Frensis Skot Ficdžerald

С Википедије, слободне енциклопедије

Frensis Skot Ficdžerald
F. Skot Ficdžerald
Lični podaci
Datum rođenja(1896-09-24)24. септембар 1896.
Mesto rođenjaSent Pol, SAD
Datum smrti21. decembar 1940.(1940-12-21) (44 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija, SAD
Zanimanjeknjiževnik
ObrazovanjeSt. Paul Academy and Summit School, Nardin Academy, Univerzitet Prinston
Porodica
SupružnikZelda Ficdžerald (rođenja Sejr; venčani 1920)
DecaFrans Skoti Ficdžerald
Književni rad
Period1920—1940.
Najvažnija dela
Potpis

Frensis Skot Ki Ficdžerald (engl. F. Scott Fitzgerald; 24. septembar 1896 — 21. decembar 1940) bio je američki pisac romana i novela koje su obeležile Džez eru. Smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka. Fitzdžerald pripada grupi koja se nazivala "Izgubljenom generacijom," Amerikancima rođenim 1890-ih, a koji su sazreli za vreme prvog svetskog rata. Napisao je četiri romana, peti ostavio nedovršenim, a opus mu uključuje mnoge novele na temu mladosti, očaja i starenja.

Supruga mu je bila Zelda Ficdžerald.

Mladost[уреди | уреди извор]

Rođen je 1896.u Sent Polu, u državi Minesota, u porodici više srednje klase.

Njegov otac, Edvard Ficdžerald, irskog i engleskog porekla, preselio se u Sent Pol iz Merilenda posle Američkog građanskog rata i bio je poznat kao „tih i ugledan čovek sa divnim južnјаčkim manirima“.[1][2][3] Njegova majka se zvala Meri „Moli“ Mekvilan Ficdžerald, i bila je ćerka irskog doseljenika koji se obogatio veletrgovinom.[1][4]

Skot Ficdžerald je proveo prvu deceniju svog detinjstva prvenstveno u Bafalu, u državi Njujork. Tu se pokazalo da je dečak izvanredne inteligencije koji je rano ispoljio veliko interesovanje za književnost.[5]

Kada je imao 13 godina, doživeo je da njegovo prvo književno delo izađe u štampu – bila je to detektivska priča objavljena u školskim novinama. Godine 1911, kada je Ficdžerald imao 15 godina, roditelji su ga poslali u školu Njuman, prestižnu katoličku gimnaziju u Hakenseku, u državi Nju Džerzi. Kada je maturirao 1913, Ficdžerald je odlučio da ostane u Nju Džerziju i da nastavi svoj umetnički razvoj na Univerzitetu Prinston.

Godine 1917. je napustio univerzitet kako bi se pridružio vojsci. Tokom zime 1917. godine, Ficdžerald je bio stacioniran u Fort Levenvortu i bio je jedan od studenata budućeg američkog predsednika i generala armije Dvajta Ajzenhauera koga je naročito mrzeo.[6] Zabrinut da će možda poginuti u Prvom svetskom ratu, a da ne ostvari svoje književne snove, Ficdžerald je brzo napisao knjigu Romantični egoista nekoliko nedelja pre mobilizacije – i, iako ga je izdavačka kuća Skribner odbila, recenzent je zapazio originalnost njegovog romana i ohrabrivao Ficdžeralda da pošalje još dela u budućnosti.[7][8]

Zelda[уреди | уреди извор]

Zelda Seir 1917
F. Skot Ficdžerald 1921

Ficdžerald je dobio čin višeg pešadijskog poručnika i bio je raspoređen u Kamp Šeridan u blizini Montgomerija, u Alabami. U jednom elitnom klubu, Ficdžerald je upoznao i zaljubio se u Zeldu Seir, ćerku sudije Vrhovnog suda u Alabami Entonija D. Seira, i, po rečima Ficdžeralda, „zlatnu devojku“ visokog društvа Montgomerija.

Zelda je prihvatila njegovu prosidbu, ali posle nekog vremena, uprkos tome što je radio u jednoj reklamnoj agenciji i pisao kratke priče, nije mogao da je ubedi da će biti u stanju da je izdržava,zbog čega je ona raskinula veridbu. Ficdžerald se vratio svojim roditeljima koji su živeli u Samit Aveniji br. 599, na Katedral Hilu u Sent Polu, kako bi preradio Romantičnog egoistu u delo s novim naslovom Ova strana raja, polu-autobiografsku priču o Ficdžeraldovim godinama dok je bio student na Prinstonu.[9] Izdavačka kuća Skribner je prihvatila njegovu prerađenu knjigu na jesen 1919, objavljena je 26. marta 1920. i postigla brzi uspeh prodavši 41,075 primeraka u prvoj godini.[10] Ova knjiga je označila početak njegove spisateljske karijere i obezbedila mu stalan prihod koji je odgovarao Zeldinim zahtevima. Oni su obnovili veridbu i venčali se u Katedrali Svetog Patrika u Njujorku. Njihova ćerka i jedino dete, Franses Skot „Skoti“ Ficdžerald je rođena 26. oktobra 1921.

Doba džeza[уреди | уреди извор]

Vreme provedeno u Parizu dvadesetih godina 20. veka pokazalo se kao najuticajnija decenija u Ficdžeraldovom razvoju. Ficdžerald je napravio nekoliko izleta po Evropi, uglavnom u Parizu i po francuskoj rivijeri, i sprijateljio se sa mnoštvom članova američke dijaspore u Parizu, pre svega sa Ernestom Hemingvejom.[11]

Iako je Ficdžeraldova strast bila pisanje romana, samo se njegov prvi roman dovoljno dobro prodavao kako bi izdržao raskošni život koji su on i Zelda usvojili kao poznate ličnosti Njujorka (Veliki Getsbi, koji se sada smatra njegovim remek-delom, nije dostigao popularnost pre Ficdžeraldove smrti). Zbog ovakvog načina života, kao i zbog Zeldinih medicinskih troškova, Ficdžerald je konstantno bio u finansijskim problemima i često je tražio pozajmice od svog agenta Harolda Obera i urednika u Skribneru, Maksvela Perkinsa.

Prvog Maja, 1920 izdanje The Saturday Evening Post, prvi put ime F. Skot Ficdžerald se pojavljuje na naslovnoj stranici magazina kome je posvetio dobar deo svog života. Ficdžeraldova kratka priča Bernice Bobs Her Hair se pojavljuje u ovom izdanju.

Ficdžerald je počeo sa pisanjem svog četvrtog romana krajem dvadesetih godina, ali je bio sprečen da nastavi s radom zbog finansijskih problema i šizofrenije od koje je obolela Zelda 1930, te je morao da piše komercijalne kratke priče. Njeno emocionalno zdravlje je ostalo slabo do kraja njenog života.[12]

Bolest i smrt[уреди | уреди извор]

Ficdžerald, alkoholičar još od fakulteta, dvadesetih godina je postao poznat po izuzetno teškom opijanju, koje mu je do kraja tridesetih narušilo zdravlje.

Ficdžerald je umro pre nego što je završio delo Poslednji tajkun.[13][14] Njegov rukopis, koji su sačinjavale obimne beleške za nenapisani deo romana, uobličio je njegov prijatelj, književni kritičar Edmund Vilson, i objavljene su 1941. pod nazivom Poslednji tajkun.[15]

Zaveštanje[уреди | уреди извор]

Ficdžeraldova dela su inspirisala pisce otkad je počeo da objavljuje.[16] Objavljivanje Velikog Getsbija je podstaklo T. S. Eliota da u jednom pismu Ficdžeraldu napiše: „Čini mi se da je Veliki Getsbi prvi korak koji je američka proza napravila još od Henrija Džejmsa...“[17] U pismu napisanom četrdesetih godina, Dž. D. Selindžer je iskazao divljenje prema Ficdžeraldovom delu, a Selindžerov biograf Ijan Hamilton je napisao da je Selindžer čak neko vreme video sebe kao „Ficdžeralovog naslednika“.[18] U Njujork Tajmsu je posle Ficdžeraldove smrti objavljeno da je on „bio bolji nego što je sam znao, jer je i u zbilji i u književnom smislu izmislio jednu generaciju... On ih je možda razumeo, pa čak i predvodio, jer su u svojim srednjim godinama videli drugačiju i uzvišeniju slobodu kojoj je pretilo uništenje.“

U 21. veku se prodaju milioni primeraka Velikog Getsbija i ostalih njegovih dela, a Getsbi, konstantni bestseler, deo je obavezne lektire u mnogim srednjim školama i na univerzitetima.[19]

Dela[уреди | уреди извор]

Romani[уреди | уреди извор]

Ostala dela[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Mizner 1972, стр. 5
  2. ^ „F. Scott Fitzgerald in the Marketplace”. google.ca. 
  3. ^ „The Life and Times of F. Scott Fitzgerald”. google.ca. 
  4. ^ „Creative Writing Tips From Masters: Francis Scott Fitzgerald – Writers House”. Writers House (на језику: енглески). 2. 6. 2016. Приступљено 6. 6. 2016. 
  5. ^ Matthew Joseph Bruccoli and Scottie Fitzgerald Smith, Some Sort of Epic Grandeur: The Life of F. Scott Fitzgerald, (Columbia, SC: University of South Carolina Press, 2002), p. 14.
  6. ^ Korda, Michael (2007). IKE an American Hero. New York, NY 10022: HarperCollins Publishers. стр. 134. ISBN 978-0-06-075665-9. 
  7. ^ Liukkonen, Petri. „F. Scott Fitzgerald”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала 26. 1. 2010. г. 
  8. ^ „F. Scott Fitzgerald Biography – Facts, Birthday, Life Story”. Biography.com. 21. 12. 1940. Приступљено 5. 1. 2013. 
  9. ^ Pomerantz, Will. „This Side of Paradise” (PDF). History Theatre. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 1. 2014. г. Приступљено 19. 6. 2013. 
  10. ^ Bruccoli, Matthew J. (1999). New essays on "The great Gatsby". Cambridge [u.a.]: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31963-8. 
  11. ^ Hemingway, Ernest – A Moveable Feast, Charles Scribner's Sons, New York, 1964.
  12. ^ Rudacille, Deborah (1. 12. 2009). „F. Scott Fitzgerald in Baltimore”. Baltimore Style. Архивирано из оригинала 26. 8. 2014. г. Приступљено 23. 8. 2014. 
  13. ^ „Cornell University New Student Reading Project”. The Reading Project, Cornell University. Приступљено 25. 2. 2013. 
  14. ^ „F Scott Fitzgerald”. The Reading Project, Cornell University. Приступљено 10. 4. 2013. 
  15. ^ The Last Tycoon. 1941. Ed. Matthew J. Bruccoli, FS Fitzgerald – 1994 – Cambridge: Cambridge University
  16. ^ The Golden Moment: The Novels of F. Scott Fitzgerald. MR Stern. 1970. University of Illinois Press.
  17. ^ Fitzgerald, F. Scott. "The Crack-Up". A New Directions Book, edited by Edmund Wilson. New York, 1993, p. 310.
  18. ^ Hamilton, Ian (1988), In Search of J. D. Salinger, New York: Random House, стр. 53, 64, ISBN 978-0-394-53468-8 
  19. ^ „Gatsby, 35 Years Later. The New York Times. April 24, 1960”. Nytimes.com. Приступљено 5. 1. 2013. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Frensis_Skot_Ficdžerald&oldid=27554737”