Стефан V Угарски

Стефан V Арпадовић
Стефан V Арпадовић
Лични подаци
Датум рођења	(1239-10-18)18. октобар 1239.
Место рођења	Будим,
Датум смрти	6. августа 1272.
Место смрти	Чепел, Краљевина Угарска
Породица
Супружник	Јелисавета Куманка
Потомство	Јелисавета Арпад, Каталина Арпад, Марија Угарска, Ана Угарска, Ладислав IV Куманац, Андрија
Родитељи	Бела IV Марија Ласкарис
Династија	Арпадовићи
Краљ Угарске, Далмације и Хрватске
Период	1270. - 1272.
Претходник	Бела IV
Наследник	Ладислав IV Угарски

Стефан V Угарски (1240 - 1. август 1272), био је угарски и далматинско-хрватски краљ (1270—1272) из династије Арпадовића и син првенац угарског краља Беле IV и његове супруге Марије Ласкарис.

Младост и успон

20. августа 1245. године отац га је именовао за младог краља и хрватско-далматинског војводу. После тога се 1254. године оженио немачком племкињом, Јелисаветом Куманком.

После Угарске анексије Штајерске отац га је поставио за тамошњег намесника, али је у децембру 1259. године против њега ту избила побуна, и побуњеници су ту хтели довести Бохемијског краља. Због тога је избио угарско-бохемијски рат, у ком су Угари поражени у бици код Кресенбруна 1260. године, када је Бела одустао од поседовања Аустрије. Одредбом мира Белин син Бела Млађи, оженио се Бохемијском принцезом Кунегондом.

Сукоб са оцем и последице

Тада је Стефан смењен са положаја хрватско-далматинског војводе, на које место је постављен Бела Млађи. Стефан тада користи моћ племства и буни се против оца, која је 1265. године довела до тога да се Стефану предају 29 области источне Угарске, где је Стефан владао са краљевским ауторитетом, па је чак имао и свој двор, па чак и своју владу, али односи између краља Беле и Стефана су и даље били лоши. Због тога је 1264, 1266. и 1267. године долазило до сукоба између Стефана и Беле, а највећи је био овај последњи.

Када су у Угарској, 1267. год., настале борбе између Беле и Стефана, које су узеле велике размере и завршиле Белиним поразом, и када се чинило да је Угарска, услед тих борби знатно ослабљена, решио је српски краљ Стефан Урош I, да се опрости од Угарског туторства.

Стефан као угарски краљ

Долазак на власт

Чим је краљ Бела (2. маја 1270) умро, оде Стефан у Столни Београд, где се по други пут даде крунисати за краља угарскога. Крунисала се и његова жена Елизабета. Од страха, пред новим краљем побегоше сви великаши из земље, који су подржавали оца његова. Међо овима беше и Хенрик Гисинговац, бан хрварски. Утече и Стефанова сестра Ана, уграбивши благо, чија је кћерка Кунигуида била краљица Бохемије.

Стефан Посмртни

У Млецима је тада наиме живео 35-огодишњи Стефан Посмртни, који је тврдио да му припада угарско-хрватски престо. Овај Стефан Беше син Беатриче, треће жене краља Андрије II Арпадовца, али су му порицали законитост порађања. Овај стефан је био ожењен млетачком патрицијком Томасином Морозини; зато што га је подржавала Млетачка република. Чини се да је Стефан Посмртни ступио такође и у савез са Бохемиом.

Краљ Стефан бринуо је и за хрватске земље, да осујети намеру свог супарника Стефана Посмрног, који се већ 1252. године називао херцегом читаве Славоније. Стефан посмртни умире 1271. године остављајући сина Андрију Млечанина, кога је именовао наследником права својих.

Рат против Бохемије

Све то је довело напокон до рата између бохемијског краља Отакара Пшемисла. Било је за тај рат и политичких разлога. Умро је наиме коручки војвода Урлих без потомака. Пошто је Улрих 4. децембра именовао својим наследником Отакара, завладао је Отакар у Корушкој, Крњској и Словенској марци. Крсљ Стефан је затражио да му Отакар да Крњску и Словенску марку пошто су те области припадале Улриховој жени Агнес, која је те области 1262. године наменила краљу Бели, као најближем рођаку свом.

Ратовало се 1270. и 1271. године у северозападној Угарској. Месеца јула 1271. године дође до мира. Стефан се одрече захтава, да му Отакар врати врати бегунце и благо; исто тако одрече се свих права на Крањску и Словенску марку. Отакар пак обећа да неће помагати Стефана посмртног. У мировном споразуму зове Отакар, краља Стефана такође херцегом Славоније.

Стефан у Хрватској

Краља Стефана 1271. и 1272. године налазимо у Хрватској, где је награђивао своје присталице. Тако је нпр. 13. јуна 1270. године бившем бану Роланду даровао град Калник, да награди заслуге тог одличног великаша.

Баном хрватском одмах именује Јоакима Пектара, сина бившег (1248—1260) бана Стефана Гуткеледа, чијој је династији припадала жупа Гацка. Јоаким, поред тога, беше и љубимац краљице Елизабете. Град Сењ је 20. октобра 1271. године изабрао Вида Франкопана вечним ректором, са правом наследства, и краљ је потврдио овај избор, па је Сењ припадао Франкопанима до 1469. године.

Смрт и потомци

Када се краљ јуна месеца 1272. године, налазио у Бихаћу уграби му Јоаким сина Ладислава, кага одведе у град Копривницу. Краљ се хтеде бану осветити, али већ 6. августа је напрасно умро.

Имао је 2 сина Ладислава, ожењеног напуљском принцезом Јелисаветом, и Андрију, потом 4 кћери: Катарину, Ану, Марију и Јелисавету.

Катарина се удала са српског принца Стефана Драгутина, Ана за византијског цара Андроника, Марија за напуљског престолонаследника Карла, а Јелисавета 1287. године за бохемијског великаша Зависа Росенберга.

Породично стабло

16. Геза II

8. Бела III

17. Еуфросина Кијевска

4. Андрија II Арпад

18. Рене од Шатијона

9. Агнеса од Антиохије

19. Констанца Антиохијска

2. Бела IV

10. Бертолд IV, гроф од Мераније

5. Гертруда Меранска

1. Стефан V Угарски

6. Теодор I Ласкарис

3. Марија Ласкарис

7. Ана Анђелина Комнина

Види још

• Краљевина Далмација и Хрватска (1102-1526)
• Бановина Славонија

Литература

• Engel, Pál (2001). The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. London & New York: I.B.Tauris. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Szoldos, Attila (1998). „Hrvatska i Slavonija u kraljevstvu Arpadovića”. Povijesni prilozi. 17: 287—296. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.