Плиоцен

Плиоцен

Плиоценска епоха (Плеиоцен у неким старијим текстовима) је период геолошке хронологије од пре 5,3 милиона до пре 1,8 милиона година. Плиоцен је друга епоха неогенског периода кенозојске ере. Плиоцен следи миоценску епоху и претходи плеистоценској епохи. Плиоцен назив је дао Сир Чарлс Лyел. Име долази од грчких речи плеион (више) и цено (нов) и грубо се може превести као "наставак недавног" те се односи на фауну модерних морских мекушаца. Као и код других геолошких периода, геолошке страте које дефинишу почетак и крај су релативно добро идентифициковане, али тачни датуми почетка и краја епохе нису сигурни. Границе које дефинишу почетак плиоцена нису лако одређене једним великим глобалним догађајем него низом регионалних граница између топлијег миоцена и релативног хладнијег плиоцена. Горњу границу је некад требало да означава почетак плеистоценске глацијације, али се данас сматра да је она одређена прекасно. Већина геолога сматра кориснијим ширу поделу на палеоген и неоген. Астрономи сумњају како је велика супернова експлодирала у близини Земље те изазвала велики поремећај у озонском омотачу те изумирање неких облика океанског живота.

Плиоценске подподеле

Плиоценски фаунални стадијуми од најмлађег према најстаријем су

1. Геласиј (пре 2,588 – 1,806 милиона година)
2. Пиацензиј (пре 3,600 – 2,588 милиона година)
3. Занцлеј (пре 5,332 – 3,600 милиона година)

Плиоценска клима

Клима је постала хладнија, сувља и одређена годишњим добима, слично модерној клими. Антарктик је постала покривена ледом и трајном глацијацијом на почетку плиоцена. Стварање арктичке поларне капе пре 3 милиона година је означено наглом променом нивоа изотопа кисеоника и ледом обликованог камења на дну Северног Атлантика и Северног Пацифика (Ван Андел 1994, стр. 226). Глацијација на средњим географским ширинама вероватно започела пре завршетка епохе.

Плиоценска палеогеографија

Континенти су се наставили померати према својим данашњим позицијама, па се верује да су период започели удаљени 250 km од својих данашњних локација да би га завршили 70 км од данашњих локација. Јужна Америка се спојила са Северном Америком преко Панамске превлаке за време плиоцена, тако довевши до готово потпуног истребљења специфичне тоболчарске фауне Јужне Америке. Стварање превлаке имало је важан ефект на глобалну температуру, јер су топле екваторијалне струје биле пресечене те тако започео циклус хлађења изолованог Атлантика преко хладних арктичких и антарктичких струја. Судар Африке с Европом је створио Средоземно море, одсекавши остатке океана Тетис. Смањен ниво мора је створио копнени мост између Аљаске и Азије. Плиоценске морске стене су прилично добро изложене у Медитерану, Индији и Кини. Другде су изложене углавном на обалама мора.

Плиоценска флора

Промена према хладнијој, сувљој и сезонској клими је имала значајан ефект на плиоценску вегетацију, смањујући присуство тропских врста широм света. Белогоричне шуме су цвале, црногоричне шуме и тундра су покривале велики део севера, а трава се проширила на све континенте (осим Антарктика). Тропске шуме су биле ограничене на мали појас око екватора, а уз суве саване, пустиње су се појавиле у Азији и Африци.

Плиоценска фауна

И морске и континенталне фауне су биле у суштини модерне, иако су континенталне фауне биле видљиво примитивније него данас. Први препознатљиви хоминини, аустралопитекуси, су се појавили у плиоцену. Судари копнени маса су довели до великих миграција и мешања претходно изолованих врста. Биљоједи су постали већи, исто као и специјализовани грабљивци.

Сисари

У Северној Америци су се глодари, велики мастодонти и гомфотерији те опосуми наставили развијати, док су копитари почели нестајати, што укључује популације дева, јелена и коња. Носорози, тапири и каликотерији су изумрли. Месождери из породице ласица су се разгранали, а пси тркајући медведи су просперирали. Копнени љењивци, велики глиптодонти и пасанци су дошли на север са стварањем Панамске превлаке. У Еуразији су се глодари добро развијали, док је смањена дистрибуција примата. Слонови, гомфотерији и стегодонти су били прилично успешни у Азији, а дамани су мигрирали на север из Африке. Разгранатост коња се смањила, док су се тапири и носорози добро развијали. говеда и антилопе су биле успешне, као и неке врсте дева које су биле мигрирале у Азију из Северне Америке. Хијене и ране сабљозубе мачке су се појавиле, придруживши се другим грабљивцима као што су пси, медведи и ласице.. Африком су доминирали копитари, а примати су наставили са својом еволуцијом, с аустралопитекусима (једним од првих хоминида) који су се појавили у касном плиоцену. Глодари су били успешни, а повећале су се популације слонова. Краве и антилопе су се наставиле гранати те заузимати положај свиња међу врстама. Појавиле су се и ране жирафе, а деве су се доселиле из Северне Америке преко Азије. Појавили су се коњи и модерни носорози. Медведи, пси и ласице (из Сјеверне Америке) су се придружили мачкама, хијенама и као афрички грабљивци, терајући хијене да се адаптирају у улогу специјализованих лешинара. У Јужну Америку су се врсте из Северне Америке први пут доселиле након креде, са северноамеричким глодарима и приматима који су се мешали с јужним облицима. Литоптерни и нотоунгулати, јужноамерички домороци, добро су се развијали. Мали ласичасти грабљивци - куне и цоати су мигрирали са севера. Пасући глиптодонти, оријашки копнени лењивци мањи пасанци су добро напредовали. Тоболчари су наставили бити доминантним аустралијским сисарима, с биљоједима као вомбати и кенгури, те великим дипротодонтима. Тоболчари-грабљивци су наставили ловити у плиоцену, укључујући dasyuride, пасолике thylacine и мачколике Thylacoleo. Стигли су први глодари, док су шишмиши добро напредовали, исто као и океански китови. Модерни чудновати кљунар, из реда кљунара се такође појавио.

Плиоценски океани

Океани су наставили бити релативно топли током плиоцена, иако су наставили да се хладе. Арктичка ледена капа се формирала те почела сушити климу и јачати хладне плитке струје у Северном Атлантику. Дубоке хладне струје су текле из Антарктика. Стварање Панамске превлаке пре 3,5 милиона година је прекинуло последње остатке некадашње циркум-екваторијалне струје која је текла од креде до раног кенозоика. То је веројатно допринело глобалном хлађењу океана. Плиоценски океани су имали доста морских крава, туљана и морских лавова.

Супернове

Године 2002. астрономи су открили да су пре отприлике 2 милиона година, пред крај плиоценске епохе, група сјајних О и Б звезда званих Скорпијус-Центаурус ОБ асоцијација прошли око 150 светлосних година близу Земље те да се једна или више супернова вероватно догодила у тој групи у то време. Тако велика експлозија могла је оштетити Земљин озонски омотач и изазвати изумирање дела океанског живота (треба узети у обзир да би супернова те величине у то време могла изазвати апсолутну магнитуду као и цела галаксија од 200 милијарди звезда).(Comins, Kaufmann str. 359)

Литература

• Van Andel, Tjeerd H., New Views on an Old Planet: a History of Global Change (2nd edition, 1994)
• Comins, Niel F. (2005). Discovering the Universe (7th edition изд.). New York, NY: Susan Finnemore Brennan. 0-7167-7584-0.  CS1 одржавање: Текст вишка (веза)

Спољашње везе

• BBC Changing Worlds: Pliocene
• Palaeos Pliocene
• PBS Change: Deep Time: Pliocene
• UCMP Berkeley Pliocene Epoch Page
• Mid-Pliocene Global Warming: NASA/GISS Climate Modeling