Наивна уметност

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте погледајте страницу Наива (вишезначна одредница).
Анри Русо: Сан
Начела наивне уметности
  • То је делатност уметнички нешколованих
  • Уметници су претежно из сеоских средина
  • Карактеристичан је спонтани позив за уметничким радом, кроз који самоуки уметник своје основно занимање доживљава као личну инспирацију и поглед на свет, и начин на који саопштава свој доживљај живота, постојања и битисовања.[1]
  • Одсутност норми свих официјелних уметничких праваца
  • Изолација сликара од уметничких тенденција времена
  • Настојање да се што верније репродукује виђено
  • Ограниченост уметника на себе самог
  • Јак утицај фантастике, спајање иреалног са реалним
  • Технички проблеми имају предност над естетским
  • Занемаривање правила пропорције, односно боја...
  • Животно дело наивних сликара не показује никакав развој, сем усавршавања технике и композиције.[2][3][4]

Наивна уметност или наива је посебни сегмент уметности XX века. Означава дела, најчешће самоуких уметника, која се не слажу са доминантним токовима у уметности свога доба.[5]

Наивна уметност је аутономна уметност која постоји независно од јасно одређених одлика стила и уметничког образовања, одвојена од спољашњих утицаја. Изолована је – што као последицу има разноврсност ликовних решења. Не трпи правила – правила се обично откривају тек по завршетку сликарског чина. Немогуће је научити је – као што се ни таленат не може научити. Стихијска је у наступу рађања облика – јер је спонтана. Не жели да учи, већ нам, захваљујући необузданој машти стваралаца, намеће своје особено писмо и нове облике естетског.[6]

Наивна уметност у принципу посвећује доста пажње детаљима, живим бојама, фолклорним мотивима и животу простог народа, нарочито сељака.

Термин наивна је први пут употребљен у 19. веку као опис сликарства Анрија Русоа (Цариника) и сликара са Хаитија.

Познати наивни уметници из 19. и прве половине 20. века су: Анри Русо, Серафин Луј, Андре Бошан и Фердинанд Шевал из Француске, Кандидо Лопез из Аргентине, Едвард Хикс и бака Мозес из САД, и Нико Пиросмани из Грузије. После Другог светског рата, појавили су се: Антонио Лигабуе из Италије, Ради Неделчев из Бугарске, Крсто Хегедушић, Иван Генералић и Иван Рабузин из Хрватске, Јанко Брашић и Зузана Халупова из Србије.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Smiljković K. Naive art. The History of Serbian Culture. Middiesex: English Editionb, Porthill Publishers; 1995.
  2. ^ Stevanovski, Slobodan. „Naivno slikarstvo Kovačice i Padine” (PDF). Opštinska biblioteka Kovačica, Kovačica, 2004. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 10. 2016. г. Приступљено 5. 10. 2016. 
  3. ^ Oto Bihalji-Merin Umetnost naivnih u Jugoslaviji. - [Beograd] : Izdavački zavod "Jugoslavija", 1963. str. 7,8
  4. ^ Enciklopedija naivne umetnosti sveta Oto Bihalji-Merin, Nebojša-Bato Tomašević. – Beograd : Jugoslovenska revija, [1984]. str. 19
  5. ^ О наиви, naiva.rs. Приступљено 3. јуна 2014.
  6. ^ Наивна уметност у Србији Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2014), САНУ, Нина Крстић. Приступљено 3. јуна 2014.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Наивна уметност на Викимедијиној остави.
Музеји наивне уметности у свету
 Бразил

 Канада

 Хрватска

 Француска

 Немачка

 Италија

 Португалија

 Русија

 Србија

Икона за клице

Овај чланак везан за уметност је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наивна_уметност&oldid=27507502”