Станојло Вукчевић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Станојло Вукчевић
Станојло Вукчевић
Датум рођења(1850-11-19)19. новембар 1850.
Место рођењаЈасиковица
 Кнежевина Србија
Датум смрти23. јануар 1933.(1933-01-23) (82 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Југославија
Занимањелекар

Станојло Вукчевић (Јасиковица, 19. новембар 1850 — Београд, 23. јануар 1933)[1] био је српски лекар и политичар.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен у селу Јасиковици код Трстеника 10. новембра 1850. године.[1] Основну школу је завршио у селу Рибник, а гимназију и учитељску школу[2] у Крагујевцу (1871).

Радио је седам месеци као учитиљ у Алексинцу, а након тога уписао студије медицине у Петрограду, које је прекинуо 1876. због учешћа у Првом српско-турском рату, као лекарски помоћник.[2]

Након прекида непријатељстава студије је наставио у Москви, које је такође прекинуо због учешћа у Другом српско-турском рату, у коме је учествовао у чину санитетског потпоручника и радио у санитету Српске војске. Након тога је као стипендиста Трстеничког округа отишау у Париз,[2] где је дипломирао медицину 1884. године.[1] По завршетку студија радио је као срески лекар у Трстенику, и први државни лекар у Врњачкој Бањи.[3] Учествовао је и у Српско-бугарском рату (1885),[1] као санитетски капетан.[3]

Након тога је постављен за среског лекара у Пожаревцу.[3] Био је управник Пожаревачке болнице и редовни члан Српског лекарског друштва. Писао је стручне радове.[2]

Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве III степена,[1] Орденом белог орла V реда.[2]

Породична гробница Станојла Вукчевића у Аркадама на Новом гробљу у Београду

Био је првак Радикалсне странке,[1] у чији рад се укључио 1886. године[2] када је учествова у великој радикалској скупштини у Нишу. Године 1889. је изабран за народног посланика за пожаревачки срез.[1] За члана и секретара сената изабран је 1901. године, а за председника Народне скупштине 1908. [1]

У току Првог светског рата две године (1916—1918) је био интерниран у Пловдиву[2] у Бугарској.[1]

Након ствараања Краљевине СХС, изабран је за председника парламента и до 1923. је биран за посланика.[2] Пензионисан је 1921. године, као помоћник министра народног здравља.[1]

Бавио се и новинарством. Сарађивао је у пожаревачком листу „Грађанин“, чији је један од оснивача и једно време уредник,[2] као и у „Српском архиву“ (за целокупно лекарство).[1]

За председника „Клуба лекара“ изабран је 1928. године и „Друштва лекара“ 1930 године у Пожаревцу. Са Стојаном Нешићем превео је књигу професора Бечког универзитета Ернеста Брикеа „Како ћеш сачувати живот и здравље своје деце“, која је штампана 1892. године у Пожаревцу.[1]

Због болести се 1923. повукао из политичког живота, али је 1932. поново узео учешћа, као сенатор Дунавске бановине и на том месту га је затекла смрт.[3]

Преминуо је 23. јануара 1933. године у Београду.[1] Сахрањен је 24. јануара[3] у Аркадама на Новом гробљу у Београду.[1]

Породица[уреди | уреди извор]

Син Александар Вукчевић,[3] рођен у Пожаревцу 1891. је био правник и дипломата.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Кастратовић & Павловић 2008.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и Павловић 2006, стр. 502.
  3. ^ а б в г д ђ Политика & 24. 1. 1933, стр. 5.

Литература[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станојло_Вукчевић&oldid=27534641”