Светислав Симић
Светислав Симић | |
|---|---|
 | |
| Пуно име | Светислав Симић |
| Датум рођења | 4. март 1865. |
| Место рођења | Ужице, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 8. март 1911. (46 год.) |
| Место смрти | Лезен, Швајцарска |
| Образовање | Филозофски факултет у Београду |
| Занимање | дипломата |
Светислав Симић (Ужице, 4. март 1865 — Лозен, 8. март 1911) био је српски дипломата, секретар министарства, национални радник и новинар.[1] Један је од најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.
Биографија[уреди | уреди извор]
Основну школу похађао је у Ужицу и Књажевцу, а гимназију у Пожаревцу и Београду. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Провео је и годину дана на студијима у Петрограду.
Неколико година радио је као наставник. Током 1894. постао је секретар министарства спољних послова,[1] а онда је 1898. постављен за конзула у Приштини заменивши на том положају Тодора Станковића. Уз Јована Јовановића Пижона био је један најзаслужнијих државних службеника за помагање и организацију српског четничког покрета у Македонији.[2] Помагао је Богдану Раденковићу да оствари бољи контакт са српском владом. У јулу 1904. постао је дипломатски агент у Софији.[1]
Цели живот био је активан у новинарству. Основао је и уређивао Уставну Србију, а учествовао је и у оснивању Српскога Књижевнога Гласника.[1] Био је оснивач Дела и уредник и сарадник многих листова: Одјека, Дневнога Листа, Јавора, Зоре, Наставника и Просветнога Гласника.[1] Штампао је много расправа и брошура укључујући; Македонско Питање, Радикали и наша национална политика, Срби и Арбанаси, Стара Србија и Арбанаси. Најчешће се потписивао псеудонимом Павле Орловић.
Након проглашења бугарске независности 1908. постао је посланик у Софији и на том месту је остао све до одласка на лечење у Швајцарску.[1]
Умро је 8. марта 1911. у Лезену у Швајцарској.[1]
Изабрани радови[уреди | уреди извор]
- Симић, Светислав (1902). Скопаљско владичанско питање 1897-1902. Београд.
