Tip II topoizomeraza
Tip II topoizomeraze presecaju oba lanca DNK heliksa simultano radi upravljanja zamršenjem DNK i supernamotavanjima.[1][2] One koriste hidrolizu ATP-a, za razliku od tip I topoizomeraza. U tom procesu, ovi enzimi menjanju koeficijent povezivanja cirkularne DNK za +/-2.
Funkcija[уреди | уреди извор]
Nakon presecanja, krajevi DNK se razdvajaju, i drugi DNK dupleks se propušta kroz presek. Nakon prolaza, presečena DNK se ponovo ligira. Ova rekcija omogućava tip II topoizomerazama da povećaju ili smanje koeficijent povezivanje DNK petlje za 2 jedinice, i promoviše hromozomsko razmršavanje.[3]
Inhibicija[уреди | уреди извор]
Mali molekuli čija biološka meta je tip II topoizomeraza se dele u dve klase: inhibitore i otrove.
- Inhibitori tipa II topoizomeraze su između ostalih HU-331, ICRF-187, ICRF-193, i mitindomid. Ti molekuli inhibiraju dejstvo ATPaze putem nekompetitivne inhibicije ATP-a. To je pokazano putem strukturnih (Classen et al. Proceedings of the National Academy of Science, 2005) u biohemijskih studija.
- Otrovi tip II topoizomeraza su etopozid, novobiocin, hinolon (uključujući ciprofloksacin), i tenipozid. Biološka meta ovih malih molekula je DNA-proteinski kompleks. Neki od tih molekula dovode do povećanog presecanja, dok drugi puput etopozida, inhibiraju religaciju.
Eksperimentalni antitumorski lek m-AMSA (4'-(9'-akridinilamino)metanesulfon-m-anizidid) takođe inhibira tip 2 topoizomerazu.[4]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ Champoux JJ (2001). „DNA topoisomerases: structure, function, and mechanism”. Annu. Rev. Biochem. 70: 369—413. PMID 11395412. doi:10.1146/annurev.biochem.70.1.369.
- ^ „National Academy of Sciences: NAS Award in Molecular Biology”. National Academy of Science. Приступљено 7. 1. 2009.
- ^ Wang, J.C. Cellular roles of DNA topoisomerases: a molecular perspective. Nat Rev Mol Cell Biol. 2002 Jun;3(6):430-40.
- ^ Willmore E; de Caux S; Sunter NJ; et al. (2004). „A novel DNA-dependent protein kinase inhibitor, NU7026, potentiates the cytotoxicity of topoisomerase II poisons used in the treatment of leukemia”. Blood. 103 (12): 4659—65. PMID 15010369. doi:10.1182/blood-2003-07-2527.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Nicholas C. Price; Lewis Stevens (1999). Fundamentals of Enzymology: The Cell and Molecular Biology of Catalytic Proteins (Third изд.). USA: Oxford University Press. ISBN 019850229X.
- Eric J. Toone (2006). Advances in Enzymology and Related Areas of Molecular Biology, Protein Evolution (Volume 75 изд.). Wiley-Interscience. ISBN 0471205036.
- Branden C; Tooze J. Introduction to Protein Structure. New York, NY: Garland Publishing. ISBN 0-8153-2305-0.
- Irwin H. Segel. Enzyme Kinetics: Behavior and Analysis of Rapid Equilibrium and Steady-State Enzyme Systems (Book 44 изд.). Wiley Classics Library. ISBN 0471303097.
- William P. Jencks (1987). Catalysis in Chemistry and Enzymology. Dover Publications. ISBN 0486654605.
