Шестојануарска диктатура — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 11. мај 2014. у 10:04

Шестојануарска диктатура је назив за период апсолутистичке владавине краља Александра I Карађорђевића у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца који је трајао од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године.

Дана 6. јануара 1929, краљ Александар I Карађорђевић је распустио Народну скупштину,^[1] забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове и увео цензуру. Шестојануарска диктатура је званично окончана доношењем Октроисаног устава.

Позадина

Недовољно добро решено аграрно, национално и радничко питање изазвало је кризу и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање, Сељачко-демократска коалиција коју су чиниле Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, тражила је ревизију Видовданског устава из 1921. године. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са Народном радикалном странком. Дана 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања 8. августа 1928. године.^[1] Народна скупштина се састала поново 1. августа, али посланици Сељачко-демократске странке су одбили да учествују.

Увођење диктатуре

Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у краљевској прокламацији објављеној 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“ те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео законодавну и извршну власт, а за председника Министарског савјета је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Старој Србији. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду.

Диктатуром је прокламована идеологија „интегралног југословенства“, а име државе је промијењено 3. октобра 1929. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет бановина које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију.^[2]

Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале југословенство:

Политички обрачуни са радикалним групама

Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је још 1920. била донесена Обзнана. Водство КПЈ се припремало за оружани устанак, па је око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Влатко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.

Светозар Прибићевић је прво интерниран у Брус (Србија), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. ^[1] Умро је у Чехословачкој 1936. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др.

Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице, „уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.

Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији.

Подршка диктатури

Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антона Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну.

У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар пољопривреде. Влатко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика интегралног југословенства је осујетила ове планове.

Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. Крупна буржоазија је тражила обнову парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.

Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа.

Октроисани устав и крај диктатуре

Краљ је 3. септембра 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је Октроисани устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.^[3] Тиме је окончана Шестојануарска диктатура.

Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била неуспешна.^[4] Исте године кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих народа супротан учинак.^[4]

Страдали током Шестојануарске диктатуре

Неке од најистакнутијих личности, страдалих током Шестојануарске дикатуре, су:

Јосип Адамић (1907—1931), члан МК КПЈ за Загреб и секретар ПК СКОЈ-а за Хрватску, убијен 15. октобра 1931. године у Загребу;
Маријан Браун, члан ПК КПЈ за БиХ и секретар МК КПЈ за Сарајево, убијен јула 1930. године у Сарајеву;
Брацан Брацановић (1893—1929), члан ЦК КПЈ и секретар ПК КПЈ за Србију, убијен августа 1929. године у Београду;
Божо Видас Вук (1893—1931), члан ЦК КПЈ, убијен новембра 1931. године у Загребу;
Јосип Дебељак (1902—1931), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 15. октобра 1931. године у Загребу;
Ђуро Ђаковић (1886—1929), организациони секретар ЦК КПЈ, убијен 25. априла 1929. године југословенско-аустријској граници;
Јосип Колумбо (1905—1930), политички секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14. августа 1930. године у Загребу;
Паја Маргановић (1904—1929), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 30. јула 1929. године у Загребу;
Марко Машановић (1894—1930), члан ЦК КПЈ, убијен априла 1930. године у Црној Гори;
Јанко Мишић (1900—1929), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године;
Мијо Орешки (1905—1929), политички секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године;
Славко Орешки (1901—1929), вођа технике ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године;
Перо Поповић Ага (1905—1930), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14. августа 1930. године у Загребу;
Јосип Предавец (1884—1933), историчар, политичар, потпредседник ХСС-а, убијен на кућном прагу у Дугом Селу 14. јула 1933. године;
Риста Самарџић (1895—1930), члан Политбироа ЦК КПЈ, убијен октобра 1930. године у Загребу;
Јосип Хаук, члан МК КПЈ за Осијек, убијен 29. августа 1929. године у Осијеку;
Никола Хећимовић (1900—1929), секретар Црвене помоћи, убијен 25. априла 1929. године југословенско-аустријској граници;
Златко Шнајдер (1903—1931), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 1931. године у Зеници;
Милан Шуфлај (1879—1931), историчар, књижевник, члан ХСП-а, један од утемељитеља албанологије у светским размерима, насмрт изударан штапом у центру Загреба 19. фебруара 1931. године.

Лист „Пролетер“ је 1935. године објавио статистику на основи новинских података, дакле непотпуну, у којој је изнесен број преглед политичких процеса и осуда по закону о заштити државе, и то у раздобљу од 1929. до 1935. године.^[5] У овој таблици не налазе се жртве, које су страдале, а да ниси ни прошле кроз судски процес.

политичка припадност	број процеса	број осуђених	свеукупно година и месеци робије	вечно	на смрт	опаска
комунисти	165	902	2,247 год. и 3 м.			6 осуђено у одсуству
осуђени у усташким процесима^[6]	85	340	1,220 год. и 11 м.	12	18
хрватска опозиција, СДК	33	144	357	4	2
словеначка опозиција	11	27	14 год. и 4 м.
Земљорадници	3	5	2 год. и 8 м.
због сељачких побуна	5	160	85 год. и 8 м.
ВМРО	7	11	46 год. и 8 м.		4
социјалдемократе	1	2	3
разни	118	107	327 год. и 10 м.	1	1
укупно	428	1,698	4,301 год. и 52 м.	17	25	6

Референце

^ ^а ^б ^в Парламентаризам у Србији, Приступљено 25. 4. 2013.
^ Петрановић 1988, стр. 190.
^ Петрановић 1988, стр. 207.
^ ^а ^б Петрановић 1988, стр. 192–193.
^ Иван Јелић. Комунистичка партија Хрватске 1937—1941. „Институт за хисторију радничког покрета Хрватске“, Загреб 1972, 349. стр.
^ Напомена: под осуђене у усташким процесима подразумевају се сви припадници хрватске политичке деснице, попут националиста, франковаца, усташа (од 1931/32), тзв. националних револуционара и осталих.

Литература

Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије, књига I - Краљевина Југославија. Београд: Нолит.
Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia: 1941 - 1945. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-7924-1.

[парламентаризам-1] а ^б ^в Парламентаризам у Србији, Приступљено 25. 4. 2013.

[FOOTNOTEПетрановић1988190-2] Петрановић 1988, стр. 190.

[FOOTNOTEПетрановић1988207-3] Петрановић 1988, стр. 207.

[FOOTNOTEПетрановић1988192–193-4] а ^б Петрановић 1988, стр. 192–193.

[5] Иван Јелић. Комунистичка партија Хрватске 1937—1941. „Институт за хисторију радничког покрета Хрватске“, Загреб 1972, 349. стр.

[6] Напомена: под осуђене у усташким процесима подразумевају се сви припадници хрватске политичке деснице, попут националиста, франковаца, усташа (од 1931/32), тзв. националних револуционара и осталих.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
 '''Шестојануарска диктатура''' је назив за период апсолутистичке владавине краља [[Александар I Карађорђевић|Александра I Карађорђевића]] у [[Краљевина Југославија|Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца]] који је трајао од [[6. јануар]]а [[1929]]. до [[3. септембар|3. септембра]] [[1931]]. године.
-Дана [[6. јануар]]а [[1929]], краљ [[Александар I Карађорђевић]] је распустио [[Народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца|Народну скупштину]],<ref name="парламентаризам">[http://www.mtsmondo.com/izbori2008/parlamentarizam.php Парламентаризам у Србији], Приступљено 25. 4. 2013.</ref> забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове и увео цензуру. Шестојануарска диктатура је званично окончана доношењем [[Септембарски устав|Октроисаног устава]].
+Дана 6. јануара 1929, краљ [[Александар I Карађорђевић]] је распустио [[Народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца|Народну скупштину]],<ref name="парламентаризам">[http://www.mtsmondo.com/izbori2008/parlamentarizam.php Парламентаризам у Србији], Приступљено 25. 4. 2013.</ref> забранио рад свих политичких странака и синдиката, политичке скупове и увео цензуру. Шестојануарска диктатура је званично окончана доношењем [[Септембарски устав|Октроисаног устава]].
 == Позадина ==
-Недовољно добро решено аграрно, национално и радничко питање изазвало је кризу и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање, [[Сељачко-демократска коалиција]] коју су чиниле [[Хрватска сељачка странка]] [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]] и [[Самостална демократска странка]] [[Светозар Прибићевић|Светозара Прибићевића]], тражила је ревизију [[Видовдански устав|Видовданског устава]] из [[1921]]. године. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са [[Народна радикална странка|Народном радикалном странком]]. Дана [[20. јун]]а [[1928]]. радикалски посланик [[Пуниша Рачић]] је [[Атентат у Народној скупштини|убио]] посланике Хрватске сељачке странке [[Павле Радић|Павла Радића]] и [[Ђуро Басаричек|Ђуру Басаричека]] и тешко ранио [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]], који је умро од последица рањавања [[8. август]]а [[1928]]. године.<ref name="парламентаризам" /> Народна скупштина се састала поново [[1. август]]а, али посланици Сељачко-демократске странке су одбили да учествују.
+Недовољно добро решено аграрно, национално и радничко питање изазвало је кризу и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање, [[Сељачко-демократска коалиција]] коју су чиниле [[Хрватска сељачка странка]] [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]] и [[Самостална демократска странка]] [[Светозар Прибићевић|Светозара Прибићевића]], тражила је ревизију [[Видовдански устав|Видовданског устава]] из [[1921]]. године. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са [[Народна радикална странка|Народном радикалном странком]]. Дана [[20. јун]]а [[1928]]. радикалски посланик [[Пуниша Рачић]] је [[Атентат у Народној скупштини|убио]] посланике Хрватске сељачке странке [[Павле Радић|Павла Радића]] и [[Ђуро Басаричек|Ђуру Басаричека]] и тешко ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања [[8. август]]а 1928. године.<ref name="парламентаризам" /> Народна скупштина се састала поново [[1. август]]а, али посланици Сељачко-демократске странке су одбили да учествују.
 == Увођење диктатуре ==
@@ Ред 11: / Ред 11: @@
 Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у краљевској прокламацији објављеној [[6. јануар]]а [[1929]]. објавио да су ''„ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“'' те да зато између краља и народа ''„не може и не сме бити више посредника“''. Краљ је укинуо [[Видовдански устав]] и лично преузео законодавну и извршну власт, а за председника Министарског савјета је именовао генерала [[Петар Живковић|Петра Живковића]]. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и [[Стара Србија|Старој Србији]]. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга [[цензура]] новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен [[Закон о заштити државе]] и уведен [[Државни суд за заштиту државе]] при Касационом суду у Београду.
-Диктатуром је прокламована идеологија ''„интегралног југословенства“'', а име државе је промијењено [[3. октобар|3. октобра]] [[1929]]. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет [[бановина]] које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију.{{sfn|Петрановић|1988|pp=190}}
+Диктатуром је прокламована идеологија ''„интегралног југословенства“'', а име државе је промијењено [[3. октобар|3. октобра]] 1929. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет [[бановина]] које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију.{{sfn|Петрановић|1988|pp=190}}
 # [[Вардарска бановина]] ([[Скопље]]);
 # [[Моравска бановина]] ([[Ниш]]);
@@ Ред 30: / Ред 30: @@
 === Политички обрачуни са радикалним групама ===
-Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је још [[1920]]. била донесена [[Обзнана]]. Водство КПЈ се припремало за оружани устанак, па је око 400 чланова [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]] и [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а убијено је у периоду од [[1929]]. до [[1932]]. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса [[Коминтерна|Коминтерне]] о приближавању опште кризе капитализма. [[Влатко Мачек]] је у децембру [[1929]]. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.
+Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је још [[1920]]. била донесена [[Обзнана]]. Водство КПЈ се припремало за оружани устанак, па је око 400 чланова [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]] и [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а убијено је у периоду од [[1929]]. до [[1932]]. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса [[Коминтерна|Коминтерне]] о приближавању опште кризе капитализма. [[Влатко Мачек]] је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.
 Светозар Прибићевић је прво интерниран у [[Брус]] ([[Србија]]), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. <ref name="парламентаризам" /> Умро је у Чехословачкој [[1936]]. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти [[Анте Павелић]] (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др.
@@ Ред 36: / Ред 36: @@
 Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице, ''„уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“''. На удар власти је дошао [[Драгољуб Јовановић (политичар)|Драгољуб Јовановић]], вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.
-[[Усташе]] су покушале да подигну неуспешан [[Велебитски устанак]] [[1932]], који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у [[Краљевина Италија|фашистичкој Италији]].
+[[Усташе]] су покушале да подигну неуспешан [[Велебитски устанак]] 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у [[Краљевина Италија|фашистичкој Италији]].
 === Подршка диктатури ===
@@ Ред 56: / Ред 56: @@
 == Страдали током Шестојануарске диктатуре ==
 Неке од најистакнутијих личности, страдалих током Шестојануарске дикатуре, су:
-* [[Јосип Адамић]] ([[1907]]—[[1931]]), члан МК КПЈ за Загреб и секретар ПК СКОЈ-а за Хрватску, убијен [[15. октобар|15. октобра]] [[1931]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Јосип Адамић]] ([[1907]]—[[1931]]), члан МК КПЈ за Загреб и секретар ПК СКОЈ-а за Хрватску, убијен [[15. октобар|15. октобра]] 1931. године у [[Загреб]]у;
 * [[Маријан Браун]], члан ПК КПЈ за БиХ и секретар МК КПЈ за Сарајево, убијен јула [[1930]]. године у [[Сарајево|Сарајеву]];
-* [[Брацан Брацановић]] ([[1893]]—[[1929]]), члан [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и секретар ПК КПЈ за Србију, убијен августа [[1929]]. године у [[Београд]]у;
+* [[Брацан Брацановић]] ([[1893]]—[[1929]]), члан [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и секретар ПК КПЈ за Србију, убијен августа 1929. године у [[Београд]]у;
-* [[Божо Видас Вук]] ([[1893]]—[[1931]]), члан [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], убијен новембра [[1931]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Божо Видас Вук]] (1893—1931), члан ЦК КПЈ, убијен новембра 1931. године у Загребу;
-* [[Јосип Дебељак]] ([[1902]]—[[1931]]), секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, убијен [[15. октобар|15. октобра]] [[1931]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Јосип Дебељак]] ([[1902]]—1931), секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, убијен 15. октобра 1931. године у Загребу;
-* [[Ђуро Ђаковић]] ([[1886]]—[[1929]]), организациони секретар [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], убијен [[25. април]]а [[1929]]. године југословенско-аустријској граници;
+* [[Ђуро Ђаковић]] ([[1886]]—1929), организациони секретар ЦК КПЈ, убијен [[25. април]]а 1929. године југословенско-аустријској граници;
-* [[Јосип Колумбо]] ([[1905]]—[[1930]]), политички секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, убијен [[14. август]]а [[1930]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Јосип Колумбо]] ([[1905]]—1930), политички секретар ЦК СКОЈ-а, убијен [[14. август]]а 1930. године у Загребу;
-* [[Павле Маргановић|Паја Маргановић]] ([[1904]]—[[1929]]), секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, убијен [[30. јул]]а [[1929]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Павле Маргановић|Паја Маргановић]] ([[1904]]—1929), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен [[30. јул]]а 1929. године у Загребу;
-* [[Марко Машановић]] ([[1894]]—[[1930]]), члан [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], убијен априла [[1930]]. године у [[Црна Гора|Црној Гори]];
+* [[Марко Машановић]] ([[1894]]—1930), члан ЦК КПЈ, убијен априла 1930. године у [[Црна Гора|Црној Гори]];
-* [[Јанко Мишић]] ([[1900]]—[[1929]]), организациони секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, погинуо у борби с полицијом, у [[Самобор]]у, [[27. јул]]а [[1929]]. године;
+* [[Јанко Мишић]] ([[1900]]—1929), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у [[Самобор]]у, [[27. јул]]а 1929. године;
-* [[Мијо Орешки]] ([[1905]]—[[1929]]), политички секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, погинуо у борби с полицијом, у [[Самобор]]у, [[27. јул]]а [[1929]]. године;
+* [[Мијо Орешки]] (1905—1929), политички секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године;
-* [[Славко Орешки]] ([[1901]]—[[1929]]), вођа технике [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, погинуо у борби с полицијом, у [[Самобор]]у, [[27. јул]]а [[1929]]. године;
+* [[Славко Орешки]] ([[1901]]—1929), вођа технике ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године;
-* [[Перо Поповић Ага]] ([[1905]]—[[1930]]), организациони секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, убијен [[14. август]]а [[1930]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Перо Поповић Ага]] (1905—1930), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14. августа 1930. године у Загребу;
 * [[Јосип Предавец]] ([[1884]]—[[1933]]), историчар, политичар, потпредседник [[Хрватска сељачка странка|ХСС]]-а, убијен на кућном прагу у [[Дуго Село|Дугом Селу]] [[14. јул]]а 1933. године;
-* [[Риста Самарџић]] ([[1895]]—[[1930]]), члан Политбироа [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], убијен октобра [[1930]]. године у [[Загреб]]у;
+* [[Риста Самарџић]] ([[1895]]—1930), члан Политбироа ЦК КПЈ, убијен октобра 1930. године у Загребу;
 * [[Јосип Хаук]], члан МК КПЈ за [[Осијек]], убијен [[29. август]]а 1929. године у Осијеку;
-* [[Никола Хећимовић]] ([[1900]]—[[1929]]), секретар [[Црвена помоћ|Црвене помоћи]], убијен [[25. април]]а [[1929]]. године југословенско-аустријској граници;
+* [[Никола Хећимовић]] (1900—1929), секретар [[Црвена помоћ|Црвене помоћи]], убијен 25. априла 1929. године југословенско-аустријској граници;
-* [[Златко Шнајдер]] ([[1903]]—[[1931]]), секретар [[Централни комитет|ЦК]] [[Савез комунистичке омладине Југославије|СКОЈ]]-а, убијен [[1931]]. године у [[Зеница (град)|Зеници]];
+* [[Златко Шнајдер]] ([[1903]]—1931), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 1931. године у [[Зеница (град)|Зеници]];
-* [[Милан Шуфлај]] ([[1879]]—[[1931]]), историчар, књижевник, члан [[Хрватска странка права|ХСП]]-а, један од утемељитеља [[албанологија|албанологије]] у светским размерима, насмрт изударан штапом у центру Загреба [[19. фебруар]]а 1931. године.
+* [[Милан Шуфлај]] ([[1879]]—1931), историчар, књижевник, члан [[Хрватска странка права|ХСП]]-а, један од утемељитеља [[албанологија|албанологије]] у светским размерима, насмрт изударан штапом у центру Загреба [[19. фебруар]]а 1931. године.
-Лист „Пролетер“ је [[1935]]. године објавио статистику на основи новинских података, дакле непотпуну, у којој је изнесен број преглед политичких процеса и осуда по закону о заштити државе, и то у раздобљу од [[1929]]. до 1935. године.<ref>Иван Јелић. ''Комунистичка партија Хрватске 1937—1941''. „Институт за хисторију радничког покрета Хрватске“, Загреб 1972, 349. стр.</ref> У овој таблици не налазе се жртве, које су страдале, а да ниси ни прошле кроз судски процес.
+Лист „Пролетер“ је [[1935]]. године објавио статистику на основи новинских података, дакле непотпуну, у којој је изнесен број преглед политичких процеса и осуда по закону о заштити државе, и то у раздобљу од 1929. до 1935. године.<ref>Иван Јелић. ''Комунистичка партија Хрватске 1937—1941''. „Институт за хисторију радничког покрета Хрватске“, Загреб 1972, 349. стр.</ref> У овој таблици не налазе се жртве, које су страдале, а да ниси ни прошле кроз судски процес.
 {| class="wikitable"