Срби муслимани
| Овај чланак је део серије о Србима |
| Срби |
|---|
 |
Срби муслимани су припадници српског народа исламске вјероисповијести.
Као специфична етнорелигијска заједница у оквиру српског народа, одликују се неговањем српских народних и исламских верских традиција. Почели су да настају крајем 14. века, када је међу Србима хришћанима дошло до првих појава појединачног прелажења у ислам.[1] Процес исламизације је добио на замаху током 15. века, упоредо са ширењем турске власти над српским земљама, а настављен је и током наредних векова, попримивши знатне размере у појединим областима. Међу истакнутим Србима-муслиманима из тог раздобља посебно се истичу поједини припадници српског племства који су примили ислам и потом стекли високе положаје у Османском царству, као што су Ахмед-паша Херцеговић и Скендер-бег Црнојевић. Најпознатија личност у историји Срба-муслимана био је велики везир Мехмед-паша Соколовић. Примањем ислама уз специфично задржавање појединих српских народних традиција, већина Срба-муслимана је током раздобља османске власти успела да очува своју етничку и културну посебност у односу на владајуће Турке и суседне Албанце.[2]
Почевши од 19. века, када је дошло до успона националних покрета, међу муслиманима српског порекла у појединим областима почела су да се јављају нека специфична схватања о појединим идентитетским категоријама, што је довело до појаве првих замисли о етнификацији локалних, односно регионалних идентитета. Та појава је након 1878. године била вештачки подстакнута од стране аустроугарске окупационе управе у Босни и Херцеговини, која је активно радила на сузбијању националне свести међу тамошњим Србима-муслиманима у циљу стварања посебне „босанске” или „бошњачке” нације.[3] Иако је тај пројекат након пропасти Аустроугарске (1918) изгубио званичну потпору, државне власти новостворене Краљевине Југославије су својом новопрокламованом идеологијом интегралног југословенства створиле простор за даљу диференцијацију „југословенских” муслимана у односу на српски национални корпус, за шта се активно залагао знатан део руководства тадашње Југословенске муслиманске организације (ЈМО).[4]
Слична политика је настављена и након стварања нове, социјалистичке Југославије, која је у раздобљу од 1961. до 1971. године спровела процес озваничења посебне муслиманске нације. Након распада Југославије (1991—1992), појавила се замисао о трансформацији југословенских Муслимана у „Бошњаке”. Та замисао је током 1993. и 1994. године озваничена у новоствореној „Републици Босни и Херцеговини”, чиме је покренут процес бошњакизације, који се потом проширио и на друге државе. Упркос свим овим настојањима, значајан део Срба-муслимана успео је да очува свест о својој припадности српском народу.[5]
Употреба термина[уреди | уреди извор]
Термин Срби-муслимани има неколико специфичних значења:
- У историјским и компаративним религијским студијама користи се за означавање муслимана српског поријекла.
- Коришћен је као национална одредница (Срби-мухамеданци, Срби-муслимани) у бившој Југославији.
- Кориштен је у историјским студијама за идентификовање Османлија српског поријекла.
- Кориштен је за муслиманско становништво у Санџаку (Рашка област) у Србији.[6]
- Српски националисти га користе за све словенске муслимане из Босне и Херцеговине (данашњи Бошњаци), Санџака (данашњи Бошњаци и Муслимани) и Косова и Метохије (Бошњаци, Муслимани и Горанци).
Историја[уреди | уреди извор]
С обзиром да су Срби били, и даље су, претежно православни хришћани, њихов први историјски значајан сусрет са исламом десио се у другој половини 14. вијека и обиљежен је османском инвазијом на српске земље (почевши од 1371. године, а завршивши се почетком 16. вијека).[1] Тај период је обиљежен првим таласом исламизације Срба: у неким областима, значајна мањина је напустила хришћанство и прешла у ислам, вољно или по потреби, под утицајем османских власти. Најзначајнији Срби муслимани су велики везири Османског царства Ахмед-паша Херцеговић, Мехмед-паша Соколовић, Сулејман-паша Мурветовић и покрајински намесници Скендер-бег Црнојевић[7] и многи други, а у новијој историји Омер-паша Латас.
Крајем 19. и почетком 20. века, јавља се низ књижевних стваралаца међу Србима-муслиманима, првенствено у областима Босне и Херцеговине.[8] Њихово национално усмерење је дошло до посебног изражаја након аустроугарске Анексије Босне и Херцеговине (1908). Најснажнији покрет међу Србима-муслиманима који су „истакли нацију испред вере” јавио се у Сарајеву и Мостару. У својим књижевним делима, српску националну припадност су између осталих истицали Осман Ђикић и Смаил-ага Ћемаловић.[9] У исто време, Срби-муслимани се укључују у покрет за ослобођење српског народа од турске власти, а међу њима се посебно истакао Хасан Ребац, који је као српски комита деловао у Старој Србији.[10]
Хеј, Србин сам, српско име
Над све ми је драго, мило,
Ислам ми је вјера света
Ал ми она ништ’ не смета
Да ми куца српско било.
Строфа из песме Исповјед Османа Ђикића
Гајрет[уреди | уреди извор]
Гајрет, од 1929. године познато и као Српско муслиманско просвјетно-културно друштво, било је културно друштво основано 1903. године које је промовисало српски идентитет међу словенским муслиманима у Аустроугарској (данашњој Босни и Херцеговини).[11] Организација је сматрала да су Муслимани Срби који немају националну свијест.[12] Виђење да су Муслимани Срби је вјероватно најстарија од три етничке теорије међу самим босанским муслиманима.[13] Друштво је забрањено у фашистичкој Независној Држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата.[14] Неки чланови су се придружили или сарађивали са југословенским партизанима, док су се остали придружили четницима.
Први свјетски рат[уреди | уреди извор]
Муслимани су се придружили српској војсци током Првог свјетског рата.[15] Већином су то били муслимани који су имали српски идентитет, изјашњавајући се као Срби. За време балканских ратова јавља се као српски комита филозоф Хасан Ребац, родом из Мостара. Неки од значајних војника били су Авдо Хасанбеговић, Шукрија Куртовић, Ибрахим Хаџимеровић, Фехим Мусакадић, Хамид Кукић, који су се борили као српски официри добровољци на Солунском фронту.[16] Међу најактивнијим муслиманима који су били ангажовани у југословенској пропаганди на аустроугарске заробљенике исламске вјероисповијести били су А. Хасанбеговић, Азис Сарић, Ф. Мусакадић, Алија Џемиџић, Р. Куртагић, Асим Шеремета, Хамид Кукић и Ибрахим Хаџиомеровић.[17]
Краљевина СХС/Југославија[уреди | уреди извор]
Након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918), готово сав српски народ се коначно нашао у границама јединствене државе, чиме су створени предуслови за слободну афирмацију свих делова српског народа, укључујући Србе-муслимане и Србе-католике. Међутим, приликом припрема за вршење првог пописа становништва, државне власти су одустале од пописивања етничке припадности. Током пописа који је спроведен 1921. године, прикупљени су само подаци о верској припадности и матерњем језику, с тим што је језик Срба и Хрвата третиран као јединствена категорија, чиме је онемогућено да се накнадним укрштањем података из поменутих категорија дође до јасне слике о бројности и територијалној заступљености поменутих народа и њихових верских подгрупа.[18] Слична методологија је примењена и приликом пописа који је спроведен 1931. године, тако да се ни након тог пописа није могла утврдити тачна бројност Срба-муслимана и Срба-католика. Услед непостојања пописних података о етничкој припадности становништва Краљевине СХС/Југославије, резултати оба пописа су постали предмет различитих тумачења и бројних политичких спорова у домаћој и страној јавности.[4]
Додатну потешкоћу за српски народ у целини, а самим тим и за Србе-муслимане и Србе-католике, представљала је идеологија интегралног југословенства, која је од стране државних власти промовисана у циљу стварања јединственог „југословенског” народа, уз истовремено свођење српског, хрватског и словеначког народа на степен обичних „племена”. Таква политика је посебно погодовала првацима Југословенске муслиманске организације (ЈМО), који су у политичком животу иступали као представници оног дела становништва који је био словенског порекла и муслиманске вероисповести. Истичући „југословенство” наспрам српства и хрватства, поједини прваци ЈМО су активно радили на стварању привида о етнорелигијској посебности тог дела становништва у односу на Србе и Хрвате. Иако је део српске политичке елите указивао на поменути проблем, државне власти су наставиле да воде политику „интегралног југословенства” која је првацима ЈМО омогућавала да се све више удаљавају од српства и хрватства.[4]
Иако је у раздобљу од 1918. до 1941. године живео у јединственој и слободној држави, српски народ се током тог периода суочио са новим изазовима (идеологија „интегралног” југословенства) који су успоравали и спутавали његов национални развој, што се веома негативно одразило на Србе-муслимане и Србе-католике, чији су интереси неретко били занемаривани од стране државних власти ради виших „југословенских” интереса. Таква неодговорна политика није остала без последица, које су у пуном обиму постале видљиве тек током наредних периода.[4]
Други свјетски рат[уреди | уреди извор]
Након избијања Другог светског рата у Југославији (1941) дошло је до тешког нарушавања међуетничких и међуверских односа, што је на многим подручјима довело до дубоких подела, међусобних сукоба и бројих злочина. На подручју Босне и Херцеговине, дошло је до успона Народноослободилачког покрета Југославије (НОП) на челу са Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). Под окриљем НОП и КПЈ, створено је Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине (1943) које је прокламовало равноправност „три народа” у Босни и Херцеговини: Срба, Хрвата и „Муслимана” (као посебне народности, са великим „М”).[19] Тиме је био учињен први корак ка „револуционарном” прокламовању нове јужнословенске народности. Међутим, та замисао није наишла на опште одобравање у редовима НОП и КПЈ, тако да Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (1943) није приступило озваничењу поменуте „нације”, а читаво то питање је из политичких разлога одложено за послератна времена.[4]
На другој страни, неколицина муслимана из Босне и Херцеговине се током Другог свјетског рата у Југославији придружила четницима. Они су заговарали српски етнички идентитет међу муслиманима. Најзначајнији од њих је Исмет Поповац, који је командовао Муслиманском војном народном организацијом. Резолуција МВНО тврди да су „Муслимани саставио дио Српства”.[20] Ветеран Првог свјетског рата Фехим Мусакадић се такође придружио четницима.[21]
ФНР/СФР Југославија[уреди | уреди извор]
.jpg)
Приликом стварања ФНРЈ (1945), нова власт се у склопу решавања националног питања определила за признавање пет конститутивних народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца. У то време нису предузимани даљи кораци ка националној фрагментацији. Међутим, већ током наредних година, у појединим круговима су почеле да се јављају другачије замисли, засноване на тези о етнокултуралној и етнорелигијској посебности оног дела словенског становништва Југославије који је био муслиманске вероисповести. Уочи првог послератног пописа становништва (1948), државне власти су приликом усаглашавања основних критеријума за прикупљање података о етничкој припадности одлучиле да се пописивање словенског становништва муслиманске вероисповести обави путем посебних етнорелигијских категорија, као што су: Срби-муслимани, Хрвати-муслимани и неопредељени-муслимани. Такве категорије су биле методолошки непотребне, пошто се до података о томе колико припадника неког народа следи одређену вероисповест могло доћи на уобичајени начин, путем накнадног укрштања података прикупљених по класичним етничким и религијским пописним категоријама. Међутим, приликом спровођења пописа се показало да је категорија „неопредељени-муслимани” послужила као средство за стварање привида о свесном неопредељивању великог дела словенског становништва муслиманске вероисповести за српски или хрватски национални корпус. Наиме, од укупно 1.036.124 становника Југославије који су били пописани као муслимани словенског порекла, чак њих 808,921 (односно 78,1%) сврстано је у категорију „неопредељени-муслимани”, чиме је створен привид да тај део становништва није желео да се изјасни у смислу припадности било којем од пет званично признатих конститутивних народа Југославије.[22][23][24]
Упркос манипулацијама са категоријом „неопредељени-муслимани”, део муслиманског становништва је наставио да исказује своју припадност српском народу. Према резултатима пописа становништва из 1948. године, на подручју тадашње ФНРЈ је било пописано 161,036 становника који су се изричито изјаснили као Срби-муслимани, од чега је највећи део живео у НР Србији (87,637) и НР Босни и Херцеговини (71,991).[22]
Неки истакнути босанскохерцеговачки муслимани су се отворени изјашњавали као Срби, као што је писац Меша Селимовић.[25]
Југословенски ратови[уреди | уреди извор]
Током раних преговора о подјели Босне и Херцеговине, Ејуп Ганић је изнио опажање да су Муслимани „исламизовани Срби” и требало би да се придруже српској страни, у вријеме када је Странка демократске акције нагињала на српску страну и настављала борбу са Хрватима.[26]
Српски националисти обично босанске муслимане сматрају Србима који су напустили своју вјеру.[27]
Удружење Срба муслиманске вероисповести[уреди | уреди извор]
Удружење Срба муслиманске вероисповести је невладина организација из Лознице основана 2015. године чији је циљ да окупља и едукује што више грађана Србије који се декларишу као Срби муслиманске вероисповести, као и да шири историјске чињенице о овој популацији.[28][29]
Оснивач и председник овог удружења је бивши народни посланик и члан Српске радикалне странке, Сулејман Спахо, а удружење тренутно броји око 200 чланова.[30]
Пописи становништва[уреди | уреди извор]
| Југославија | Србија | Црна Гора | БиХ | Македонија | Хрватска | Словенија | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1948 | 161.036[31] | 87.637 | 713 | 71.991 | 353 | 274 | 68 | |||||||||
| 1953 | 56.871[32] | 20.879 | 264 | 35.228 | 165 | 237 | 98 | |||||||||
| 1961 | попис није садржао питање о вероисповести | |||||||||||||||
| 1971 | попис није садржао питање о вероисповести | |||||||||||||||
| 1981 | попис није садржао питање о вероисповести | |||||||||||||||
| 1991 | ? | 536[33] | ? | ? | ? | ? | ? | |||||||||
| 20021 | 907[34] | 33[35] | ? | ? | 53[36] | |||||||||||
| 20112 | 2.882 | 2.686[37] | 78[38] | 94[39] | 24[40] | |||||||||||
| 1 Попис спроведен 2001. у Хрватској, 2002. у Македонији, Словенији, и Србији (тада била део СРЈ), а 2003. у Црној Гори (тада део СЦГ)
2 Попис спроведен 2013. у Босни и Херцеговини. У национално хомогеној Словенији од 2011. укинут класични попис | ||||||||||||||||
Пописи у модерној Турској (1923—)
- У Републици Турској се на попису питање о етничкој припадности не поставља, те се језик традиционално узима као одлика етничке припадности. На попису 1965. године, последњем који је укључивао питање о језику, 6.599 је навело српски као свој матерњи језик (776 као једини језик), док је код још 58.802 пописаних српски језик други најбољи говорни језик.[41] Такође, није познато колико од ових говорника је исламске вероисповести, али вероватно значајан део обзиром да је попис те године показао да је у Турској било свега 0,8% не-муслимана.[42]
Занимљивости[уреди | уреди извор]
Муслимани четници су имали свој лист Исток.[43]
Истакнути Срби муслимани[уреди | уреди извор]
- Али-паша Ризванбеговић (1783—1851), столачки капетан и херцеговачки везир[44]
- Мехмед Спахић (1855—1958), хоџа из Мостара и писац[45]
- Авдо Карабеговић (1878—1908), писац[46]
- Осман Ђикић (1879—1912), писац[46]
- Смаил-ага Ћемаловић (1884—1945), политичар и издавач[47]
- Абдуселам Џумхур (1885—1933), припадник Младе Босне,[48] имам Бајракли џамије у Београду (1920—23), главни војни имам Војске Краљевине СХС/Југославије (1923…)
- Мухамед Мехмедбашић (1886—1943), револуционар[49]
- Авдо Хасанбеговић (1888—1945), правник, политичар
- Мустафа Голубић (1889—1941), револуционар[50]
- Смајо Феровић (1874—1929), четник[51]
- Авдо Сумбул (1884—1915), члан Младе Босне, уредник Гајрета, национални радник
- Хасан Ребац (1890—1953), филозоф, публициста, политичар
- Шукрија Куртовић (1890—1973), публициста и писац
- Исмет Поповац (—1943), четник из Другог свјетског рата
- Фехим Мусакадић (1891—1943), српски војник из Првог и четник из Другог свјетског рата
- Мустафа Мулалић (1898—1983), политичар и публициста
- Мустафа Пашић (—1944), правник и припадник четничког покрета
- Алија Коњхоџић (1899—1984), четник из Другог свјетског рата и писац
- Бахрија Нури-Хаџић (1904—1993), оперска певачица[52]
- Скендер Куленовић (1910—1978), књижевник[53]
- Меша Селимовић (1910—1982), књижевник
- Зуко Џумхур (1921—1989), сликар и карикатуриста[54]
- Исо Калач (1938—1998), писац и новинар[55][56]
- Салих Селимовић (1944—), историчар, професор и публициста[57]
- Сулејман Спахо (1949—), политичар и бивши народни посланик[58]
- Абдулах Нуман (1950—), муфтија србијански
- Смајо Шаботић (1954—2021), примаријус доктор, посланик у Скупштини Црне Горе и председник Странке пензионера, инвалида и социјалне правде Црне Горе[59]
- Амар Мешић (1991—), глумац[60]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Селимовић 2014, стр. 193—205.
- ^ Селимовић 2001, стр. 163—181. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFСелимовић2001 (help)
- ^ Kraljačić 1987.
- ^ а б в г д Димић 2001.
- ^ Раковић 2016, стр. 171—183.
- ^ Jørgen Schøler Nielsen; Samim Akgönül; Ahmet Alibašić; Brigitte Maréchal; Christian Moe (2009). Yearbook of Muslims in Europe. BRILL. стр. 213—. ISBN 978-90-04-17505-1. „and it is mainly frequented by Serb Muslims from Sandjak.”
- ^ Бојанић 1989, стр. 183—190.
- ^ Селимовић 2010, стр. 27—38.
- ^ Селимовић 2017, стр. 95—105. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFСелимовић2017 (help)
- ^ Митровић 1971.
- ^ Ramet 1994, стр. 125.
- ^ Ramet 1994, стр. 126.
- ^ Ramet 1994, стр. 116.
- ^ Greble 2011, стр. 121.
- ^ Мастиловић 2009, стр. 48.
- ^ Мулалић 1936, стр. 172.
- ^ Istorijski glasnik: organ Društva istoričara SR Srbije. Društvo. 1980. стр. 113.
- ^ Grupković 1988.
- ^ „Zapisnik prvog zasjedanja ZAVNOBIH-a (1943)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 06. 2017. г. Приступљено 07. 03. 2019.
- ^ Redzic, Enver; Robert Donia (13. 12. 2004). Bosnia and Herzegovina in the Second World War. Routledge. стр. 153. ISBN 978-1-135-76736-5. Пронађени су сувишни параметри:
|pages=и|p=(помоћ) - ^ Prilozi. 20. Institut za istoriju. 1984. стр. 100.
- ^ а б Novak 1954, стр. XVII. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFNovak1954 (help)
- ^ Friedman, Francine (1996). The Bosnian Muslims: denial of a nation. Westview Press. ISBN 978-0-8133-2097-7. „Promoting that policy, in the 1948 census the Bosnian Muslims were permitted to declare themselves as Serb- Muslims, Croat- Muslims, or nationally "undetermined" Muslims, revealing the stance of Communist leaders that held that Muslims ...”
- ^ Philip Emil Muehlenbeck, ур. (2012). Religion and the Cold War: A Global Perspective. Vanderbilt University Press. стр. 184.
- ^ Trbovich 2008, стр. 100.
- ^ Burg & Shoup 1999, стр. 341.
- ^ Qureshi, Emran; Michael A. Sells (5. 11. 2003). The New Crusades: Constructing the Muslim Enemy. Columbia University Press. стр. 323. ISBN 978-0-231-50156-9.
- ^ ИН4С. „Сулејман Спахо: Поносан сам што сам Србин! - ИН4С” (на језику: српски). Приступљено 2021-01-31.
- ^ Златановић, Дејан (2016-03-08). „УДРУЖЕЊЕ СРБА ИСЛАМСКЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ позива на братски однос међу Србима свих вера”. СРБИН.инфо (на језику: српски). Приступљено 2021-01-31.
- ^ „У Лозници већ четири године постоји удружење Срба муслимана и има – преко 200 чланова”. Све о Српској (на језику: српски). 2019-10-06. Приступљено 2021-02-01.
- ^ Novak, Ante (1954). Konačni rezultati popisa stanovništva od 15 marta 1948 godine. Knjiga IX: Stanovništvo po narodnosti (PDF). Beograd: Savezni zavod za statistiku. стр. XVII (17).
- ^ Novak, Ante (1959). Popis stanovništva 1953. Knjiga I: Vitalna i etnička obeležja. Konačni rezultati za FNRJ i narodne republike : stanovništvo po odnosu prema veri i aktivnosti. Beograd: Savezni zavod za statistiku. стр. 278—287.
- ^ Јовановић, Зоран (1995). Становништво и домаћинства Републике Србије према попису 1991. године (PDF). Београд: Републички завод за статистику. стр. 241.
- ^ Вукмировић, Драган (2005). Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002 : Становништво : Основни скупови становништва : Подаци на нивоу републике, књига 16 (PDF). Београд: Републички завод за статистику. стр. 24.
- ^ Станишић, Илија (2006). Попис становништва, домаћинстава и станова у 2003: Становништво : Основни скупови становништва : Подаци на нивоу републике, књига 16. Подгорица: Завод за статистику Републике Црне Горе. стр. 14.
- ^ 57. Prebivalstvo po veroizpovedi in narodni pripadnosti, Slovenija, popis 2002 (на језику: словеначки). Ljubljana: Statistični urad Republike Slovenije. 2004.
- ^ Вукмировић, Драган (2014). Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији : Основни скупови становништва : Подаци по регионима, књига 18 (PDF). Београд: Републички завод за статистику. стр. 62.
- ^ Radojević, Gordana (2014). Tabela CG5. Stanovništvo prema nacionalnoj odnosno etničkoj pripadnosti i vjeroispovijesti, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Podgorica: Zavod za statistiku Crne Gore – MONSTAT.
- ^ Jukić, Velimir (2019) [2017]. Popis 2013 BiH. Knjiga 02: Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini : Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovest i maternji jezik (PDF). Sarajevo: Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. стр. 918.
- ^ 4. Stanovništvo prema narodnosti i vjeri, popis 2011. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. 2012.
- ^ Kloss, Heinz; McConnell, Grant D. (октобар 1984). Linguistic Composition of the Nations of the World: Europe and the USSR. International center for research on bilinguism (на језику: енглески). 5. Quebec: Presses de l'Université Laval. ISBN 2-7637-7044-4.
- ^ Icduygu, A.; Toktas, S.; Soner, B. A. (2008). The politics of population in a nation-building process: Emigration of non-muslims from turkey. Ethnic and Racial Studies (на језику: енглески). 31(2). стр. 358—389.
- ^ Девић, Немања (2023). Српско коло, август, број 91., Да ли ће Сарајево да се одрекне Андрића и муслимана који су подржавали ђенерала Дражу Михаиловића?. Београд: Савез Срба из региона. стр. 15.
- ^ „Записи”. Гласник Цетињског историјског друштва. Цетиње: Обод. Књига XIV, свеска 2: 65. август 1935. „На моју молбу, на годину дана пред смрт, Радоје је, у три свеске, описао многе важне догађаје у Црној Гори, како оне, које је као савременик запамтио, или у њима учествовао, тако и оне раније, по причању савременика или учесника. Контић је рођен прије смрти Петра II и Али-паше, а на 4 године послије погибије делегације Али-пашине на Башиној води 1843. године. Радоје за Али-пашу каже, да је био по народности Србин из старе српске племићке породице; да му је матерњи језик био српски; да је био писмен, и да је писао ћирилицом.”
- ^ „Мехмед еф. Спахић”. Српска Босна. Приступљено 27. 5. 2017.[мртва веза]
- ^ а б Stanojević, Stanoje; Jovan Jovanović; Slobodan Jovanović; Nikola Stojanović. Srpski narod u XIX veku. 15. Geca Kon. стр. 90.
- ^ Ljubibratić, Dragoslav (1961). Vladimir Gaćinović. Nolit. стр. 95.
- ^ Zimonjić, Jelena (11. 2. 2016). „Zašto Zuko Džumhur nikad nije prihvaćen u sarajevskoj čaršiji”. Politika. „otac Zuke Džumhura Abduselam Džumhur osuđen je zbog velikosrpskih ideja i odslužio je kaznu u zatvoru u Aradu gde je preležao velike boginje.”
- ^ Konjhodžić, Alija S. Bratstva: 1954—1974 (1974). Spomenica. стр. 381.
- ^ Vojska. 11. Vojnoizdavački i novinski centar. 2002. стр. 175.
- ^ „Политика”, Београд 26. јун 1929. године
- ^ Mimica, M.; Popovski, J.; Šinkovec, I.; Gajić, M.; Janković, S.; Jakšić, A.; Aritonović, V. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji: biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima (I изд.). Beograd: Sedma sila. стр. 503. „NURI-KURALT BAHRIJA, operska pevačica, solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, r. 1904, Srpkinja.”
- ^ Mimica, M.; Popovski, J.; Šinkovec, I.; Gajić, M.; Janković, S.; Jakšić, A.; Aritonović, V. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji: biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima (I изд.). Beograd: Sedma sila. стр. 367. „KULENOVIĆ SKENDER, književnik, lektor časopisa »Naša stvarnost«, rez. major, r. 1910 u Bosanskom Petrovcu, Srbin.”
- ^ Mimica, M.; Popovski, J.; Šinkovec, I.; Gajić, M.; Janković, S.; Jakšić, A.; Aritonović, V. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji: biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima (I изд.). Beograd: Sedma sila. стр. 174. „DŽUMHUR ZUKO, slikar i karikaturista, r. 1921 u Konjicu, Srbin.”
- ^ Marojević, Igor (12. 10. 1995). „Crnogorski pisci i YU – rat”. AIM. Архивирано из оригинала 29. 12. 2017. г. Приступљено 29. 12. 2017.
- ^ Anić, Alen (11. 11. 1995). „Dossier: pisci, rat & vlast”. AIM. Архивирано из оригинала 30. 12. 2017. г. Приступљено 29. 12. 2017.
- ^ „ИСТОРИЧАР САЛИХ СЕЛИМОВИЋ ШОКИРАО БиХ: Ми, муслимани, смо СРБИ и говоримо српски језик!”. Савез Срба у региону. Приступљено 31. 1. 2021.
- ^ „Сулејман Спахо: Поносан сам што сам Србин!”. ИН4С. Приступљено 30. 1. 2021.
- ^ „„Срби из Црне Горе, на окуп, од нас зависи, опстанак или нестанак“: НВО „Ми знамо ко смо“ дирљивим ријечима се опростила од др Смаја Шаботића”. ИН4С. Приступљено 22. 8. 2021.
- ^ „Ammar Mešić zapušio usta svima, objasnio: „Srbin sam, slavim i Božić i Bajram””. B92. Приступљено 31. 1. 2021.
Литература[уреди | уреди извор]
- Бојанић, Душанка (1989). „Нове вести о Скендер-бегу Црнојевићу”. Историјски часопис. 36: 183—190.
- Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (1999). The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe.
- Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
- Вукићевић, Миленко M. (1901). Знаменити Срби мухамеданци. Београд.
- Вукићевић, Миленко M. (1906). Знаменити Срби мусломани. Београд: Српска књижевна задруга.
- Вукићевић, Миленко M. (1998). Знаменити Срби муслимани. Београд: ННК.
- Greble, Emily (2011). Sarajevo, 1941—1945: Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe. Ithaca and London: Cornell University Press.
- Grupković, Dragutin, ур. (1988). Uporedni pregled rezultata popisa od 1921—1981. godine. Beograd: Savezni zavod za statistiku.
- Деспотовић, Љубиша М. (2019). „Срби Мухамедове вере: Од Калајевих Бошњака до Алијиних Новобошњака” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 16 (38): 327—340. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 05. 2019. г. Приступљено 07. 05. 2019.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ђуран, Горан (2012). „Исламизација влаха у Босни и Херцеговини”. Записи: Годишњак Историјског архива Пожаревац. 1 (1): 87—91.
- Zirojević, Olga (2001). Konvertiti – kako su se zvali: Islamizacija na južnoslovenskom prostoru. Podgorica: Almanah.
- Zirojević, Olga (2003). „Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Patronimik – rodovsko ime – prezime”. Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990—2000. (PDF). Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. стр. 107—118. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 06. 2019. г. Приступљено 09. 06. 2019.
- Zirojević, Olga (2003). Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Dvoverje. Beograd: Srpski genealoški centar.
- Zirojević, Olga (2012). Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Konvertiti – kako su se zvali. Beograd: Srpski genealoški centar.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882—1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Куртовић, Шукрија (1914). О национализовању муслимана. Сарајево: Народ.
- Лађевић, Петар, ур. (2014). Етноконфесионални и језички мозаик Србије (PDF). Београд: Републички завод за статистику.
- Мастиловић, Драга В. (2009). Херцеговина у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1929). Београд: Филип Вишњић.
- Митровић, Јеремија Д., ур. (1971). Добровољци у ратовима 1912—1918: Доживљаји и сећања. 1. Београд: Удружење добровољаца 1912—1918.
- Mrđen, Snježana (2002). „Narodnost u popisima: Promјеnljiva i nestalna kategorija”. Stanovništvo. 40: 77—103.
- Мулалић, Мустафа А. (1936). Оријент на западу: Савремени културни и социјални проблеми муслимана Југословена. Београд: Скерлић.
- Novak, Ante, ур. (1954). Konačni rezultati popisa stanovništva od 15 marta 1948 godine. 9. Beograd: Savezni zavod za statistiku.
- Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918—1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41.
- Раковић, Александар (2013). „Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево”. Милан Стојадиновић: Политика у време глобалних ломова. Београд: Завод за уџбенике. стр. 243—257.
- Раковић, Александар (2016). „Српски идентитет муслимана словенског порекла на постјугословенском простору у 21. веку (са освртом на повесни идентитет Срба муслимана)” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 13 (31): 171—183. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 03. 2017. г. Приступљено 09. 09. 2017.
- Ramet, Sabrina P. (1994). „Primordial Ethnicity or Modern Nationalism: The Case of Yugoslavia's Muslims, Reconsidered”. Muslim Communities Reemerge: Historical Perspectives on Nationality, Politics, and Opposition in the Former Soviet Union and Yugoslavia. Durham and London: Duke University Press. стр. 111—138.
- Селимовић, Салих (2001). „Неке карактеристике исламизације у Рашкој области”. Ужички зборник. 27 (1998): 85—106.
- Селимовић, Салих (2001). „Срби муслимани и њихова денационализација” (PDF). Гласник Завичајног музеја. Пљевља. 2: 163—181.
- Селимовић, Салих (2002). „Хришћанске традиције код муслимана на сјеничко-пештерској висоравни”. Новопазарски зборник. 26: 135—147. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 05. 03. 2019.
- Селимовић, Салих (2002). „Неке карактеристике исламизације у Полимљу”. Милешевски записи. 5: 147—164.
- Селимовић, Салих (2006). „Остаци хришћанских традиција код муслимана у средњем Полимљу, Бихору и на Пештерској висоравни”. Гласник Завичајног музеја - Пљевља. 5: 163—186.
- Селимовић, Салих (2010). „Муслимански песници у српској књижевности крајем 19. и почетком 20. столећа”. Историјска баштина. 19: 27—38.
- Селимовић, Салих (2012). Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области. Београд: Институт за политичке студије.
- Селимовић, Салих (2013). „Исламизација и двоверје код наших муслимана” (PDF). Политичка ревија. 36 (2): 227—241.
- Селимовић, Салих (2014). „Појава ислама на Балкану у средњем веку” (PDF). Политичка ревија. 39 (1): 193—205.
- Селимовић, Салих (2015). „Двоверје код муслимана у Полимљу, Бихору и на Сјеничко-пештерској висоравни”. Милешевски записи. 10 (2014): 225—237.
- Селимовић, Салих (2017). „Муслимански књижевници који су се осећали као Срби крајем 19. и почетком 20. столећа”. Српска слободарска мисао. 18 (101): 95—105.
- Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138.
- Танасковић, Дарко (1995). „Противречности необошњаштва”. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 47—56.
- Tanasković, Darko (2000). Islam i mi (1. изд.). Beograd: Partenon.
- Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. New York: Oxford University Press.
- Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914—1918 (1. изд.). Београд-Сарајево.