Пакистан

Уреди везе
Координате: 30° N 70° E / 30° С; 70° И / 30; 70
С Википедије, слободне енциклопедије
Исламска Република Пакистан
اسلامی جمہوریۂ پاکستان (урду)
Islamic Republic of Pakistan  (енглески)
Крилатица: Вера, јединство, дисциплина
(урд. ایمان، اتحاد، نظم‬)

(енгл. Faith, Unity, Discipline)[1]
Химна: Национална химна
(урд. قَومی ترانہ‬)

(енгл. The National Anthem)[2]
Положај Пакистана
Главни градИсламабад
33° 41′ 30″ N 73° 03′ 00″ E / 33.69167° С; 73.05000° И / 33.69167; 73.05000
Највећи градКарачи
24° 51′ 36″ N 67° 00′ 36″ E / 24.86000° С; 67.01000° И / 24.86000; 67.01000
Службени језик
Владавина
Облик државеФедерална Исламска република
 — ПредседникАриф Алви
 — ПремијерШехбаз Шариф
 — Председник СенатаСадик Санџрани
 — Председник Народне скупштинеАсад Кајзер
 — Главни судијаАсиф Сајед Кан Коса
Историја
НезависностОд Уједињеног Краљевства
 — Објављена14. август 1947.
 — Призната23. март 1956.
Географија
Површина‍
 — укупно881.913 km2 (33)
 — вода (%)2,86
Становништво‍
 — 2023.241.499.431 (5)
 — густина273,84 ст./km2 (56)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023.
 — укупноРаст 1,568 блн. $[8] (24)
 — по становникуРаст 6.773 $[8] (138)
ИХР (2022)0.544 (161) — низак
Валутарупија
 — код валутеPKR
Остале информације
Временска зонаUTC +5 до +6
Интернет домен‍.pk‍
Позивни број+92

Пакистан (урд. پاکستان, енгл. Pakistan), званично Исламска Република Пакистан (урд. اسلامی جمہوریۂ پاكِستان, енгл. Islamic Republic of Pakistan) је држава у Јужној Азији. То је пета најмногољуднија земља на свету, са популацијом од скоро 243 милиона људи, и има другу највећу муслиманску популацију на свету одмах иза Индонезије.[9] Пакистан је 33. највећа земља на свету по површини и друга по величини у Јужној Азији, простире се на 881.913 квадратних километара. Има обалу од 1.046 километара дуж Арапског мора и Оманског залива на југу, а граничи се са Индијом на истоку, Авганистаном на западу, Ираном на југозападу и Кином на североистоку. Од Таџикистана је уско одвојен авганистанским Ваханским коридором на северу, а дели и поморску границу са Оманом. Исламабад је главни град земље, док је Карачи највећи град и финансијски центар.

Пакистан је место неколико древних култура, укључујући 8.500 година старо неолитско налазиште Мехргарх у Белуџистану,[10] цивилизацију долине Инда из бронзаног доба, најобимнију цивилизацију афро-евроазије, и древну цивилизацију Гандхара.[11] Регион који обухвата модерну државу Пакистан био је царство вишеструких империја и династија, укључујући Ахемениде; укратко онај Александра Великог; Селеукиди, Маурије, Кушани, Гупта;[12] Омејадски калифат у својим јужним регионима, Хинду шахије, Газнавиди, Делхи Султанат, Могули, Дурани, Османско царство, Царство Сика, влада Британске Источноиндијске компаније, а најскорије, Британски Раџ од 1858. до 1947. године.

Подстакнут Пакистанским покретом, који је тражио домовину за муслимане Британске Индије, и изборним победама 1946. Свеиндијске муслиманске лиге, Пакистан је стекао независност 1947. након поделе Британско-индијског царства, који је доделио одвојену државност својој региона са већинским муслиманским становништвом и био је праћен неупоредивом масовном миграцијом и губитком људи.[13] У почетку као доминион Британског Комонвелта, Пакистан је званично израдио свој устав 1956. године и постао проглашена исламска република.[14] Године 1971, ексклава Источни Пакистан се отцепила као нова земља Бангладеш након деветомесечног грађанског рата. У наредне четири деценије, Пакистаном су владале владе чији су се описи, иако сложени, обично смењивали између цивилних и војних, демократских и ауторитарних, релативно секуларних и исламистичких. Пакистан је 2008. изабрао цивилну владу, а 2010. усвојио парламентарни систем са периодичним изборима.[15]

Пакистан је држава средње моћи, и има шесту по величини сталну оружану снагу на свету.[16][17] Проглашена је држава са нуклеарним оружјем, и рангирана је међу привредама у настајању и водећим растом,[18] са великом средњом класом која брзо расте.[19] Политичку историју Пакистана од стицања независности карактеришу периоди значајног економског и војног раста, као и периоди политичке и економске нестабилности.[20] Етнички и лингвистички је разнолика земља, са сличном разноликом географијом и дивљим животињама. Земља се и даље суочава са изазовима, укључујући сиромаштво, неписменост, корупцију и тероризам. Пакистан је члан Уједињених нација, Шангајске организације за сарадњу, Организације исламске сарадње, Заједнице нација, Јужноазијске асоцијације за регионалну сарадњу и Исламске војне коалиције за борбу против тероризма, и означен је као главни не- НАТО савезник од стране Сједињених Држава.

Порекло назива[уреди | уреди извор]

Име Пакистан на урдуу и персијском језику значи земља чистих. Чодхари Рахмат Али смислио је име 1933. године и објавио га у памфлету Сад или никад [21]. Реч је заправо акроним назива муслиманских територија западне Индије - П за Панџаб, А за Авганија, К за Кашмир, С за Синд и -тан за Белуџистан (провинција у Пакистану). Везник И додат је касније, јер истан на урдуу значи земља, док пак значи чист. Држава је названа Пакистан 1947. године, док је данашњи назив, Исламска Република Пакистан, у употреби од 1957. године.

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

Пакистан обухвата област од 803.940 km²[22]. Источни регион Пакистана се налази на индијској тектонској плочи, док се западни и северни делови налазе на иранском и евроазијском платоу. Пакистан има 1.046 km дугачку поморску границу на Арабијском мору, док укупна земљишна граница броји 6.774 km (2.430 km са Авганистаном, 523 km са Кином, 2.912 km са Индијом и 909 km са Ираном)[23].

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Географска мапа Пакистана
К2 - други по висини врх на свету, после Монт Евереста. Висина 8.611 m

Пакистан је географски разнолика земља. На југу се налазе долине и равнице, песковите плаже и пријатна клима, док се на северу налази ланац Хималаја са врховима високим преко 8.000 m. Пакистан броји око 108 планинских врхова преко 7.000 m и пет врхова преко 8.000 m (К2 и Нанга Парбат). Река Инд протиче кроз Пакистан. Северни део земље је веома атрактивно туристичко место и Мека за планинаре. Западно од Инда се налази провинција Белуџистан са сувом климом и зеленим долинама, док су на истоку пешчане дине и пустиња Тар у области Тарпаркер.

Утврђење око града који се налази у пустињи Тар

Пустиња Тар (на Урду језику تھرپارکر) у јужној провинцији Синд је седма по величина и једина плодна пустиња у свету. Многе области Панџаб и Синд региона су веома плодне, па је пољопривреда веома развијена у њима.

Воде[уреди | уреди извор]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Клима[уреди | уреди извор]

Клима варира заједно са географијом. Хладне зиме и врућа лета доминирају севером, док блага клима доминира југом. У централним деловима није реткост да током летњих месеци жива пређе 45 °C, док су зиме јако хладне са температурама испод нуле. Током касних месеци летње сезоне, непредвидљиви монсунски ветрови доносе варљиве количине кише - од 250 милиметара до преко 1.250 милиметара.

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Историја Пакистана

Данашњи грађани Пакистана представљају мешавину различитих раса и етничких група (Харапани, Персијанци, Парћани, Кушани, Хуни, Авгани, Арапи, и Турци). Током вишевековних напада, освајања и мигрирања, свака од горе поменутих група је оставила траг на простору данашњег Пакистана и многи обичаји и традиције су постале саставни део културе Пакистана. Данашњи Пакистан такође представља територију треће најстарије цивилизације (после Месопотамије и Египта), која је постојала још 2500. п. н. е. и трајала све до њеног пада 1500. п. н. е. Данашњи Пакистан је основан 1947. године, 14. августа, али територије које му данас припадају се преклапају са историјом и развојем територија које припадају данас другим државама - Индији, Ирану и Авганистану. Регион је вековима био трговинска путања. Највећа трговина свилом се некада обављала рутом која пролази кроз територије данашњег Пакистана и рута се звала Пут свиле. Неретко се ова територија зове Музеј раса, управо због мешавине култура и етничких група на овој територији као резултат трговине. Познати историчар и географ де Мулер је често поредио овај регион са регионом северне Африке: Ако је, како се каже, Египат дар Нила, онда је Пакистан дар Инда.[24].

Ова трећа по старости и развијености цивилизација, нестала је средином другог миленијума п. н. е. и заменила ју је Ведик Цивилизација, која се простирала великим делом северне Индије и Пакистана. Велике силе, царства и војске су владале регионом, од Персијског царства око 543. п. н. е,[25] Александра Великог 326. п. н. е.[26] до Мауријског царства. Индо-грчко краљевство је обухватало регион Гандаре и Панџаба око 184. п. н. е. У овом периоду град Такшашила постаје центар образовања. Остаци некадашњег града, који се налазио западно од Исламабада, је један од највећих археолошких ископина у Пакистану.

Године 712. н. е. арапски генерал Мухамед ибн Касим[27] је освојио Синд и Мултан у јужном делу Панџаба, и тиме започиње владавина неколико муслиманских царевина (Газнавидско царство, Делхијски султанат и Могулско царство). Током дугог периода многи верски учитељи успешно упознају локално становништво са новом религијом - ислам. Током постепеног слабљења утицаја Могулског царства у региону почетком 18. века, припадници етничких група Афгана, Балока и Сика заузимају велики део територије Пакистана све до доласка Британске источноиндијске компаније.[28]

Индијски рат за независност 1857. године је био последњи велики оружани сукоб против британске владавине у региону. Политичка странка Муслиманска лига постаје све популарнија током касних 30-их година 20. века, као резултат страха локалних муслимана да нису довољно заступљени у политици, као и у друштву. Дана 29. децембра 1930. године, током председничког обраћања, Алама Икбал се обраћа нацији и захтева оснивање самосталне муслиманске државе на северозападу јужне Азије. Мухамед Али Џина објављује Теорију двеју нација.

Мухамед Али Џина (лево) са Махатмом Гандијем

Ова теорија је директно довела до Лахорске резолуције 1940. године, која је за резултат имала креирање државе Пакистан 1947. године.

Пакистан је међународно признат 14. августа 1947. године. Тадашња територија Пакистана се састојала из два муслиманска дела која нису била спојена, већ је између њих била Индија. Један део се налазио на западу јужне Азије и граничио се са Ираном, док се други део налазио на источном делу јужне Азије. Оваква подела са Индијом између, је довела до сукоба између два народа која су припадала различитим религијама[29]. Оружани сукоби су избили око нејасно дефинисаних граница, нарочито око територија Џаму и Кашмир. Сукоби око Кашмира су прерасли у Индијско-пакистански рат 1947. или Први Кашмирски рат (1947—1948. године), у којем су обе стране, Индија и Пакистан, освојиле једнако велике делове територије. Република Пакистан је проглашена 1958. године након војног пуча на челу са Ајуб Каном (1958—69. године). Он је био председник новонастале републике током веома нестабилних, како унутрашњих тако и политичких односа са Индијом. Политичка нестабилност у региону довела је до Другог рата са Индијом 1965. године. Његов наследник Јаја Кан (председник у периоду од 1969. до 1971) је поред политичких проблема морао да се суочи и са елементарном непогодом - циклоном - који је Пакистан коштао 500.000 живота. Нестабилност у источном Пакистану је прерасла у нових ратних сукоба - Бангладешки ослободилачки рат[30] и Индијско-пакистански рат 1971. године, и напокон губљења територија на источном делу Азије и стварање самосталне државе Бангладеш[31].

Од 1972. до 1977. године Пакистаном је владао Зулфикар Али Буто. Године 1977. Буто је збачен а 1979. осуђен је на смрт. На челу војног суда је био генерал Зиа-ул-Хак, који постаје трећи војни диктатор. Пакистански грађански устав, доласком генерала на власт, је замењен Исламским шеријатским закоником, којим се владало како грађанским правом тако и војним. Године 1988. у авио несрећи генерал Зиа гине, а на чело владе долази прва жена премијер Беназир Буто, ћерка убијеног Зулфикар Али Бута.

Председници Мушараф и Буш током конференције за штампу

Током наредних десет година, на парламентарним изборима госпођа Буто бива замењена Наваз Шарифом да би након три године опет била изабрана. Године 1991. Пакистан учествује у војној коалицији на челу са САД у Заливском рату. Пакистан улази у коалицију са јасним улогом - одбрана Саудијске Арабије и шаље 5.000 војника[32]. Војна напетост у Каргил конфликту[33] са Индијом 1999. године завршава се војним пучем у којем генерал Первез Мушараф заузима парламент[34]. Године 2001. Мушараф постаје председник и премијер након оставке Рафик Тарара. Године 2002. Мушараф препушта место премијера (али задржава функцију председника) и предаје га изабраном Зафарула Кан Џамалију, којег је наследио на парламентарним изборима 2004. године Шаукат Азиз. Након претњи сменом Мушараф је одлучио да поднесе оставку у августу 2008.

Влада[уреди | уреди извор]

Муслиманска лига је формирала прву пакистанску владу на челу са Мухамедом Али Џином и Лиакутом Али Каном. Временом је моћ Муслиманске лиге опала услед формирања већег броја политичких странака и увођењем вишестраначког система. У западном Пакистану популарност је имала Пакистанска Народна Партија, а у источном делу је владала Авами Лига (партија која је форсирала независност источног дела Пакистана и оснивање Бангладеша). Први устав Пакистана је усвојен 1956. године, га је Ајуб Кан 1958. године суспендовао. Устав из 1973. године, којег је суспендовао 1977. године Зија ул Хак, је поново усвојен 1991. године. По овом уставу, Пакистан је федерална демократска република са Исламом као државном религијом. Систем се састоји од Сената (који броји 100 чланова) и Националног Савета (342 члана). Председник је врховни командант војних снага. Премијер је обично лидер највеће политичке партије у Националном Савету. Свака провинција функционише по овом систему само на мањем нивоу (свака провинција има свој Национални Савет, са најбројнијом партијом и вођом те партије као премијером те провинције).

Пакистанске војне снаге су увек играле велику улогу у политичком животу. У три случаја војно лице је владало Пакистаном (сва три су били генерали: Ајуб Кан од 1958. до 1971, Зија ул Хак од 1977. до 1988, и Первез Мушараф од 1999. до 2008). Пакистанска Народна Партија, на челу са Зулфикар Али Бутом је током седамдесетих година 20. века постала популарна међу обичним светом, као алтернатива већ постојећих странака. Под владавином Зије ул Хака, Пакистан се трансформисао од слободног тржишта и секуларне државе у затворено тржиште и исламску државу са усвојеним шеријатским закоником.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Административна подела Пакистана
Главни чланак: Административна подела Пакистана

Пакистан је федерација од 4 провинције, територије главног града и Племенских подручја по федералном управом. Пакистан врши фактичку власт над спорним западним деловима региона Кашмир, који су организовани као два посебна политичка ентитета (Азад Кашмир и Северна подручја). Провинције се деле на укупно 107 дистриката. Племенска подручја обухватају седам племенских управних подручја и шест мањих граничних региона.

Провинције:

  1. Белуџистан
  2. Хајбер-Пахтунва (ранији назив: Северозападна гранична провинција)
  3. Панџаб
  4. Синд

Територије:

  1. Територија Исламабада
  2. Племенска подручја под федералном управом

Делови Кашмира под пакистанском управом:

  1. Азад Кашмир
  2. Гилгит-Балтистан (ранији назив: Северна подручја)

Географија[уреди | уреди извор]

Привреда[уреди | уреди извор]

Карачи је финансијски центар земље

Пакистан, земља у развоју, је имала великих успона и падова као резултат политичке и економске нестабилности. Упркос томе што је Пакистан 1947. године био веома сиромашна земља, његов развој је био бољи него просечни глобални развој у наредне четири деценије. Међутим, често преке и неразмотрене политичке одлуке су довеле до успореног развоја земље током касних деведесетих[35]. Свеобухватне реформе у последњих пар година резултовале су у бољем економском стању земље и убрзале раст производног и финансијског сектора. Пакистан је побољшао сопствену позицију на светској трговинској сцени. Године 2005. страни дуг је био близу 90 милијарди америчких долара. Овај дуг је смањен захваљујући помоћи Међународног Монетарног Фонда и отписивањем дела дуга од стране САД. Пакистански бруто домаћи производ, мерен на основу паритета куповне моћи, је процењен на 439,7 милијарди америчких долара.[36], док је доходак по глави становника 2.803 УСД долара[37]

Демографија Пакистана[уреди | уреди извор]

Највеће етничке групе у Пакистану и околним подручјима 1980
Главни чланак: Демографија Пакистана

За Пакистан се процењује да је у 2006. имао преко 166 милиона становника. Представља шесту државу на свету по броју становника. Од 1951. до 1998. градско становништво Пакистана се повећало седам пута. Пакистан је 1951. имао само 33 милиона становника. Тако драматичан раст ипак показује знакове успоравања. Наталитет у Пакистану је 34 промила, а морталитет је 10 промила. Стопа природног прираштаја је 24 промила.

Урду је национални језик иако је материњи језик за само 8% становништва, а енглески је службени језик, који се користи у уставу, пословима и на већини универзитета. Панџаби говори 60 милиона, али није признат за службени језик.

Највећи градови[уреди | уреди извор]

 

Извор: 2012 estimate[38]
№ Град Покрајина Популација
Карачи
Карачи
Лахор
Лахор
Фејсалабад
Фејсалабад
Равалпинди
Равалпинди 		1. Карачи Синд 11.136.886 Multan
Multan
Гујранвала
Гујранвала
Карачи
Хајдерабад
Пешавар
Пешавар
2. Лахор Панџаб 6.658.393
3. Фејсалабад Панџаб 2.600.525
4. Равалпинди Панџаб 1.824.983
5. Мултан Панџаб 1.550.046
6. Гујранвала Панџаб 1.466.063
7. Хајдерабад Синд 1.391.534
8. Пешавар Хајбер-Пахтунва 1.303.351
9. Исламабад Територија Исламабада 1.082.262
10. Квета Белуџистан 842.410
11. Саргода Панџаб 593.463
12. Сиалкот Панџаб 545.646
13. Бахавалпур Панџаб 528.678
14. Сукур Синд 400.148
15. Џанг Панџаб 379.770
16. Шеикхупура Панџаб 362.808
17. Мардан Хајбер-Пахтунва 326.132
18. Гуџрат Панџаб 325.952
19. Ларкана Синд 322.315
20. Касур Панџаб 317.575

Празници[уреди | уреди извор]

Велики број празника и фестивала се годишње слави у Пакистану. Поред многобројних муслиманских празника, велики број секуларних празника се такође обележава. Табла представља највеће празнике Пакистана.

ДатумНазивЛокални називУрду (Насталик)
1. јануарНова Година-
23. мартДан Пакистана--
1. мајДан рада--
8. јулиСмрт Фатиме ЏинаMadar-e-Millatفاطمہ جناح
30. јулРођендан Фатиме ЏинаMadar-e-Millatفاطمہ جناح
14. августДан независности--
6. септембарДан одбране Пакистана--
11. септембарСмрт Мухамад Али ЏинеQuaid-e-Azamقائد اعظم
9. новембарМухамад ИкбалAllama Iqbalمحمد اقبال
Датуми који прате исламски календар
Дул ХиђаИд ел Адха-عيد الأضحى
ШаваалИд ел Фитр-عيد الفطر
Раби`-ул-АваалМавлидMawlid an-Nabiمولد، مولد النبي، ميلاد النبي‎

Култура и друштво[уреди | уреди извор]

Бадшаи џамија у Лахору

Демографска слика Пакистана је одраз вишевековног мешања култура, религија и етничких група. Кухиња, архитектура, одећа и литература је резултат великог утицаја муслиманских владара који су или владали Пакистаном или били у пролазу. Дубок траг у култури Пакистана су оставили Могули и Авгани, који су између осталог донели нови материјал за прављење одеће и нову моду одевања, које се може данас видети у националној ношњи Пакистана. Национална ношња се састоји од широких панталона (светлих и разноликих боја за жене и једнобојних за мушкарце) које се зову шалваре (на урдуشلوار قمیض). Горњи део ношње се састоји од дугачке мајице или тунике која се зове шерван (на Урду شیروانی). Мушкарац поред шалвари и шервана носи и правоугаону капу на глави (беле, црвене или зелене - боја ислама), која се зове Фес.

Фес

Музика Пакистана варира од региона до региона. Народна музика са традиционалним призвуком се назива Кавали (قوٌالی,). Усмена поезија се назива газал (غزل‎) и арапског је порекла. У модерној музици често долази до спајања елемената народне са елементима западне музике. Познати пакистански извођачи народне музике су Нусрат Фатех Али Кан, Мехди Хасан, Гулан Али, Фарида Канум, Тахира Сид и Икбал Бано. По доласку Афганских избеглица, Пашто и персијска народна музика је постала популарна у западним провинцијама.

До 1990. године, државна телевизија ПТВ је доминирала медијским небом, али након приватизације, појавиле су се многе приватне ТВ станице (ГеоТВ, Индус ТВ, ТВ Хум, Државна Телевизија Пакистана). Многе америчке, европске и азијске ТВ станице су доступне већини становништву Пакистана путем кабловске претплате или сателита. Постоји и мала филмска индустрија у Лахору и Пешавару (локално се зове Лоливуд и Поливуд). Иако су филмови из Боливуда забрањени, индијске филмске звезде су веома популарне.

Највећим делом, становништво Пакистана су полиглоте, знајући најмање два језика. 96% становништва чине муслимани. Породица и традиционалне вредности се високо котирају. У последњих неколико година дошло је до стварања средње класе у градовима као што су Карачи, Лахор, Хајдерабад, Фејсалабад и Пешавар. Ти градови се крећу више ка слободној економији и либерализму [39], док је север земље веома конзервативан. Глобализација и западна култура је имала огроман утицај на Пакистан. Према Кернијевом/ФП Индексу Глобализације, Пакистан је на 46. месту[40]. Око четири милиона Пакистанаца живи ван земље .[41] (пола милиона у САД[42], око милион у Саудијској Арабији[43], и око милион у Уједињеном Краљевству.[44]

Шиш кебаб се на урду пише سيخ کباب

Кухиња Пакистана је слична кухињи северне Индије. Географска локација Пакистана такође одређује кухињу која варира од региона до региона. На пример, кухиња западног дела земље има елементе кухиње Блиског истока, док источни део земље има елементе кухиње Далеког истока. Становништво на северном делу земље не једе зачињену храну, али једу пуно домаћег хлеба. Након сваког оброка, следи шоља чаја. Како је Пакистан претежно муслиманска земља, свињетина и свињски производи се не конзумирају. Најпопуларнија јела се састоје од пилетине и јагњетине са роштиља.

Chicken Tikka Jalfrezi

На истоку земље пилав је основни састав сваког ручка. Веома популаран оброк је пилетина, кувана у сосу са исецканим поврћем. Сос се кува док не прокључа и не постане густ. Комадићи пилетине претходно потопе у јогурт, а затим кувају заједно са сосом. Пилав се служи одвојено. Овакав оброк се зове на енглеском Chicken Tikka Jalfrezi.

Главни чланак: Кухиња Пакистана

Религија[уреди | уреди извор]

Према попису из 1998. године 96,3% укупног становништва Пакистана се изјаснило као припадници ислама. Највећи проценат становништва, око 80%, припада традиционалном облику ислама и називају се Сунити. Мањинске групе, које припадају другим религијама, као на пример Индуси, немају право да јавно обележавају празнике своје религије нити да показују на јавним местима симболе.

Већина припадника исламске вероисповести се изјашњавају као сунити. Међутим ова велика група није централизована и у зависности од провинције до провинције другачијег су степена конзервативности и различитих праваца у погледу филозофије. Исламски мистицизам, илити суфизам, је група са највећим бројем верских следбеника и обухвата велике руралне делове земље, провинције Синд и Панџаб, као и градове Лахор, Мултан и Равалпинди. Следбеници покрета Деобандис су конзервативнијег схватања. Покрет Деобандис потиче из мале верске школе која је основана 1866. године у малом граду Деобанд, у индијској провинцији Утар Прадеш. На урду покрет се назива جامعه اسلاميه دار العلوم ديوبند, тј. Dar ul-'Ulum Deoband, што у преводу значи Кућа знања у Деобанду. Велики број становника провинције Балучистан припада овом покрету. Поред ове велике две школе, мањи проценат становника припада пуританском Ахл и Хадит покрету (такође познат као Вахабије). Овај покрет потпуно одбацује учења суфизма као и крајње конзервативни покрет Деобандиса. Овај покрет је популаран у мањем облику у градовима Лахор, Сијалкот и Фејсалабад.

Не зна се тачно колики је проценат шиита муслимана, односно како се локално називају Дванаесторица, у Пакистану. Процењује се да броје око 15% укупног становништва. Разлог зашто их локално становништво назива Дванаесторица је тај што они верују да у исламу укупно има дванаест имама, тј. хоџе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The State Emblem”. Ministry of Information and Broadcasting, Government of Pakistan. Архивирано из оригинала 01. 07. 2007. г. Приступљено 18. 12. 2013. 
  2. ^ „National Symbols and Things of Pakistan”. Government of Pakistan. Приступљено 27. 05. 2014. 
  3. ^ „SC orders immediate implementation of Urdu as official language”. The Express Tribune. 07. 09. 2015. Приступљено 08. 09. 2015. 
  4. ^ „Pakistan to replace English with Urdu as official language”. The Express Tribune. 29. 07. 2015. Приступљено 08. 09. 2015. 
  5. ^ „PM approves implementation of Urdu language in govt departments – Pakistan – Dunya News”. dunyanews.tv. 
  6. ^ Haider, Irfan (10. 7. 2015). „PM, president to deliver speeches in Urdu on foreign trips, SC told”. dawn.com. 
  7. ^ „Govt. submits plan to Supreme Court to promote Urdu as official language”. The News Teller. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 02. 07. 2018. 
  8. ^ а б „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Pakistan)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Приступљено 12. 10. 2023. 
  9. ^ „Population - The World Factbook”. www.cia.gov. Приступљено 2023-03-11. 
  10. ^ Coningham, Robin; Young, Ruth (2015). The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c. 6500 BCE – 200 CE. Cambridge University Press. 
  11. ^ Allchin, Bridget; Allchin, Raymond (1982). The Rise of Civilization in India and Pakistan. Cambridge University Press. стр. 81131. ISBN 978-0-521-28550-6. 
  12. ^ Wynbrandt, James (2009). A Brief History of Pakistan. Infobase Publishing. ISBN 978-0-8160-6184-6. 
  13. ^ Copland, Ian (2001). India, 1885–1947: The Unmaking of an Empire. Seminar Studies in History. Longman. ISBN 978-0-582-38173-5. 
  14. ^ Talbot, Ian (2016). A History of Modern South Asia: Politics, States, Diasporas. Yale University Press. стр. 227—240. ISBN 978-0-300-21659-2. 
  15. ^ „Pakistani parties to share power” (на језику: енглески). 2008-03-09. Приступљено 2023-03-11. 
  16. ^ Buzan, Barry; Buzan, Barry G.; W'ver, Ole; Waever, Ole; Buzan, Research Professor of International Studies Centre for the Study of Democracy Barry (2003-12-04). Regions and Powers: The Structure of International Security (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89111-0. 
  17. ^ „South African Foreign Policy and Middle Power Leadership - Fairy God-mother, Hegemon or Partner? In Search of a South African Foreign Policy - Monograph No 13, 1997”. 2002-06-24. Архивирано из оригинала 24. 06. 2002. г. Приступљено 2023-03-11. 
  18. ^ Iqbal, Anwar (2015-11-08). „Pakistan an emerging market economy: IMF”. DAWN.COM (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-11. 
  19. ^ „Pakistan has 18th largest 'middle class' in the world: report”. The Express Tribune (на језику: енглески). 2015-10-15. Приступљено 2023-03-11. 
  20. ^ C, Mathew Joseph (2016-09-13). Understanding Pakistan: Emerging Voices from India (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-351-99725-6. 
  21. ^ Текст памфлета Сад или никад, објављен 28. јануара 1933. године Архивирано на сајту Wayback Machine (20. април 2008), Приступљено 17. 4. 2013.
  22. ^ [1]Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2020) Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2020) Архивирано на сајту Wayback Machine (24. децембар 2018) Ова бројка не броји површину оспорене територије Кашмир Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2020), 2006
  23. ^ „Границе Пакистана 2006”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 02. 01. 2012. 
  24. ^ „Археолошко истраживање у Пакистану Универзитета Шефилд”. Shef.ac.uk. 19. 07. 2011. Приступљено 02. 01. 2012. 
  25. ^ Lendering, Jona. „Персијско Царство”. Livius.org. Приступљено 02. 01. 2012. 
  26. ^ Живот Александра Македонског, Приступљено 17. 4. 2013.
  27. ^ „Мухамед ибн Касим”. Infinityfoundation.com. Архивирано из оригинала 13. 01. 2012. г. Приступљено 02. 01. 2012. 
  28. ^ „Библиотека Конгреса (САД), Пакистан”. Lcweb2.loc.gov. 22. 03. 2011. Приступљено 02. 01. 2012. 
  29. ^ „Број погинулих током сукоба 1947. године”. Users.erols.com. Приступљено 02. 01. 2012. 
  30. ^ „BBC страница о Ослободилачком рату”. BBC News. 06. 12. 1971. Приступљено 02. 01. 2012. 
  31. ^ „САД Студије о рату за независност Бангладеша”. Countrystudies.us. 04. 12. 1971. Приступљено 02. 01. 2012. 
  32. ^ „SPECIAL SECTION: U.S. vs. IRAQ / The 1991 Gulf war”. Sfgate.com. 24. 09. 2002. Архивирано из оригинала 07. 02. 2012. г. Приступљено 02. 01. 2012. 
  33. ^ „Каргил конфликт - BBC страница”. BBC News. 26. 05. 1999. Приступљено 02. 01. 2012. 
  34. ^ Војни пуч - Первез Мушараф Архивирано 2005-11-01 на сајту Archive.today, Приступљено 17. 4. 2013.
  35. ^ Студије о Пакистану, 1999
  36. ^ „ММФ извештај о куповној моћи грађана Пакистана”. Imf.org. 29. 04. 2003. Приступљено 02. 01. 2012. 
  37. ^ „Извештај ММФ-а о финансијској стабилности Пакистана”. Imf.org. 29. 04. 2003. Приступљено 02. 01. 2012. 
  38. ^ „Pakistan: largest cities and towns and statistics of their population”. World Gazetteer. Приступљено 22. 08. 2012. 
  39. ^ Beinart, Peter. "Understate". The New Republic Online. July 01, 2002.
  40. ^ Kearney Foreign Policy Globalization Index
  41. ^ name="expats">http://www.pakistaneconomist.com/database1/cover/c2000-50.asp Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2007) URL accessed March 17, 2006
  42. ^ Ahmed, Fasih. "U.S. Rules Give Pakistan a Windfall". Wall Street Journal. New York, New York. October 22, 2003. Page A18.
  43. ^ Hussain, Shaiq. Musharraf to focus on Palestine in Saudia visit from today Архивирано на сајту Wayback Machine (23. март 2008). The Nation. June 25, 2005. URL accessed March 17, 2006
  44. ^ Howells, Kim. Kim Howells arrives in Pakistan Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2008). Foreign and Commonwealth Office (National). September 6, 2006. URL accessed October 22, 2006

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

30° N 70° E / 30° С; 70° И / 30; 70
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пакистан&oldid=27510180”