Ђурђевдан — разлика између измена
Disambiguated: цар Константин → Константин Велики |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 1: | Ред 1: | ||
'''Ђурђевдан''' је [[хришћански празници|хришћански]] и народни празник који се прославља [[6. мај]]а (23. априла по [[јулијански календар|старом]] календару), чиме се обележава успомена на [[Свети |
'''Ђурђевдан''' је [[хришћански празници|хришћански]] и народни празник који се прославља [[6. мај]]а (23. априла по [[јулијански календар|старом]] календару), чиме се обележава успомена на [[Свети Георгије|Светог Ђорђа]]. Прослављају га и [[католичка црква|католици]] и [[православље|православци]] [[23. април]]а, свако по свом календару, као [[Дан Светог Георгија]]. Код [[Срби|Срба]] је он попримио и неке друге особине, мешајући се са [[предхришћански култови|предхришћанским култовима]] [[Балканско полуострво|Балкана]], па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама. |
||
[[Датотека:Orthodox Bulgarian icon of St. George fighting the dragon.jpg|мини|220п|[[Свети Георгије|Свети Ђорђе]] убија аждају (православна икона)]] |
[[Датотека:Orthodox Bulgarian icon of St. George fighting the dragon.jpg|мини|220п|[[Свети Георгије|Свети Ђорђе]] убија аждају (православна икона)]] |
||
== Порекло празника == |
== Порекло празника == |
||
Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и [[магијске радње|магијских радњи]] за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио [[хришћанство]]. [[Свети |
Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и [[магијске радње|магијских радњи]] за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио [[хришћанство]]. [[Свети Георгије|Свети Ђорђе]] је својим празником свакако заузео место старог [[стара словенска вера|српског божанства]] плодности Јарила и његовог празника. |
||
[[Српска православна црква|Црква]] на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило [[23. април]]а [[303]]. године.<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=04&d=23&a=1&date=04-2006 Владика Николај ''Пролог'' за 23. април], Приступљено 4. 5. 2013.</ref> |
[[Српска православна црква|Црква]] на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило [[23. април]]а [[303]]. године.<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=04&d=23&a=1&date=04-2006 Владика Николај ''Пролог'' за 23. април], Приступљено 4. 5. 2013.</ref> |
||
Ред 27: | Ред 27: | ||
Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.<ref name=autogenerated3 /> |
Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.<ref name=autogenerated3 /> |
||
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа [[млеко]]).<ref name=autogenerated4>Веселин Чајкановић</ref> Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се [[врба|врбовим]] и [[дрен]]овим [[пруће]]м. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом [[ |
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа [[млеко]]).<ref name=autogenerated4>Веселин Чајкановић</ref> Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се [[врба|врбовим]] и [[дрен]]овим [[пруће]]м. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом [[житарице|житу]], „да би им коса расла као жито“.<ref name=autogenerated1>Мирјана Кандић, 2003.</ref> Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут [[селен]]а, коприве, [[врба|врбе]], [[дрен]]а, зелене [[пшеница|пшенице]] итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.<ref name=autogenerated4 /> |
||
=== Ђурђевдански уранак === |
=== Ђурђевдански уранак === |
||
Ред 42: | Ред 42: | ||
=== Сточарски празник === |
=== Сточарски празник === |
||
Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима.<ref name=autogenerated1 /> Сакраментална жртва [[ |
Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима.<ref name=autogenerated1 /> Сакраментална жртва [[овца|јагњета]], с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.<ref name=autogenerated4 /> |
||
=== Разна веровања === |
=== Разна веровања === |
||
Ред 49: | Ред 49: | ||
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на [[Марковдан]] да спава на том истом месту“.<ref name=autogenerated5>Вук Караџић, 1867., стр. 29</ref> |
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на [[Марковдан]] да спава на том истом месту“.<ref name=autogenerated5>Вук Караџић, 1867., стр. 29</ref> |
||
Сматра се да на Ђурђевдан делују [[вештице]] и друге [[зле силе]], због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.<ref name=autogenerated1 /> |
Сматра се да на Ђурђевдан делују [[вештица|вештице]] и друге [[зле силе]], због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.<ref name=autogenerated1 /> |
||
=== Врачања за плодност === |
=== Врачања за плодност === |
||
Ред 67: | Ред 67: | ||
== Празник Светог Ђорђа == |
== Празник Светог Ђорђа == |
||
[[Свети |
[[Свети Георгије|Свети Ђорђе]] се на [[икона]]ма представља на [[konjica|коњу]], у војводском оделу, са којег [[копље]]м пробада страшну [[аждаја|аждају]]. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид [[Прогони хришћана|прогона хришћана]], десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом [[Римско царство|Римског царства]] од стране [[Константин Велики|цара Константина]]. Жена на икони је можда и сама [[царица Александра]], жена [[диоклецијан|цара Диоклецијана]], и верује се да представља симболично [[Рано хришћанство|младу хришћанску цркву]].<ref name=autogenerated1 /> |
||
По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после [[ |
По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после [[Свети Никола|Никољдана]]). |
||
== Историја == |
== Историја == |
||
Ред 82: | Ред 82: | ||
== Литература == |
== Литература == |
||
* Мирјана Кандић: '''Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан и Ђурђиц''', Српске славе и обичаји, 1. део, ''Смедеревска седмица'' бр. 234, од 15. 1. 2002. [http://web.archive.org/web/20070712082506/http://www.sedmica.co.yu/234/kultura.htm] |
* Мирјана Кандић: '''Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан и Ђурђиц''', Српске славе и обичаји, 1. део, ''Смедеревска седмица'' бр. 234, од 15. 1. 2002. [http://web.archive.org/web/20070712082506/http://www.sedmica.co.yu/234/kultura.htm] |
||
* [[Вук Караџић]]: '''Живот и обичаји народа српскога''', Беч, 1867. |
* [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]]: '''Живот и обичаји народа српскога''', Беч, 1867. |
||
* [[Владика Николај Велимировић]]: '''Охридски Пролог''' [http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php] |
* [[Николај Велимировић|Владика Николај Велимировић]]: '''Охридски Пролог''' [http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php] |
||
* [[Српска православна црква]] '''Црквени календар''' |
* [[Српска православна црква]] '''Црквени календар''' |
||
* [[Веселин Чајкановић]]: ''Ђурђевдан'', у '''[[Народна енциклопедија]]''', од групе аутора, 1927. |
* [[Веселин Чајкановић]]: ''Ђурђевдан'', у '''[[Народна енциклопедија]]''', од групе аутора, 1927. |
Верзија на датум 2. март 2014. у 05:45
Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
Порекло празника
Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.
Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.[1]
Народни празник
Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.
Главни обичаји су:
- плетење венаца од биља
- умивање биљем
- купање на реци
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.[2]
Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса[3]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.[4]
Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.[4]
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).[5] Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.[6] Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.[5]
Ђурђевдански уранак
Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.[2]
На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.[4]
Трпеза
Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.[7]
Орање бразде око села
Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру.[6]
Сточарски празник
Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима.[6] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.[5]
Разна веровања
Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.[7]
На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.[8]
Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.[6]
Врачања за плодност
Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.[5]
Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.[7]
Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова).[5] Све то показује, да је обичај веома стар.
На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).[5]
Веровања о времену
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.[8]
Празник Светог Ђорђа
Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.[6]
По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после Никољдана).
Историја
У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.
Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.
Референце
- ^ Владика Николај Пролог за 23. април, Приступљено 4. 5. 2013.
- ^ а б Милан Вуковић, 1985., стр. 112
- ^ Рандељ, 2006. и Милан Вуковић, 1985., стр. 112
- ^ а б в Милан Вуковић, 1985., стр. 113
- ^ а б в г д ђ Веселин Чајкановић
- ^ а б в г д Мирјана Кандић, 2003.
- ^ а б в Вук Караџић, 1867., стр. 28
- ^ а б Вук Караџић, 1867., стр. 29
Литература
- Мирјана Кандић: Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан и Ђурђиц, Српске славе и обичаји, 1. део, Смедеревска седмица бр. 234, од 15. 1. 2002. [1]
- Вук Караџић: Живот и обичаји народа српскога, Беч, 1867.
- Владика Николај Велимировић: Охридски Пролог [2]
- Српска православна црква Црквени календар
- Веселин Чајкановић: Ђурђевдан, у Народна енциклопедија, од групе аутора, 1927.
- Ђорђе Рандељ: Светачник: славе и верски обичаји код Срба, Љубитељи књиге, Нови Сад, 2006.
- Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985.