Спирохета
бледа трипонема, узрочник сифилиса
Спирохета (лат. Spirochaetа, од грч. speira — оно што је увијено и грч. chaite — коса, влас)[1][2] назив је за групу грам-негативних бактерија у облику спралне нити.[3] Својим изгледом подсећају на минијатурне опруге или телефонске каблове.[4] Њихова дужина варира од неколико до 500 μm, а дужина од 0,25 до 1,5 μm, док им је дужина од 5 до 500 пута већа од дебљине. Због мале дебљине ћелије спирохете је тешко уочити, па је за њихово посматрање потребно употребити фазни контраст и тамно поље.[3]
Ћелијски зидови ове бактерије су релативно меки. Спирохете могу да се савијају ротирају око своје уздужне осе и крећу таласасто,[5] захваљујући аксијалним филаменатима[4], њихове аксијалне нити полазе са крајева ћелије према центру, где се преклапају. У току кретања ћелија се често увија и извија, али увек остаје спирална.[6]
Спирохете могу да смање своје тело, а патогене спирохете су у стању да изазивају инфекције у циклусима (као на пример код повратне грознице). Такође су способне да пливају, све док не дођу у контакт са чврстом површином.[3] Постоје аеробне и анаеробне врсте, такође има врста које живе слободно, али или у паразитском облику.[4]
У хуманој медицини најпознатија су три рода: трепонема (лат. Тreponema), борелија (лат. Borrelia) и лептоспира (лат. Leptospira).[7]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Велики речник страних речи и израза“, Иван Клајн и Милан Шипка, Прометеј, Нови Сад (2008), четврто издање. ISBN 978-86-515-0311-8.
- ^ (језик: руски) Словари и энциклопедии на Академике Спирохета, приступ 17.5.2013
- ^ а б в (језик: руски) Большая Энциклопедия Нефти Газа :„Спирохета“, приступ 17.5.2013
- ^ а б в (језик: енглески) University of California Museum of Paleontology: „Introduction to the Spirochetes“, приступ 18.5.2013
- ^ (језик: руски) Три девятки: Что такое "Спирохета (Spirochaete) Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016), приступ 17.5.2013
- ^ Бионет школа: „Бактеријска ћелија“, приступ 18.5.2013
- ^ Хрватска знанствена библиографија: „Трепонема Борелија и лептоспира“, Бранка Беденић, приступ 17.5.2013
