Велике сеобе Срба

Сеоба Срба, слика Паје Јовановића из 1896. године

За друге употребе погледајте страницу Велика сеоба.

Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683−1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737−1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.

Прва велика сеоба Срба

Главна територија коју су населили Срби током велике сеобе 1693. године (представљена плавом бојом)

Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године, током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.

Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Руско царство је приступило Светој лиги 1687. године што је имало за последицу уздање православних народа у руску помоћ. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Београд је аустријска војска заузела 6. септембра 1688. године и цар Леополд је позвао народе Османског царства да се прикључе његовој војсци и да ће им он јемчити права и слободе. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1689. године. Под командом кнеза Лудвига Вилхелма Баденског освојен је Ниш септембра 1689. године, као и Јагодина, Параћин, Пирот, Бела Паланка и Драгоман. Октобра 1689. године аустријска војска и српски устаници заузели су Приштину, Призрен, Качаник и Скопље. До освајања Призрена број српских устаника у трупама генерала Пиколоминија је био више од 20 000 под заставама. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. Већ током 1689. године аустријски цар Леополд I је позвао Србе да населе опустеле крајеве Угарске, које је аустријска војска тек заузела. Аустријска војска и српски устаници поражени су у бици код Качаника 2. јануара 1690. године. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Црнојевић (слср. Чарноевичь), који се већ јануара 1690. године налазио у Београду.

У Београду јуна 1690. је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.

Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а само око Приштине 360 села је опустело.

Друга велика сеоба Срба

Српске привилегије: потврдна диплома из 1743. године

Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718—1739). Наиме, након новог Аустријско-турског рата 1737—1739., Београдским миром, Турска је повратила изгубљене територије и поново је граница успостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело је до Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године. Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и читлучење је било мање изражено у Београдском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.

• 
  Српски патријарх Арсеније III Црнојевић
• 
  Српски патријарх Арсеније IV Јовановић
• 
  Привилегије Срба у Хабзбуршкој монархији: насловна страна штампаног издања из 1732. године

Последице

Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.

Услед ових сеоба број српског становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије. Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке области, Вардарске Македоније, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.

О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.

Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:

О опустелој земљи

И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртвеници и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.

О Епидемији

И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.

Види још

• Нова Србија (област)
• Славеносрбија

Литература

• Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Великом рату 1683-1699”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 491—574. 
• Гавриловић, Владан С. (2014). „Примери миграција српског народа у угарске провинцијалне области 1699-1737”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 139—148. 
• Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Загреб. 
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска. 
• Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: Eighteenth and Nineteenth Centuries. 1. Cambridge University Press. 
• Katić, Tatjana (2012). Tursko osvajanje Srbije 1690. godine. Beograd: Srpski genealoški centar, Centar za osmanističke studije. 
• Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7: Историја насеља и становништва. Београд: Српска академија наука. 
• Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига. 
• Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Будиму од 1690 до 1740. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Поповић, Душан Ј. (1954). Велика сеоба Срба 1690: Срби сељаци и племићи. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига. 
• Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. Књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска. 
• Руварац, Иларион (1896). Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху. Београд: Српска краљевска академија. 
• Samardžić, Radovan (1989). „Migrations in Serbian History (The Era of Foreign Rule)”. Migrations in Balkan History. Belgrade: Institute for Balkan Studies. стр. 83—89. 
• Томић, Јован Н. (1902). Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683-1693) (PDF). Београд: Државна штампарија. 
• Трифуноски, Јован Ф. (1990). „Велика сеоба Срба у народним предањима из Македоније” (PDF). Етнолошке свеске. 11: 54—61. 
• Živojinović, Dragoljub R. (1989). „Wars, Population Migrations and Religious Proselytism in Dalmatia during the Second Half of the XVIIth Century”. Migrations in Balkan History. Belgrade: Institute for Balkan Studies. стр. 77—82. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 

Спољашње везе

• „Велика сеоба Срба у Аустрију” (на језику: српски). Приступљено 13. 03. 2016. 
• „Срби у Угарској” (на језику: српски). Приступљено 13. 03. 2016. 
• „БЕОГРАДСКИ САБОР 18. ЈУНА 1690. ГОДИНЕ” (на језику: српски). Приступљено 13. 03. 2016. 
• „ПОСЛЕДЊЕ ОБРАЋАЊЕ АРСЕНИЈА III АУСТРИЈСКОМ ДВОРУ ЗА ПРИВИЛЕГИЈЕ” (на језику: српски). Приступљено 13. 03. 2016. 
• „Положај српског народа у Аустрији током XVIII века” (на језику: српски). Приступљено 13. 03. 2016. 
• „Напуштање Србије и Београда, догађаји непосредно после” (на језику: српски). Приступљено 13. 03. 2016. 
• „Од велике сеобе до смрти Патријарха Арсенија III Чарнојевића (1706)”. Приступљено 13. 03. 2016. 
• „Аустриски порази” (на језику: српски). Приступљено 09. 04. 2016. 
• Велика сеоба Срба 1690. године (Каленић, број 1/1990, стр. 1-4)
• Прослава 300-годишњице Велике сеобе Срба из 1690. године у Епархији шумадијској (Каленић, број 5-6/1990, стр. 1-9)