Азовско море

Координате: 46° С; 37° И / 46° С; 37° И / 46; 37
С Википедије, слободне енциклопедије

Азовско море
Обала Азовског мора код Јалте, Доњецка област
Азовско море, горе десно
Координате46° С; 37° И / 46° С; 37° И / 46; 37
46° С; 37° И / 46° С; 37° И / 46; 37
ПритокеДон and Кубан
Земље басенаРусија, Украјина
Макс. дужина360 km (220 mi)[1] km
Макс. ширина180 km (110 mi)[1] km
Површина39.000 km2 (15.000 sq mi)[1][2] km2
Прос. дубина7 m (23 ft)[1] m
Макс. дубина14 m (46 ft)[1] m
Запремина290 km3 (240×10^6 acre⋅ft)[1] km3
Азовско море на карти Црно море
Азовско море
Азовско море
Азовско море на карти Европе
Азовско море
Азовско море
Водена површина на Викимедијиној остави

Азовско море је најплиће море на свету, повезано Керчким мореузом са Црним морем на југу. На северу је окружено Украјином, а на западу, југу и истоку Русијом.[3][4][5]

Плиће Азовско море се јасно издваја од дубљег Црног мора.
Азовско море.

Популарно веровање је да је име мора дошло од имена куманског кнеза по имену Азум или Асуф, који је погинуо бранећи град у овој области 1067. Већина научника извод ме од града Азова или Азака, што на турском значи „низак“, што се односи на његов положај. Према још једној непотврђеној теорији име мора је дошло од значења назива првог слова (букве) старословенског језика "Аз". Слово "Аз" је прво слово у старословенској азбуци и има значење првога. Наставак "ов" по природи означава припадност, као и данас. Посматрајући континентални део насеобине словенског живља ово је било "Прво" море после кога би се ређала остала мора: Црно море, Мраморно море, Егејско море, Средоземно море итд. Азовско море по тој логици означава одредницу првог мора која је најближе копну а са копна се креће у пловидбу. Дакле по овој теорији топографски термин је словенског назива а не турског а Турци су населили Малу Азију нешто касније него што је име мора већ егзистирало.

Море је дугачко 340 km и широко 135 km.[3] Главне реке које се уливају су Дон и Кубањ[3], које обезбеђују да вода мора има нижи салинитет, а такође уносе велике количине муља. На западу лежи 113 km дуга Арабатска превлака или Арабатски гребен[3] и врло слани Сивашки залив. Азовско море је најплиће море на свету са просечном дубином од 13 m и највећом дубином од 15,3 m. На местима са великим наносима муља, просечна дубина је мања од 1 метра. Преовлађујућа морска струја је у смеру супротном од казаљке на сату. Салинитет иде од 1 до 15 промила (у поређењу са океанских 30-40 промила) у зависности од места и годишњег доба.[6] Плиткост и мали салинитет чине море погодним за замрзавање. Формирање морског леда се може привремено десити било где у периоду од децембра до половине марта. У садашњим климатским условима, море се не замрзава цело, иако се море током 18. и 19 века и све до краја 1970-их било редовно замрзавало сваке године до почетка фебруара.[7]

Азовско море је у великој мери под утицајем улива Дона, Кубана и других река које доносе песак, муљ и шкољке, које заузврат формирају бројне заливе, лимане и уске косе. Због ових наслага, морско дно је релативно глатко и равно, а дубина се постепено повећава према средини. Због дотока реке, вода у мору има низак салинитет и велику количину биомасе (као што су зелене алге) која утиче на боју воде. Обилни планктон резултира необично високом продуктивношћу рибе. Морске обале и спрудови су ниски; богати су вегетацијом и колонијама птица. Азовско море је најплиће море на свету, са дубином која варира између 0,9 and 14 m (3 and 46 ft).[1][8][9][10][11] Постоји стални одлив воде из Азовског мора у Црно море.

Геологија и батиметрија[уреди | уреди извор]

Сателитски снимак Азовског мора. Плитко Азовско море се јасно разликује од дубљег Црног мора. Бројеви: 1. Река Дњепар, 2. Акумулација Каховка, 3. Река Молочна, 4. Молочни Лиман, 5. Арабатска превлака, 6. Систем лагуна Сиваш, 7. Залив Каркинит, 8. Каламитски залив, 9. Крим, 10. Федосијски Залив, 11. Керчки мореуз, 12. Црно море, 13. Азовско море, 14. Река Дон (Русија), 15. Таганрошки залив, 16. Јејск Лиман, 17. Бејсуг Лиман

Међународна хидрографска организација дефинише границу Азовског мора у Керчком мореузу, као „границу Црног мора“, која је и сама дефинисана као „линија која спаја рт Такил и рт Панагија (45°02'С).”[12]

Ово море се сматра унутрашњим морем Русије и Украјине, а његово коришћење је регулисано споразумом између ових земаља ратификованим 2003. године.[13] Море је дугачко 360 km (220 mi) и широко 180 km (110 mi) и има површину од 39.000 km2 (15.000 sq mi); то је најмање море унутар земаља бившег Совјетског Савеза.[14] Главне реке које се уливају у њега су Дон и Кубањ. Оне обезбеђују да воде мора имају релативно низак салинитет и да су на местима скоро свеже, а такође уносе огромне количине муља и песка. Акумулација песка и шкољки резултира глатком и ниском обалом, као и бројним пешчаним спрудовима.[1][15]

Азовско море је најплиће море на свету са просечном дубином од 7 m (23 ft) и максималном дубином од 14 m (46 ft);[1] у заливима, где се нагомилао муљ, просечна дубина је износила. око 1 m (3 ft). Морско дно је такође релативно равно са дубином која се постепено повећава од обале ка центру.[16] Азовско море је унутрашње море са пролазом у Атлантски океан кроз Црно, Мраморно, Егејско и Средоземно море. Са Црним морем је повезанo Керчким мореузом, који на свом најужем делу има ширину од 4 km (2,5 mi) и максималну дубину од 15 m (49 ft).[1] Ускост Керчког мореуза ограничава размену воде са Црним морем. Као резултат тога, салинитет Азовског мора је низак; на отвореном мору је 10–12 psu, око једне трећине сланости океана; чак је и нижи (2–7 psu) у заливу Таганрог на североисточном крају мора. Дугорочне варијације салинитета су унутар неколико psu и углавном су узроковане променама у влажности и падавинама.[17][18]

Садашњи вертикални профил Азовског мора показује оксигенисане површинске воде и аноксичне воде дна, при чему се аноксичне воде формирају у слоју дебљине од 0,5 to 4 m (1,6—13,1 ft). Појава аноксичног слоја се приписује сезонским догађајима еутрофикације повезаним са повећаним уносом седимента из река Дон и Кубањ. Овај седиментни унос стимулише биотичку активност у површинским слојевима, у којима организми фотосинтетишу у аеробним условима. Када њихов животни век прође, мртва органска материја тоне на дно мора где бактерије и микроорганизми, користећи сав расположиви кисеоник, троше органску материју, што доводи до аноксичних услова. Студије су показале да у Азовском мору тачна вертикална структура зависи од јачине ветра и температуре површине мора, али типично 'зона стагнације' лежи између оксидног и аноксичног слоја.[19]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Kostianoy, стр. 65
  2. ^ „Marine Litter Report”. www.blacksea-commission.org. Приступљено 29. 7. 2022. 
  3. ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 21. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ „Sea of Azov”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2015-11-26. 
  5. ^ „Map of Sea of Azov”. worldatlas.com. Приступљено 2015-11-26. 
  6. ^ „Climatological Atlas of the Sea of Azov”. National Oceanographic Data Centre. Приступљено 6. 1. 2008. 
  7. ^ Sea ice survey - annual, University of Wisconsin Space Science and Engineering Centre
  8. ^ The New Encyclopædia Britannica. 1. 2005. стр. 758. ISBN 978-1-59339-236-9. „With a maximum depth of only about 46 ft (14 m), the Azov is the world's shallowest sea” 
  9. ^ Academic American encyclopedia. 1. Grolier. 1996. стр. 388. ISBN 978-0-7172-2064-9. „The Azov is the world's shallowest sea, with depths ranging from 09 to 14 m (30 to 46 ft)” 
  10. ^ „National Geographic”. National Geographic Society. 185: 138. 1994. 
  11. ^ „Earth from space”. NASA. Архивирано из оригинала 2011-05-10. г. 
  12. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd изд.). International Hydrographic Organization. 1953. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2020. 
  13. ^ Treaty between the Russian Federation and Ukraine on cooperation in the use of the Sea of Azov and Kerch Strait, December 24, 2003, kremlin.ru
  14. ^ Kapitonov, V. I. Borisov and E. I. (1973). Sea of Azov (на језику: руски). KKI. Архивирано из оригинала 2010-09-17. г. 
  15. ^ „Азовское море” [Sea of Azov]. Great Soviet Encyclopedia (на језику: руски). 
  16. ^ Zalogin, A. D. Dobrovolsky and B. S. (1982). Seas of USSR (на језику: руски). Moscow University. 
  17. ^ Kostianoy, стр. 69–73
  18. ^ „Climatological Atlas of the Sea of Azov”. National Oceanographic Data Centre. Приступљено 2008-01-06. 
  19. ^ Debolskaya, E. I.; Yakusheva, E.V.; Kuznetsov, I.S. (2008). „Analysis of the hydrophysical structure of the Sea of Azov in the period of the bottom anoxia development”. Journal of Marine Systems. 70 (3–4): 300. Bibcode:2008JMS....70..300D. doi:10.1016/j.jmarsys.2007.02.027. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Азовско море на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Азовско_море&oldid=27554479”