Овчарско-кабларски манастири
,_zima_23.jpg)
,_prole%C4%87e_14.jpg)
.jpg)
,_leto_07.jpg)
Овчарско-кабларски манастири су манастири који се налазе у Овчарско-кабларској клисури.
Једна од најлепших клисура у Србији налази се на Западној Морави, недалеко од Чачка између планина Овчара и Каблара. Она је усечена у планински масив састављен од шкриљаца, али има и благе нагибе са шумовитим заравнима. Њеној лепоти доприносе и два вештачка језера настала после Другог светског рата хидроцентралама Овчар Бања и Међувршје. Под Кабларом уз реку, налази се и лековита бања која од давнина привлачи многе болеснике. Од осталих крајева Србије ову клисуру издвајају и њени многобројни манастири на левој и десној обали Мораве. По њима и по самој природи цео крај добио је у народу име Српска Света гора.
Ретко је где на тако малом простору саграђено толико манастира. Сада их има десет и два света места и то:
- На десној страни Мораве су:
- Манастир Ваведење, на изласку из клисуре, (данас парохијска црква)
- Манастир Вазнесење, спрам Јовања на другој страни реке, пар стотина метара удаљен,
- Манастир Преображење, некад се налазило на левој обали 2 километра узводно од Никоља, наспрам старог манастира,
- Манастир Свете Тројице, на брду, наспрам Благовештења,
- Манастир Сретење, недалеко од Св. Тројице, на подножју испод самог врха Овчара,
- На левој обали Мораве су:
- Манастир Благовештење, 2 километра од Преображења, изнад Овчар Бање,
- Манастир Илиње, на брду над Благовештењским тунелом, сада метох манастира Благовештења,
- Манастир Јовање, 6 километара узводно од Ваведења, некада најважнији манастир, „лавра“,
- Манастир Никоље, 2 километра узводно од Јовања,
- Манастир Успење Пресвете Богородице, црквица пронађена код рушевина Јовањске куле, метох манастира Јовање
и црква посвећена Светом Сави која се зове црква Савиње и црква-пећина Кађеница.
Манастири Никоље, Сретење, Благовештење и Света Тројица проглашени су за споменике културе од великог значаја.
У литератури познат је још један Манастир Св. Георгија, који је вероватно био на југоистоку Овчара. Његов печат чува се у Народном музеју у Београду.
Сматра се да су први манастири изграђени после каталонске најезде 1307—1309. године када су страдали манастири на Светој гори Атонској. Бежећи у дубину Балканског полуострва српски калуђери су у овој клисури основали своје манастире. Следећи велики талас је уследио после Маричке битке, а доласком Турака ови манастири добијају нове улоге, чувара духовности и идентитета Срба, али и голих живота за збегове који су се скривали у клисури, пећинама или около манастира.
Многе светиње су 1930-тих биле у лошем стању, тако да су виђени људи околних пет срезова покренули акцију за обнову, коју је благословио и епископ жички Николај.[1]
