Вилијам Келин Млађи

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам Келин Млађи
Вилијам Келин Млађи
Лични подаци
Датум рођења(1957-11-23)23. новембар 1957.
Место рођењаЊујорк, Њујорк, САД
ДржављанствоСАД
ОбразовањеУниверзитет Дјук (докторат 2005)
Научни рад
Пољеонкологија
ИнституцијаМедицински институт Хауард Хјуз; Институт за рак Дана—Фарбер; Универзитет Харвард
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину (2019)

Вилијам Келин Млађи (енгл. William G. Kaelin Jr; Њујорк, 23. новембар 1957) амерички је лекар, научник и добитник Нобелове награде за физиологију или медицину 2019. за истраживање о томе како ћелије осећају промену доступног кисеоника и како се њој прилагођавају.[1][2]

Награду је поделио с Грегом Л. Семензом (енгл. Gregg L. Semenza) и Питером Џ. Ратклифом (енгл. Peter J. Ratcliffe).[1]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Вилијам Келин Млађи рођен ју Њујорку, 23. новембра 1957. године.

Студирао је хемију и математику на Универзитету Дјук у Дараму, у америчкој савезној држави Северна Каролина и тамо стекао звање доктора медицине 1982. године.

У том периоду је радио на Универзитету Џонс Хопкинс у Балтимору, у савезној држави Мериленд.[1]

У Институту за рак Дана—Фарбер (енгл. Dana–Farber Cancer Institute) Вилијам Келин је 1993. основао лабараторију за своја истраживања у сузбијању тумора.

Године 2002, постао је професор на Медицинском факултету Универзитета Харвард у Кембриџу, Масачусетс.[1]

Истраживања и откриће[уреди | уреди извор]

Иако се вековима разумела важност кисеоника, дуго није било познато како се ћелије прилагођавају променама нивоа истог.

ВХЛ тумори (од енгл. Von Hippel–Lindau disease, VHL — „Фон Хипел—Линдауова болест”) и чињеница да су изазвани мутацијом гена који стварају низак ниво кисеоника у крви су заинтересовали Вилијама Келина да се бави истраживачким радом на том пољу. Каелин је претпоставио да можда постоји веза између стварања ВХЛ тумора и недостатка тела да детектује кисеоник.

Каелинов рад се ускладио с радом Питера Џ. Ратклифа и Грега Л. Семенза, те су заједно открили како ћелије могу да осете променљиву доступност кисеоника и прилагоде јој се.[3] Током 1990-их, идентификовали су молекуларну машинерију која регулише активност гена као одговор на различите нивое кисеоника.

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

Шведска краљевска академија наука за добитнике Нобелове награде за физиологију или медицину 2019. прогласила је Вилијама Келина Млађег, Грега Л. Семенза и Питера Џ. Ратклифа за истраживање о томе како ћелије осећају промену доступног кисеоника и како се њој прилагођавају. Ово истраживање изузетно је важно за борбу против рака, анемија и многих других болести.[1]

Значај открића[уреди | уреди извор]

Саопштење шведског института у образложењу доделе награде:

„Основни значај кисеоника познат је вековима, али процес прилагођавања ћелија променама нивоа кисеоника дуго је остао мистерија. Овогодишња Нобелова награда награђује рад који је открио молекуларне механизме који су укључени у прилагођавање ћелија на променљиво снабдевање кисеоником у телу”.[2]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Био је ожењен Керолином Келин, хирургом за рак дојке, од 1988. до њене смрти 2015. године. Има двоје деце.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „William G. Kaelin Jr”. Nobelprize.org. Приступљено 17. 10. 2020. 
  2. ^ а б Milan, Milošević. „Nobelova nagrada za medicinu (2019)”. Svet nauke. Приступљено 17. 10. 2020. 
  3. ^ „Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 2019.”. Recipe-cpsa.com. Приступљено 17. 10. 2020. [мртва веза]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Келин_Млађи&oldid=26110091”