Владимир Протић
| Свештеномученик Владимир Протић | |
|---|---|
 Игуман Владимир Протић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1843. |
| Место рођења | Клиновац, Кнежевина Србија, Османско царство |
| Датум смрти | 1915. |
| Место смрти | код села Лукарце, Краљевина Србија |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | Православна црква |
| Канонизација | мај 2017, Београд од стране Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве |
| Главно светилиште | Манастир Прохор Пчињски |
| Празник | 16/29. мај |
Свештеномученик Владимир Протић рођен као Стојан (рођен 25. јануара 1843. у Клиновцу — преминуо октобра 1915. на плканини Рујан код села Лукарце) је српски светитељ, игуман манастира Свети Прохор Пчињски.
Биографија[уреди | уреди извор]
Младост и свештенство[уреди | уреди извор]
Рођен је у свештеничкој породици у селу Клиновац у близини манастира Свети Прохор Пчињски. Из његове породице је потицало осам свештеника и један владика. Његов отац свештеник Величко је имао три сина Стојана, Стојилка и Атанаса. Стојан и Стоилко су били свештеници.[1].
Био је ожењен Јеленом Узуновић из села Буштрање. Са њом је имао два сина Јована и Милана. Рукополежен је за свештеника 1873. године у свом родном селу Клиновцу.[1]
У његовој кући се налазила једна од првих школа у овом крају. Године 1890. Владимир Карић је послао Давида Димитријевића као првог учитеља у овај крај. Пошто нико није смео да га прими из страха од Турака, примио га је свештеник Стојан. Учитељ Давид је код њега у кући остао три године.[1]
Манастирски живот[уреди | уреди извор]
Пошто му је жена преминула замонашио се у манастиру Свети Прохор Пчињски 16. октобра 1902. године. Замонашио га је митрополит скопски Фирмилијан, први српски митрополит митрополије скопске. Тада добија духовно име Владимир.[1]
Након два дана од када се замонашио постаје и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.[1]
Као игуман радио је на обнови старе оронуле манастирске цркве, која за време његовог службовања добија данашњи облик. Такође је изграђен нов конак под покровитељством краља Петра I Карађорђевића, познат као Краљев конак.[1]
Све до 1912. године манастир Светог Прохора Пчињског се налазио у Османском царству. Припадао је Косовском вилајету, Прешевској кази. У периоду када је Владимир постао игуман манастира отпочела се и Борба за Македонију, а манастир је био важан центар српског народа у тим крајевима. Већ 1902. године је основана Српска четничка организација, а 1903. године је избио неуспешан Илинденски устанак. Након пропасти устанка у манастир је дошла Турска војска која се ту задржала неко време, а игумана Владимира одвела у Прешево на испитивање. Након повратка у манастир игуман је наставио да помаже борце Српске акције у Македонији.[1]
Након битке на Челопеку игуман је четницима носио храну и помагао им да пређу границу и склоне се у Србију. [1]
У октобру 1912. године српска војска побеђује Турке. Када је ослобођен манастир игуман Владимир служи молебан за српску војску.[1]
Смрт[уреди | уреди извор]
Након што су Бугари у октобру 1915. заузели манастир почела су злочини над српским становништвом. Из манастира су одвели игумана Владимира, јеромонаха Арсенија (Николића) и свештеника Јована (Марковића). Њих тројица су између 22-27. октобра одведени на планину Рујан и у близини села Лукарце мучени. Секли су их на комаде и још увек живе запалили. Бугарска власт није дозволила да се њихова тела покупе и сахране. Тек након дужег времена дозвољено је породици да их сахрани. Владимир је сахрањен поред цркве Светог Николе у Клиновцу.[1]
Након ослобођења 1918. године, на унутрашњој страни западног зида цркве осликан је лик Владимира Протића.[1]
Канонизација[уреди | уреди извор]
На свом редовном заседању у Патријаршији Српској у Београду, 24. маја 2017. године, а на предлог епископа врањског Пахомија и пуноће Епархије врањске, Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве уврстио је у Календар Светих Сурдуличке мученике и игумана светопрохорске обитељи Владимира Протића. Дана 4. септембра 2017. године, након парастоса који је одслужио епископ врањски Пахомије, извршено је ископавање његових земних остатака, који су потом пренети у манастирску цркву Преподобног Прохора Пчињског.[2]
Православна црква га прославља, заједно са митрополитом скопским Викентијем, као светитеља 16. маја по црквеном, а 29. маја по грегоријанском календару.[1]