Таксон

Таксон у биологији означава се систематиком препозната група живих бића. Научно препознавање и именовање таксе задатак је таксономије, која се наслања на резултате биолошке систематике. Различите предоџбе о систематици воде до различитих таксономских приказа, а тиме и до алтернативних резултата код научног имена такси. Због традиције, задржана су имена која се наслањају на латински и грчки језик. Сама ријеч таксон изведена је из грчког τάττειν (татеин) за „уређивање“, „редање“.

Формални таксони

Формални таксони се у темељу разликују од правих таксона. Први су такве групе живих бића који на темељу систематике нису прихваћени као хомогена група, али их се из практичних разлога и даље води под заједничким именом. Примјери таквих формалних таксона су:

• бескичмењаци (invertebrata), чија је заједничка особина да немају кости. У ову групу којој је име дао Жан Батист де Ламарк спада далеко највећи дио свих животињских врста. Бескраљешњаци су како сунђери (Porifera), тако и инсекти (Insecta) и Asteroidea, а међусобно су врло удаљени сродници и не творе природно сродну групу.
• лишајеви (Mycophycophyta) су симбиотске заједнице гљива и алги, и као такве, нису самостална жива бића. Састоје се од два темељно различита партнера. Успркос томе, дијелом су до данас засебни, јединствени таксон, с припадајућим потподјелама на родове и врсте.
• несавршене гљиве (Fungi imperfecti) (Deuteromycota), које су скупна група за све гљиве које или немају структуре сексуалног размножавања или су њихови путеви размножавања још непознати. Дијелом обухваћају чак и бесполни стадијум развоја гљива које су иначе потпуно способне за сполно размножавање. Велики дио организама ове групе према развојној историја припада другим групама као што су Ascomycota или Basidiomycota.
• протисти (Протиста), група живих бића која се може негативно дефинирати као укупност свих организама с правом станичном језгром (Eucaryota) која нису ни животиње (Animalia), ни гљиве (Fungi) а нити биљке (Plante). Често их се назива и једноћелијским организмима, иако се у тој групи налазе и бројни вишећелијски организми. У ту групу спадају и смеђе алге (Phaeophyta) које су међу највећим живим бићима на земљи.

Код фосилних облика због њихове често непотпуне очуваности тешко је могуће точно одређивање припадности врсти у традиционалном смислу. У таквом случају се код првог описивања формира паратаксон: то су формални таксони, описани само на темељу остатака које није могуће уврстити у одређени таксон. У палеоботаници и палеозоологији наводи их се према облику парцијалним именима, што се означава као паратаксономија.

Данас углавном није спорно да се у наведеним случајевима ради о формалним таксонима. Но питање што се може сматрати правим таксоном значајно је проблематичније и зависи од темељног приступа систематици. Оно што је из угла гледања једне систематике пуноважни таксон, из перспективе друге систематике може бити тек једна формална група.

Синоними

Најлакше се рјешавају оне различитости до којих долази само на темељу кориштења синонима у давању назива. Тако могу два биолога у двије различите регије срести исту врсту и дати јој два различита имена, или се може спознати да су двије раздвојене популације иста врста а сматрало их се различитим врстама. Тако је на примјер пољски зец (Lepus europaeus) је с временом добио четрдесет два научна описа (синонима). Друга могућност је да се на темељу нових научних спознаја утврди да неко груписање које се сматрало застарјелим ипак твори прави таксон. Како тај стари назив можда стољећима није био кориштен, био је заборављен а таксону дато ново име. Такви случајеви се рјешавају да вриједи само најстарији назив, тако звани базионим, док сви каснији називи постају неважећи синоними.

Може се догодити и обрнути случај, да два различита таксона добију исто име. И овдје вриједи правило да таксон који је први добио одређено име, наставља носити то име, а таксон који је то име добио касније, треба добити ново име. Док се то не догоди, увријежило се, бар у ботаници, да се уз име врсте дода и скраћеница имена научника који је врсту први описао.

За ваљаност једног таксона од већег су значења размишљања о питањима систематике како утвдити критерије која група живих бића доиста твори један таксон, а која не. Почетком 21. стољећа као најважнији систем увријежила се класична и филогенетска таксономија. Њено кориштење у утвђивању разлика према класичној систематици се идеализира; у биолошкој пракси користе се оба система паралелно или се та два система комбинирају.