Пећине Аџанте
| Пећине Аџанте अजिंठा लेणी/गुहा | |
|---|---|
.JPG) | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Пећински Аџанте |
| Место | Индија |
| Координате | 20° 33′ 12″ С; 75° 42′ 02″ И / 20.55341667° С; 75.70047222° И |
| Површина | 8.242, 78.676 ha (887.200.000, 8,4686×109 sq ft) |
| Критеријум | Културно добро: i, ii, iii, iv |
| Упис | 1983. (7. седница) |
| Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/242 |
Пећине Аџанте (маратхи: अजिंठा लेणी, Ајиṇṭхā лени) чини 29 пећинских храмова исклесаних у стенама Аџанте у две фазе, у 2. веку п. н. е. (за време династије Сатавахана) и у 5. веку (за време династије Вакатака).[1][2] У пећинама се налазе фреске и скулптуре које проглашене од стране индијске Владе (Archaeological Survey of India) за "најлепше сачуване примере индијске уметности, посебно сликарства",[3] Пећине су исклесане у стенама кланца реке Вагума, који има облик латиничног слова "У" и у њима се налазе неке од најлепших будистичких зидних слика у Индији. Зато су 1983. године уписани на УНЕСКО-в Списак места Светске баштине у Азији и Аустралазији.
Историја[уреди | уреди извор]
Ово подручје је од 2. века п. н. е. било насељено будистичким свештеницима који су га напустили у 5. веку, због напада хиндуиста. Пећински храмови су остали заборављени и вероватно би потпуно пропали да нису тако забачени и скривени од погледа.
Год. 1819. Британска војска је, приликом лова на тигрове, забележила њихово постојање, након чега је почело њихово истраживање. Ускоро су постале славне по својој егзотичној локацији, импресивној архитектури, уметничким сликама и давно заборављеној историји.
Одлике[уреди | уреди извор]
Поред раскошно исклесаних портала, сваки храм је изнутра јединствен и оригиналан. Обично су мало дубљи него шири и сваки на зиду супротном улазу има нишу у којој се налази скулптура Буде.
Већину храмова (њих 20) посебно су исклесати локални владари око 475. год., укључујући нпр. пећину I која има велику вихара дворану (која је служила за живот свештеника) са свештеничким собама и чаитyа (хинди за "света") собу са храмом Буде у позадини. Зидови главне дворане осликани су у техници фреске с основом урађеном у гипсу. Неке од слика приказују епизоде из Будиних живота (тзв. "Јатака приче"), док је улаз уоквирен с два лика бодисатве. Бодисатве су просветљена бића која одгађају нирвану како би помогли другима да постигну исто просвећење. Бодисатве се разликују од буде јер имају краљевски накит и богато су опремљени деликатним орнаментима. Ови прикази су слични фрескама из старог града Сигирија на Шри Ланки.
Натуралистичко сликање је у равнотежи с благо тонираним бојама, а обрисни цртеж који је увек пресудни елемент индијског сликарства, јасно оцртава облике. Тонске градације боја на телу стварају илузију тродимензионалности. Ова синтеза грациозне божанствености и опипљиве људскости је типична за индијску уметност у раздобљу Гупта (320—600.).
-
Унутрашњост храма -
Будино светиште -
Фреска Mahâjanaka Jâtaka (Легенда о Јатаки) -
Љубавници у храму II. -
Улаз у храм IX.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Gopal 1990, стр. 173
- ^ The precise number varies according to whether or not some barely started excavations, such as cave 15A, are counted. The ASI say "In all, total 30 excavations were hewn out of rock which also include an unfinished one", UNESCO and Spink "about 30". The controversies over the end date of excavation is covered below.
- ^ ASI
Литература[уреди | уреди извор]
- Gopal, Madan (1990). K.S. Gautam, ур. India through the ages. Publication Division, Ministry of Information and Broadcasting, Government of India. стр. 173.
- James Burgess & J. Fergusson (2005). Cave Temples of India. W.H. Allen & Co., London, 1880.; Delhi: Munshiram Manoharlal Publishers Pvt Ltd., Delhi. ISBN 978-81-215-0251-1.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Video špilja na portalu MTDC Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2008)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Остале | |