда (састављена од по седам играча Југославије и БСК-а) је славила резултатом 3:0.

22. јуна 1932. године на стадиону Југославије је одиграна прва ноћна утакмица, под рефлекторима велике јачине. Атрактивни ривал, Расинг из Париза, савладан је са убедљивих 3:0.

Године 1938. Југославија је приступила амбициозном пројекту обнове и проширења стадиона. Стадион је проширен тачно према димензијама Олимпијског стадиона у Берлину и био је предвиђен да прими 50000 гледалаца. На простору поред стадиона започета је изградња читавог спортског комплекса од помоћних терена, бициклистичког веледрома, стрелишта, базена, тениских терена, терена за хазену (рукомет), кошарку и одбојку и дворане за борилачке спортове, до ресторана и клупског дома. Нови стадион је био практично завршен и његово свечано отварање је било заказано за 20. април 1941. године, али због напада Сила осовине, до њега никада није дошло.

Након рата и гашења клуба, стадион је предат новооснованој Црвеној звезди.

Клупске боје

Након што је тек основана СК Велика Србија добила играче и игралиште, приступило се набавци опреме. Пошто у Београду тада није било могуће набавити потребне фудбалске реквизите, један од играча, Фурјановић, је послат у Беч да набави опрему. Вратио се са лоптама, копачкама и два комплета дресова - зеленим и црвеним. У прво време, првотимци су наступали у зеленим, а резервисти у црвеним дресовима. Своју традиционалну, црвену боју, клуб је званично усвојио после рата и промене назива у СК Југославија. У првој послератној утакмици коју је одиграо, против тима енглеске морнарице (и победио са 9:0), први тим Југославије је по први пут носио црвене дресове. Резервна гарнитура дресова је најчешће била плава. Дизајн се често мењао, па је тако клуб некада играо у једнобојним, а некада у пругастим црвено-белим дресовима, али црвена боја је остала заштитни знак клуба и извор његовог надимка црвени.

Ривалство са БСК-ом

Главни чланак: Вечити дерби (БСК - Југославија)

У првим годинама развоја фудбала, Београд није имао чисто фудбалски клуб. Клубови као што су Соко или Српски мач били су заправо само секције већих спортских друштава. То се променило 1911. када је основан БСК, као први искључиво фудбалски клуб у Београду. Захваљујући томе, БСК се развијао брже од осталих и убрзо преузео примат у београдском фудбалу. Велика Србија је основана 1913. као други чисто фудбалски клуб у престоници, и одмах је показала тежњу да преузме вођство од БСК-а. Састављен је тим од најбољих играча из Београда и Крагујевца, доведени су интернационалци из Чешке, стадион је завршен за мање од два месеца и клубу је пришао приличан број угледних личности. После рата, оба клуба су обновљена у практично истом саставу, и ривалство је само продубљено. Штампа је овај дерби прогласила вечитим.

Ипак, корени ривалства ова два тима сежу чак и у време пре него што је Југославија основана, и потичу од њеног оснивача Данила Стојановића-Чика Даче. Почетком 1912. у Крагујевцу је играна утакмица између БСК-а, чији је у то време Чика Дача био потпредседник, и домаће Шумадије, чији је био оснивач. Чика Дача је једним писмом пре утакмице јавио управи Шумадије састав БСК-а и дао неколико корисних савета, што му је у управи плавих замерено, те је након утакмице избачен из клуба. Годину дана касније је, у тежњи да створи клуб равноправан БСК-у, основао Велику Србију.

Ривалство су продубили спортски успеси које су Југославија и БСК постизали. Током читавог међуратног периода смењивали су се на месту најбољег београдског клуба и стално били у борби за врх табеле, било међусобно, било са клубовима из Загреба и Сплита. Успеси су привукли готово подједнак број навијача на обе стране, и предратни вечити дерби није био ништа мањи догађај за Београд од оног послератног.

Такође, ривалству су допринели и комшијски односи два клуба. Све до 1925. оба клуба су имали своја игралишта на Тркалишту, раздвојена само уским колским пролазом. И када су, због изградње Техничких факултета, морали да се селе, остали су близу један другом. Југославија је 1927. подигла стадион на месту данашњег стадиона Црвене звезде, а БСК се 1929. преселио недалеко одатле, на место где је данас стадион Партизана.

Први дерби је одигран 8. септембра 1913. на новоизграђеном игралишту Велике Србије, пред 1000 гледалаца. Резултат је био 0:2 за БСК, а стрелци су били Милета Недић и Андрија Којић. Прву победу Југославија је забележила у четвртом дербију, 21. новембра 1920., на свом терену, уз два гола Раденка Митровића. Последњи забележени дерби је одигран 15. августа 1943. године на стадиону БСК-а пред 7000 гледалаца, и у њему је славио домаћин резултатом 5:2. Посета је и током рата била одлична, па је тако забележено да је дерби 9. августа 1942. на стадиону БСК-а (2:1 за домаће) пратило 16000 гледалаца.

Укупно је, у периоду од 1913. до 1943. одиграна 141 утакмица ова два тима. БСК је добио 74, Југославија 42, а нерешено је било 25 пута. Укупна гол-разлика је 310:233 у корист БСК-а. Рекордна победа остварена је 25. новембра 1923. када је Југославија славила у гостима са 9:1. Најтежи пораз Југославија је доживела 7. априла 1929. на свом терену - БСК је победио са 1:7.

Највише голова за Југославију постигли су Драган Јовановић (22), Бранислав Секулић (19) и Душан Петковић (15). Највише дербија у дресу Југославије одиграли су Мирослав Лукић (43), Александар Петровић (41), Момчило Ђокић (40).

Успеси

Такмичење		Број	Година
Национално првенство - 2
Првенство Краљевине Југославије	Првак	2	1924., 1925..
	Други	3	1926., 1930., 1935.
Национални куп - 2
Српски олимпијски куп	Победник	1	1914.
	Финалиста	0	/
Куп Краљевине Југославије	Победник	1	1936.
	Финалиста	1	1934.
Остала национална такмичења
Првенство Београдског подсавеза	Првак	7	1922., 1922/23, 1923/24, 1924/25, 1925/26, 1927/28, 1931/32.
	Други	6	1920, 1921, 1926/27, 1928/29, 1929/30, 1933/34.
Првенство Србије (1939 - 1944)	Првак	1	1941/42.
	Други	4	1939/40, 1940/41, 1942/43, 1943/44.

Познати играчи

• Слободан Анђелковић
• Александар Атанацковић
• Војин Божовић
• Љубиша Броћић
• Фрањо Гилер
• Бранислав Димитријевић
• Рудолф Добријевић
• Јошко Домороцки
• Милорад Драгичевић
• Божидар Дреновац
• Предраг Ђајић
• Момчило Ђокић
• Миливоје Ђурђевић
• Дамјан Ђурић
• Владета Ђурић
• Бранислав Ђорђевић
• Добривоје Зечевић
• Милутин Ивковић
• Драган Јовановић
• Љубомир Ловрић
• Ђорђе Лојанчић
• Петар Лончаревић

• Стеван Лубурић
• Мирослав Лукић
• Михаљ Кечкеш
• Света Марковић
• Родољуб Миланчић
• Славко Милошевић
• Раденко Митровић
• Михаило Начевић
• Никола Перлић
• Душан Петковић
• Александар Петровић
• Божидар Петровић
• Бранко Петровић
• Стојан Поповић
• Јован Ружић
• Божидар Сандић
• Бранислав Секулић
• Јован Спасић
• Теофило Спасојевић
• Данило Стојановић
• Бранислав Хрњичек
• Ратомир Чабрић

• Франциско Гарафа
• Луиђи ди Франко
• Карољ Немеш
• Вилмош Шипош
• Алојз Махек
• Венца Петровицки

Тренери

Ово је непотпуна листа тренера СК Југославија:

• Алојз Махек (1913.-?)
• Данило Стојановић (1923—1924)
• Карел Блаха (1924—1926)
• Хари Ленк (1927.)
• Ханс Стрнед (1928.-?)
• Драган Јовановић (1933)

• Карољ „Драгутин“ Немеш (1934.)
• Ива Кумануди (1935.-?)
• Ђула Фелдман (1938—1939)
• ??? Роберт Ланг (1939—1940)
• Мира Стевановић (1940.-?)

Председници

• Данило Стојановић (1913—1919)
• Александар Јовић (1919—1922)
• Васа Божидаревић (1922—1923)
• Нинко Перић (1923—1925)
• Јанко Шафарик (1925—1928)
• Ж. Јевђенијевић (1928—1931)

• Јанко Шафарик (1931—1932)
• Мутимир Коџић (1932—1933)
• Милан Живановић (1933—1934)
• Александар Тадић (1934—1935)
• Милутин Станојловић (1935—1938)
• Александар Тадић (1938—1941)

Литература

• Живко М. Бојанић - БСК - Југославија, сећање на први београдски вечити дерби Београд 2007.