Едвард Црни Принц

С Википедије, слободне енциклопедије
Едвард Црни Принц
Лични подаци
Датум рођења(1330-06-15)15. јун 1330.
Место рођењаВудсток, Енглеска
Датум смрти8. јун 1376.(1376-06-08) (45 год.)
Место смртиВестминстерска палата, Енглеска
Породица
СупружникЏоан од Кента
ПотомствоРичард II Плантагенет, Edward of Angoulême, Roger Clarendon
РодитељиЕдвард III Плантагенет
Филипа од Еноа
ДинастијаПлантагенет

Едвард Црни Принц (13301376) био је принц од Велса и командант одбране Аквитаније и син енглеског краља Едварда III. Као најстарији принц 1337. године постао је војвода Корнвала, а 1343. принц од Велса.[1]

Заједно са оцем напао је Француску, и постао је јунак битака код Кресија, Поатјеа и Наварете. Пошто је био надмоћнији од свих француских команданта Едвард се сматра једним од највећих витезова. Едвард је такође био и најбољи командант тог доба, као и велики иноватор технике ратовања.[2]

Битка код Кресија[уреди | уреди извор]

Већ са 16 година, Едвард је учествовао у бици код Кресија после победа код Кана 26. јула 1346. и на Соми 24. августа. У тој бици 29. августа Енглези су имали 12.000 људи, а једним делом војске командовао је малолетни Едвард. У једном тренутку ђеновљански плаћеници су почели да бомбардују одред Едварда Црног Принца. Едвардов отац Едвард III одбио је да му пошаље појачање, али Едварду оно није ни требало пошто је лако поразио Ђеновљане, али за то је највише био заслужан он сам. Рањени француски краљ Филип VI Валоа наредио је повлачење, па је енглеска победа постала потпуна. После опсаде и заузимања Калеа 1347. године Енглези су се повукли.[3]

Битка код Винчелзија[уреди | уреди извор]

Године 1349. шпански гусари под Дон Карлосом де ла Церда на Ламаншу код Слија са 40 бродова напали су и побили енглеске трговце. Едвард Црни Принц је 29. августа 1350. године са 50 бродова изпловио из Винчелзија заједно са оцем. Ухвативши их тамо где су побили оне трговце, страховито су их потукли.

Битка код Поатјеа (1356)[уреди | уреди извор]

Дана 8. августа 1356. године, Црни Принц се са гаскоњским племићем Капталом де Бушом (Бухом) и 9.000 људи искрцао у Аквитанију и заузео Бордо. Тим освајањем постао је командант одбране Аквитаније (принц Аквитаније), а потом се упустио у пљачку села на обали Лоаре, где није наишао ни на какав отпор, али нису успели да заузму Тур, јер нису могли да га запале због јаке кише. Одлучио је да се сакрије у оближњу шуму, да би изненедио Французе, баш како је и урадио његов отац у бици код Кресија. Едвард је за разлику од оца оставио наколико коњаника под Жаном де Грајиом и Капталом де Бушом.[4] Убрзо је тамо дошао и сам француски краљ Жан II Добри, са 12.000 људи. На почетку битке код Поатјеа Енглези су лажирали бекство на десном крилу, а наивни француски стрелци су насели па су почели да испаљују стреле, али пошто су Енглези имали тешке оклопе, стреле нису могле да им науде. Француски коњаници су одмах кренули у напад, али су их енглески стрелци лако поубијали. Дофен је напао Енглезе, али кад је видео да нема шансе против њих напустио је бојно поље. Потом је у напад кренуо војвода од Орлеана, али тај напад је ослабио централни део војске са краљем. Енглески стрелци који су остали без стрела, придружили су се пешадији и задали одлучни ударац француској војсци побивши или ранивши 2.500 људи. Едвардова коњица их је напала од позади, а уплашени војвода од Орлеана је са својим одредима побегао. Францускога краља Жана II Доброг заробио је на крају Каптел де Буш.[5] Француска је била потпуно поражена, а Жан никад није откупљен већ је 8. априла 1364. године умро у заробљеништву у Лондону.

Црни принц у кастиљском грађанском рату[уреди | уреди извор]

Битка код Наварете[уреди | уреди извор]

Године 1366. на власт у Кастиљи долази Енрике II од Кастиље, свргавајући Едвардове рођаке на чијем је челу био Педро I од Кастиље. Педро је на Пиринејима скупљао војску, када му је у фебруару 1367. године у помоћ дошао Едвард Црни Принц са Португалцима и са војском од 26.000 људи и они су заједничким снагама у бици код Наварете (Нахере) 3. априла 1367. године потукли много већу француско-арагонско-кастиљску војску, коју су предводили Бертран де Гесклин и сам Енрике и која је износила 60.000 људи. Изгинуло је око 200 Енглеза и чак 7.000 Француза и Шпанаца. За то су највише били заслушни енглески стрелци, који су на бојишту сејали смрт. Ово је натерало кастиљске трупе на повлачење. Бертрен је покушао да им се одупре, али је и сам заробљен. Касније су га откупили за 100.000 франака. Педро се потом вратио на престо, а Енрике је побегао у Француску.[6]

Битка код Монтијела[уреди | уреди извор]

Ипак у Кастиљи је још неколико градова пружало отпор Педру, а онда су њима у помоћ дошле француске чете од 3.000 људи и у бици код Монтијела 14. марта 1369. године 4.500 Педрових присталица је доживело страховит пораз, а Педро је заробљен и 23. марта погубљен.

Разрешавање дужности[уреди | уреди извор]

Године 1370. Енглези су опсели Лимож. Почетком септембра град се предао (највише захваљујући епископу), а освајачи су у њему побили 3.000 становника не поштедивши ни децу и град сравнили са земљом. Едвардова бруталност је тада највише дошла до изражаја. Због тога је тражио освету, али његов брат Џон од Гента је спасао заробљенике од смрти (Енглези су у тој опсади заробили само 3 војника). Едвард је што због тога, што због старости, што због тог што је увукао Енглеску у велики дуг, разрешен дужности, а за новог аквитанијског принца је проглашен Џон, Едвардов брат.

Последице и смрт[уреди | уреди извор]

Француски краљ је по савету Бертрена избегавао велике одлучне битке па је већ 1370. године на много места потиснуо Енглезе. Енглези нису ни имали војске да им се одупру.[7] Тако да су Французи 1372. године освојили Поатје после велике поморске победе код Ла Рошела 22-23. јуна и освојили то место. То је погоршало тешку финансијску ситуацију Енглеске, а снабдевање Енглеске војске је отежано као и трговина. Највећи проблем је био што енглески команданти нису били заинтересовани за послове у Француској. Едвард Црни Принц умире 1376. године, а његов отац краљ Едвард 1377, када су Французи извојевали још једну победу, то је било освајање Бержерака.[8]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Хенри III Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
8. Едвард I Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Елеонора од Провансе
 
 
 
 
 
 
 
4. Едвард II Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Фернандо III од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Елеонора од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Жана од Понтјеа
 
 
 
 
 
 
 
2. Едвард III Плантагенет
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Филип III Храбри (=28)
 
 
 
 
 
 
 
10. Филип IV (краљ Француске)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Изабела Арагонска (=29)
 
 
 
 
 
 
 
5. Изабела Француска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Енрике I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
11. Хуана I од Наваре
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Бланш од Артоа
 
 
 
 
 
 
 
1. Едвард Црни Принц
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. John I, Count of Hainaut and Lord of Avesnes
 
 
 
 
 
 
 
12. John II, Count of Holland
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Adelaide of Holland
 
 
 
 
 
 
 
6. Вилијам I, гроф од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Хенрик V, гроф од Луксембурга
 
 
 
 
 
 
 
13. Филипа од Луксембурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Маргарета од Бара
 
 
 
 
 
 
 
3. Филипа од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Филип III Храбри (=20)
 
 
 
 
 
 
 
14. Шарл Валоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Изабела Арагонска (=21)
 
 
 
 
 
 
 
7. Жана од Валоа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Карло II Анжујски
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарета од Анжуа и Мена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија Угарска
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Едвард Црни Принц на Викимедијиној остави