Светомир Ђукић

Светомир Ђукић
Светомир Ђукић
	Светомир С. Ђукић, дивизијски генерал, директор Српског олимпијског клуба и члан МОК-а.
Лични подаци
Датум рођења	29. мај 1882.
Место рођења	Ражана код Косјерића, Краљевина Србија
Датум смрти	19. октобар 1960. (78 год.)
Место смрти	Дуизбург, СР Немачка
Војна каријера
Служба	1905 — 1940. ; 1941 — 1945.
Војска	Српска војска ; Југословенска војска ; Југословенска војска у отаџбини
Чин	Дивизијски генерал
Учешће у ратовима	Први балкански рат ; Други балкански рат ; Први светски рат ; Други светски рат
Каснији рад	Директор Српског олимпијског клуба
Одликовања	Орден Југословенске круне

Светомир Ђукић (Ражана код Косјерића, 29. мај 1882 — Дуизбург 19. октобар 1960) био је официр војске Краљевине Србије и дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је припадник обавештајне службе Југословенске војске у Отаџбини. Био је отац српског и југословенског олимпизма.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Ражана^[а] код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, а завршио у Београду. После реалке уписао је Нижу школу Војне академије коју је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу.^[2]

Ђукић је био оснивач и први директор Српског олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910, такође је постављен за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1949. године, када се својевољно повукао.

Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату. За време Првог светског рата учествовао је у одбрани Београда и успешно држао положаје на Ади Циганлији, такође је учествовао у ослобађању Земуна. Ђукић је одликован највишим војним медаљама и признањима.

Године 1919, одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнaестих олимпијских игара 1948. године.^[2]

У Краљевини Југославији био је водећа личност олимпијског покрета. Године 1940, пензионисан је у чину дивизијског генерала. За време Другог светског рата прикључио се Југословенској војсци у Отаџбини.

Половином априла 1945. Ђукић се срео са Дражом Михаиловићем који му је наложио да се сретне са поглавником Независне Државе Хрватске Антом Павелићем.^[3] Ђукићу је наложено да затражи од Павелића безбедан пролазак четницима кроз хрватску територију, као и помоћ у храни и муницији. У Загреб је стигао 17. априла. Са њим је ишао и инжењер Владимир Предавац, син потпредседника ХСС Јосипа Предавца.

Ови преговори су били искучиво вођени између четника Драже Михаиловића и хрватских државника, без учешћа представника нацистичке Немачке. Првог дана Ђукић и Предавац су имали састанак са Павелићем и Андријом Артуковићем. Другог дана Ђукићу су се придружили мајор Жика Андрић и Михаиловићев представник Ранко Брашић,^[4] док су уместо Артуковића разговорима присуствовали генерали Ђорђе Грујић и Макс Лубурић. Трећи и последњи састанак је одржан 22. априла, пошто је Лубурић отпутовао за Босну, где су војници НДХ у то време масакрирали заробљене четнике Павла Ђуришића. После последњег састанка, Павелић је пристао на Ђукићеве захтеве. Ово је Павелић потврдио у својој књизи „Хрватска држава живи“ (1949).

Ипак, за нешто мање од три недеље је наступио потпуни слом НДХ, па до реализације Михаиловићевог захтева за слободним пролазом није дошло. Ђукић, Брашић и Андрић су заједно са усташама побегли у иностранство. Ђукићеви мемоари су касније објављени у Буенос Ајресу 1955. под насловом „Из шуме у емиграцију - Дражине поруке Павелићу“. После рата је остатак живота провео у избеглиштву у Немачкој где је и умро. Посмрти остаци су му пренети 19. октобра 2002. у завичај и положени у гробници порте цркве Успења Пресвете Богородице у Ражани.

У организацији Скупштине општине Косјерић и Српског олимпијског комитета сваке године одржавају се Олимпијски дани као успомена на лик и дело Светомира Ђукића. Меморијал се завршава великом атлетском трком под називом „Олимпијски трофеј“ у којој учествују ученици средњих и основних школа а после тога се одржава трка на 4.000 m професиналних атлетичара.

Породица[уреди | уреди извор]

Његов син је примаријус др Душан Ђукић који га је пратио током Другог светског рата и 2011. године је био председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини.^[5] Преминуо је 2020. године и сахрањен је на Централном гробљу у Београду.