Бежтински језик (бежкьалас миц, bežƛʼalas mic или „Капуча” (по имену села)) је један од језика који припада групи сјевероисточних кавкаских језика, а који припада дидојској подгрупи језика. Унутар дидојске подјеле језика, дидојски језик припада групи Бежтинско-хунзибско-хваршинских језика. Говори се у Дагестану и то од старне свега приближно 6.800 припадника Бежтинаца, према подацима из 2010. године дуж десне обале ријеке Анди-Којсу и на подручју Грузије.[1]
Не постоји научни одговор о генеалошкој класификацији језика Бежтинаца. Е. Бокарев сматра да припада подгрупи дидојских језика, док грузијски лингвист Е. Ломатадзе мисли да је то дијалект језика Капуча-Хунзиб. Бежтински језик је подељен на три дијалекта: Бежта, Тљадали и Хочар-Хота. На речник Бежтинаца је у великој мјери утицао аварски и грузијски језик, преко којег су постојале и друге позајмљене ријечи са арапског, турског и перзијског језика. Током совјетског периода највећи утицај имао је руски језик.
Не постоји писани језик, већ се користи аварско писмо. Аварски језик се користи у већини ситуација у редовној комуникацији, док се матерњим језиком служе само у кућама.[2][1] Највише је повезана са хваршинским и хунзибским језиком, и заједно чине подгрупу дидојских језика.[3]
Русија
