Тарас Шевченко

Тарас Шевченко
Аутопортрет Тараса Шевченка, 1840.
Лични подаци
Датум рођења	9. март 1814.
Место рођења	Моринц, Руска Империја, данас Украјина
Датум смрти	10. март 1861.
Место смрти	Петроград, Руска Империја, данас Русија

Тарас Григорович Шевченко (укр. Тарас Григорович Шевченко; Моринц, 9. март 1814 — Петроград, 10. март 1861) је био један од највећих украјинских песника, сликар и хуманиста. Његов књижевни рад био је препород за украјинску књижевност. Теме које преовлађују у његовим делима су тежак положај украјинског сељака, чежња за срећним временима домовине, жеља и нада за социјално и национално ослобођење Украјине.

Живот

Тарас Шевченко је рођен као кмет - роб. Са девет година је остао без мајке, а две године касније и без оца. Основно образовање стекао је у сеоској школи служећи ђакону. Ту је открио своју склоност ка сликању. Тај његов дар открио је украјински спахија Енгелгардт коме је Шевченко припадао. У жењи да има свог дворског сликара, Енгелхардт школује младог Тараса - најпре у Вилњусу, а затим и у Петрограду.

Школовање и први успех

Шевченко у Петрограду упознаје познатог руског сликара, истовремено професора на Академији уметности, Карла Брјулова. Сликар је био одушевљен Шевченковим талентом. Насликао је портрет истакнутог руског песника Василија Жуковског, а за средства која је добио од продаје тог портрета, откупио је Шевченка из ропства за 2500 рубаља.

Године 1838. Шевченко је примљен на уметничку академију у радионицу Карла Брујлова. На једном од испита био је награђен сребрном медаљом. Убрзо је постао врло популаран у престоници руског царства. Писао је дивне песме на матерњем украјинском језику. Те песме које је он писао за своју душу, његови пријатељи су објавили 1840. у збирци под називом „Кобзар“ (кобзар је свирач украјинског народног жичаног инструмента - кобзе, који у украјинском фолклору представљају исто што и гусле у српском фолклору).

После тога, 1841. објавио је епску поему Гајдамаки, где је описан крвави обрачун Украјинаца против пољске властеле.

Шевченка ускоро позивају многе племићке породице, предлажу му даље школовање у Италији, али он креће другим путем. Одлучан је у томе да посети Украјину, где су његови браћа и сестре и даље у ропству.

Путовање за Шевченка постаје кобно. Након раскошног живота у Петрограду њега дубоко потресају слике тешког живота његових земљака.

Прогон

Боравећи у Украјини Шевченко постаје члан словенофилског ћирилометодијевског друштва које је заговарало слободу и равноправност свих словенских народа. После тајне дојаве, чланови Друштва, а са њима и Шевченко бивају ухапшени и прогнани. Шевченка су као обичног редова послали на Урал, а затим у Киргиску пустињу на обали Аралског језера, уз личну цареву забрану да слика и пише.

Последњи аутопортрет Тараса Шевченка

Шевченко у прогонству кришом пише, прави цртеже кријући их у војничким чизмама.

Након десет година, помилован је уз услов да се не враћа у Украјину и Петроград.

Последња жеља и смрт

Своје последње дане, Шевченко је провео пишћући и сликајући. Имао је скромну жељу да се настани на једном брду са којег би се простирао поглед на Дњепар. Нажалост то није доживео. Најпре је сахрањен у Петрограду, а потом су његови пријатељи испунили последњу Шевченкову жељу, изражену у песми „Завет“ (укр. Заповіт) пренели његове посмртне остатке у Украјину. Сахрањен је коначно на Монашкој гори (укр. Чернеча гора), једном брду изнад Дњепра недалеко од Кањива. Изнад његовог гроба подигнут је велики споменик који је место непрестаног ходочашћа на његов гроб, а дани његовог рођења и смрти (9. и 10. март) постали су дани националног окупљања свих Украјинаца у целом свету.

Година Шевченкове смрти подударила се са годином званичног укидања кметства, што се у народу схватило као благодат коју је писац остварио својим мученичким животом.

Филозофија Шевченкових дела

Тарас Шевченко својим ликом и делом потпуно се уклапа у стереотип оца модерне нације. Статус „националног пророка“ Шевченко је стекао делом тиме што је његово стваралаштво у условима неструктурираног украјинског друштва преузело на себе поетску функцију патриотског буђења, у својим делима оживео је славне странице украјинске историје, створио нови национални мит. У Шевченковој судбини Украјинци сиболично виде историјски развој Украјине.

Време и окружење у којем је Тарас Шевченко стварао, а то је средина 19. века што подразумева период распадања феудалног система, које се огледало у угњеветавању сељака који су били у потпуности обесправљени, смештено је у основу Шевченковог стваралаштва. Борба за ослобођење од кметства и борба за национално ослобођење су тесно повезане.

Најзначајнија књижевна дела

Кобзар, Гајдамаки, Хладна јаруга, Хамалија, Кавказ, Сан, циклус У казамату

„Завет“

Датотека:Taras Shevchenko and Andrey Shevchenko on graffiti.jpg

На графиту у Харкову, 2008.

Завет (Заповіт)

Кад умрем, учините ми Да ме груди приме, Наше лепе степе Дивне Украјине. Да путеве моћног Дњепра И видим и чујем, Низ широке поле поља Како бучно хује.

Кад плине из Украјине У дубоко море Крв душманска... оставићу И поља и горе - Да излетим и долетим До самога Бога Да се молим... а до тога Не познајем Бога.

Учините, па скините Окове свом роду. И душманском клетом крвљу Залијте слободу. Па у дому многољудном, Слободном и новом, Спомените тад и мене Добрим, тихим словом.

— Тарас Шевченко, 25. децембар 1845