Albert Bandura

С Википедије, слободне енциклопедије
Albert Bandura
Datum rođenja(1925-12-04)4. decembar 1925.
Mesto rođenjaMander, Alberta
 Kanada
Datum smrti26. jul 2021.(2021-07-26) (95 god.)
Mesto smrtiStanford, Kalifornija
 SAD

Albert Bandura (Mander, 4. decembar 1925 — Stanford, 26. jul 2021) bio je poznati američki psiholog.[1] Bandurov izbor psihologije kao karijere došao je slučajno. Kao mlad radio je u bravariji, kako bi se iškolovao. Uticaj njegovog slučajnog ulaska u svet psihologije je uticao na njegovu teorizaciju kasnije. U svom članku iz 1982. godine Psihologija sreće i životnih puteva, on je govorio o tome kako lična inicijativa često dovodi ljude u situaciju u kojima slučajni događaji mogu oblikovati načine zivota. Umesto da tretira slučajnost kao nekontrolisanu, Bandura se fokusirao na to kako napraviti slučajan rad za sebe kroz sopstveni razvoj iskorišćavajući slučajne mogućnosti. Nakon završene srednje škole, Bandura je otišao na Univerzitet Britanske Kolumbije u Vankuveru. Školovanje je nastavio na univerzitetu u Ajovi. Bandura je magistrirao 1951. i doktorirao kliničku psihologiju 1952. na Univerzitetu Ajova.[2]

Godine 1953. nastavio je školovanje na fakultetu Stenford, gde je gradio svoju karijeru. Nakon što je uočio to kako ljudi uče posmatranjem, Bandura je proširio svoj posao do apstraktnog modela ponašanja kroz posredno iskustvo. Rezultat ovog rada doveo je Banduru do apstraktnog modela ponašanja kroz posredno iskustvo, kao i do toga da sprovede eksperiment sa Doroteom i Šilom Ros po socijanom modelu koji uključuje sada čuvenu Bobo lutku.[3]

Neke od važnijih nagrada koje je zaslužio su Istaknuta nagrada za naučni doprinos Američke psihološke asocijacije (APA), Vilijam Džejms nagradu Američkog psihološkog društva za izuzetan doprinos psihološkoj nauci, Nagradu za doprinos od Međunarodnog društva za istraživanje na polju agresije. Dobitnik je dvanaest diploma na univerzitetima kao što su: Univerzitet Kolumbija, Alfred univerzitet, Univerzitet u Rimu, Univerzitet Salamanka u Španiji, Indijana univerzitet i mnogi drugi.

Bandurina najznačajnija dela su Self-efficacy: the exercise of control (1997), Social Foundations of Thought and Action (1986), Social Learning through Imitation (1962), Principles of behavior modification (1969)...

Jedno istraživanje iz 2002. je Bandura rangiralo kao četvrtog najčešće citiranog psiholog svih vremena, iza B. F. Skinera, Sigmunda Frojda i Žana Pijažea.[4] Tokom svog života, Bandura je naširoko opisivan kao najveći živi psiholog,[5][6][7][8] i kao jedan od najuticajnijih psihologa svih vremena.[9][10]

Rani život[уреди | уреди извор]

Bandura je rođen u Mundareu, Alberta, otvorenom gradu od otprilike četiri stotine stanovnika, kao najmlađe dete i jedini sin, u šestočlanoj porodici. Ograničenja obrazovanja u udaljenom gradu poput njegovog rodnog mesta dovela su do toga da Bandura postane nezavisan i samomotivisan u smislu učenja, a ove primarno razvijene osobine pokazale su se od velike pomoći u njegovoj dugoj karijeri.[11] Bandura je bio poljskog i ukrajinskog porekla; njegov otac je bio iz Krakova, Poljska, dok mu je majka bila iz Ukrajine.[12]

Bandurini roditelji su imali ključni uticaj. Oni su ga ohrabrili da traži poduhvate iz malog zaseoka u kojem su živeli. Tokom leta nakon završetka srednje škole, Bandura je radio u Jukonu na zaštiti Aljaskog autoputa od potanjanja. Bandura je kasnije pripisao svoj rad u severnoj tundri kao poreklo svog interesovanja za ljudsku psihopatologiju. Bilo je to iskustvo u Jukonu, gde je bio izložen subkulturi pijanstva i kockanja, što je pomoglo da se proširi njegova perspektiva i opseg pogleda na život.[12]

Bandura je stigao u SAD 1949. i naturalizovan je 1956. Oženio se Virdžinijom Varns (1921–2011) 1952.[13] i podigli su dve ćerke, Kerol i Meri.[14]

Obrazovanje i akademska karijera[уреди | уреди извор]

Bandurin uvod u akademsku psihologiju ostario se slučajno; kao student sa malo posla u ranim jutarnjim satima, pohađao je kurs psihologije kako bi mu prošlo vreme i postao strastven za tu temu. Bandura je diplomirao za tri godine, 1949. godine, sa diplomom Univerziteta Britanske Kolumbije, osvojivši Bolokan nagradu za psihologiju, a zatim se preselio u tadašnji epicentar teorijske psihologije, Univerzitet u Ajovi, gde je magistrirao 1951. i doktorirao u oblasti kliničke psihologije 1952. Artur Benton je bio njegov akademski savetnik u Ajovi,[15] dajući Banduri direktno akademsko poreklo od Vilijama Džejmsa,[16] dok su Klark Hol i Kenet Spens bili uticajni saradnici. Tokom svojih godina u Ajovi, Bandura je podržao stil psihologije koji je nastojao da istražuje psihološke fenomene kroz ponovljiva, eksperimentalna testiranja. Njegovo uključivanje takvih mentalnih pojava kao slike i zastupanje, i njegov koncept recipročnog determinizma, koji je postulirao odnos međusobnog uticaja između sredstva i njegovog okruženja, obeležio je radikalno udaljavanje od dominantnog bihejviorizma tog vremena. Bandurina proširena lepeza konceptualnih alata omogućila je snažnije modelovanje takvih fenomena kao što su opservaciono učenje i samoregulacija, i pružila psiholozima praktičan način na koji mogu da teoretišu o mentalnim procesima, u suprotnosti sa mentalističkim konstrukcijama psihoanalize i psihologije ličnosti.[10]

Postdoktorski rad[уреди | уреди извор]

Po završetku studija završio je postdoktorsku praksu u Centru za specijalizaciju u Vičiti. Sledeće, 1953. godine, prihvatio je mesto profesora na Univerzitetu Stanford, koje je obavljao sve dok nije postao profesor emeritus 2010. godine.[17] Godine 1974. izabran je za predsednika Američkog udruženja psihologa (APA), najvećeg svetskog udruženja psihologa.[18] Bandura je kasnije izjavio da je jedini razlog zbog kojeg je pristao da se kandiduje za izbore APA bio taj što je želeo svojih 15 minuta slave bez ikakve namere da bude izabran. Radio je i kao sportski trener.[19]

Glavne knjige[уреди | уреди извор]

Sledeće knjige imaju više od 5000 citata u Gugl akademiku:

  • Bandura, A. (1997). Self-efficacy: the exercise of control. New York: W.H. Freeman.
  • Bandura, A. (1986). Social Foundations of Thought and Action: A Social Cognitive Theory. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall.
  • Bandura, A., & Walters, R.H. (1959). Adolescent Aggression. Ronald Press: New York.
  • Bandura, A. (1962). Social Learning through Imitation. University of Nebraska Press: Lincoln, NE.
  • Bandura, A. and Walters, R. H.(1963). Social Learning & Personality Development. Holt, Rinehart & Winston, INC: NJ.
  • Bandura, A. (1969). Principles of behavior modification. New York: Holt, Rinehart and Winston.
  • Bandura, A. (1971). Psychological modeling: conflicting theories. Chicago: Aldine·Atherton.
  • Bandura, A. (1973). Aggression: a social learning analysis. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall.
  • Bandura, A., & Ribes-Inesta, Emilio. (1976). Analysis of Delinquency and Aggression. Lawrence Erlbaum Associates, INC: NJ.
  • Bandura, A. (1977). Social Learning Theory. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.
  • Bandura, A. (2015). Moral Disengagement: How People Do Harm and Live with Themselves. New York, NY: Worth.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The President's National Medal of Science: Recipient Details | NSF - National Science Foundation”. www.nsf.gov. Приступљено 14. 10. 2021. 
  2. ^ Lindzey, M. G., Runyan, W. M.(2006). A history of psychology in autobiography. American Psychological Association, vol. 9
  3. ^ Evans, R. I. (1989). Albert Bandura: The man and his ideas: A dialogue, New York: Praeger.
  4. ^ Haggbloom S.J. (2002). The 100 most eminent psychologists of the 20th century, Review of General Psychology, 6 (2). 139–152.
  5. ^ „Showcasing The Very Best Online Psychology Videos”. All-about-psychology.com. Архивирано из оригинала 27. 12. 2010. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  6. ^ Foster, Christine (2. 7. 2003). „STANFORD Magazine: September/October 2006 > Features > Albert Bandura”. Stanfordalumni.org. Архивирано из оригинала 2011-09-27. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  7. ^ Vancouver, The (6. 12. 2007). „Canadian-born psychology legend wins $200,000 prize”. Canada.com. Архивирано из оригинала 3. 9. 2011. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  8. ^ Clay, Rebecca A. (март 2016). „Albert Bandura receives National Medal of Science”. Monitor on Psychology (на језику: енглески). 47 (3): 8. Приступљено 12. 2. 2020. 
  9. ^ „10 Most Influential Psychologists”. Psychology.about.com. 24. 9. 2010. Архивирано из оригинала 21. 01. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  10. ^ а б C. George Boeree (4. 12. 1925). „Albert Bandura”. Webspace.ship.edu. Приступљено 30. 12. 2010. 
  11. ^ "Bandura, Albert." Psychologists and Their Theories for Students. Ed. Kristine Krapp. Vol. 1. Detroit: Gale, 2005. 39–66. Gale Virtual Reference Library. Web. 3 Apr. 2012.
  12. ^ а б „ALBERT BANDURA Biography | Psychologist | Social Psychology | Stanford University | California”. albertbandura.com. Приступљено 2021-06-22. 
  13. ^ "Virginia Belle Bandura, Dec. 6, 1921 - Oct. 10, 2011, Stanford, California" at Lasting Memories: An online directory of obituaries and remembrances of Mid-peninsula Residents. (accessed 6 December 2012)
  14. ^ „Marquis biographies online: Profile detail, Albert Bandura”. Marquis Who's Who. Приступљено 6. 8. 2012. 
  15. ^ „See end of page for Bandura's own statement”. Des.emory.edu. Архивирано из оригинала 15. 6. 2012. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  16. ^ „Bandura's Professional Genealogy”. Des.emory.edu. Архивирано из оригинала 9. 5. 2012. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  17. ^ „Albert Bandura”. Britannica. Приступљено 2021-03-11. 
  18. ^ „Book of Members, 1780–2010: Chapter B” (PDF). American Academy of Arts and Sciences. Приступљено 17. 5. 2011. 
  19. ^ M. G. Lindzey; W. M. Runyan (ур.). A history of psychology in autobiography (vol IX). Архивирано из оригинала 26. 02. 2008. г. Приступљено 6. 8. 2012. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Albert_Bandura&oldid=27674467”