Андијски језик

С Википедије, слободне енциклопедије
Аварски језик
къIаваннаб мицци qwavannab micci[1]
Регион Русија
Број говорника
5.800[2] (2010)
Језички кодови
ISO 639-3ani

Андијски језик је један од језика који припада групу сјевероисточних кавкаских језика који припада Авар-андијској подгрупи језика коју говори око 5.800 етничких припадника Андијаца који су добијени 2010. године, и то у региону Ботлихца у Дагестану. Језик се говори у селима Андијаца (дуж ријеке Анди-Коису)[3], као и мјеста Гунха, Гагатл, Асхали, Риквани, Цванко, Зило и Кванкидатл.[4]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Постоје четири главна дијалекта: Мунин, Риквани, Кванкидатл и Гагатл, који изгледају прилично дивергентно. Међутим, дијалекти се могу разликовати између села: „горња група” користи анди, Гагатл, Риквани и Зило дијалекте (на овим просторима Анди и Зило дијалектки сматрају сопственим дијалектима), док „доња група” садржи Мунин и Кванкидатл дијалекте. У горњој групи нема уграђеног звука кьI.[4]

Иако Анди обично нема писани језик, постојали су покушаји писања језика помоћу руског ћириличног писма. Говорници андијаца углавном користе аварски или руски језик као своје књижевне језике.[2]

Анди има 7 различитих локалних назива за ријечи: „изнутра” који се мјења у једнини (-ла/-а) и множини (-хъи), „у кући” (гьакъу-ла) „у кућама” (гьакъоба-хъи). Број категорија се изражава кроз изостављање одређених гласова: „Отац је нашао брата” (имуво воцци в-усон), а множина би гласила (имуво воццул в-осон) - „Отац је нашао браћу ”. У селу Андијаца, постоји разлика између говора мушкараца и жена, па тако мушкарац би рекао, на примјер: дин („Ја”), мин је у преводу „Ти”, гьекIа је у преводу „особа”. Међутим, када су у питању жене то би изгледало овако: ден („Ја”), мен („Ти”), а гьекIва („особа”).[4]

Правопис[уреди | уреди извор]

Андијски језик садржи 43 консонанта (сугласник) и то:

  • 5 уснених сугласника: (b - p - p' - v - m);
  • 10 зубних сугласника: (d - t - t' - ts' - ts': - ts - z - s - s: - n);
  • 9 алвеоларних сугласника: (dž - .č - .č: - č - č: - ž - š - š: - r);
  • 7 веларних сугласника: (g - ķ - ķ: - k - k: - x – j);
  • 6 ресичних (увуларних) сугласника: (q' – q': - q - ġ - ҳ - ҳ:)
  • 2 ларингеална сугласника: (ъ – h).

Такође, андијски језик садржи и 5 вокала: a - e (é) - i - o - u (ou).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kolga, Margus; Tõnurist, Igor; Vaba, Lembit; Viikberg, Jüri (1993). „The Andis”. The Red Book of the Peoples of the Russian Empire. 
  2. ^ а б „Andis”. 
  3. ^ The peoples of the Red Book: Akhvakhs
  4. ^ а б в „Andijskij Yazyk”.