Сјеница

Координате: 43° 16′ 14″ С; 19° 59′ 35″ И / 43.2705° С; 19.993° И / 43.2705; 19.993
С Википедије, слободне енциклопедије

Сјеница
Пројекат „Откривање Пештера” у Сјеници
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округЗлатиборски
ОпштинаСјеница
Становништво
 — 2022.Пад 12.989
 — густина12,3/km2
Географске карактеристике
Координате43° 16′ 14″ С; 19° 59′ 35″ И / 43.2705° С; 19.993° И / 43.2705; 19.993
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина1.026 m
Површина1.059 km2
Сјеница на карти Србије
Сјеница
Сјеница
Сјеница на карти Србије
Остали подаци
Поштански број36310
Позивни број020
Регистарска ознакаSJ

Сјеница је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Златиборском округу. Према попису из 2022. било је 12.989 становника. Данашњи град се развио из средњовековног трга и караванске станице Сенице на Дринском путу. Налазио се у жупи Сјеница и у њој је био један од дворова Немањића у средњовековној Србији.

Географија[уреди | уреди извор]

Острва на Сјеничком језеру

Сјеница се налази на западу Рашке области или Санџака. Налази се на путу Нови Пазар—Сјеница—Нова Варош који спаја Ибарску магистралу са Златиборском магистралом па има добре саобраћајне везе са истоком и западом Санџака.

Општина Сјеница се граничи са шест општина, и то Новим Пазаром, Тутином, Бијелим Пољем (Црна Гора), Пријепољем, Новом Вароши и Ивањицом. Површина општине је 1.059 km2.

Као посебне мање природно-географске целине истичу се Пештерска висораван и Сјеничка котлина. Нижи део Пештерске висоравни је Пештерско поље по којем је некада текла понорница Бороштица па је и по томе ово поље слично крашким пољима. Просечна надморска висина Пештерске висоравни је између 1.100 и 1.200 m. Сјеничку котлину чине њен обод и Сјеничко поље које има нижу надморску висину за 100 до 150 m од Пештерске висоравни. У овом делу се налази градско насеље.

Парк природе Голија

Најнижи делови ове општине су Куманица на обали Лима 480 m, граница сјеничке и новопазарске општине у Белим водама 520480 m и у ушће реке Кладнице у Увац 905 m надморске висине. Цео простор је скоро ограђен планинама Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником, Гиљевом, Жилиндаром, Нинајом, Тројаном, Сухаром.

На Пештерској висоравни присутне су специфичне хидрометеоролошке карактеристике па се због тога појављују екстремно ниске температуре и лети и зими. Тако је у граду Сјеници 26. јануара 1954. године забележена температура од минус 38,3 °C, док је 17. јуна 1989. године пао снег висине 15—20 cm. По брежуљцима око Сјеници пао је снег и 31. маја 1996. године. Слане се појављују и у јулу као што се то десило 12. јула 1935. године и 10. јула 1998. године, док су честе у јуну и августу.

Клима[уреди | уреди извор]

Сјеница је и у Европи позната као веома хладан крај, па се у зимским данима често убраја у хладнија места Европе. Комплекс Пештерске висоравни је претежно планинског карактера. Године 2005. измерена је најнижа температура од -35 °C. У односу на све остале градове у Србији, Сјеница је један најхладнијих. Температура се мери на једном узвишењу изнад града (Радишића брдо), с обзиром да је у питању узвишење, многи не узимају у обзир да је у граду неколико степени нижа температура од оне која се мери у метеоролошкој станици.

Историја[уреди | уреди извор]

Продор Турака кроз Рашку према Босни средином 15. века
Некадашњи турски санџаци у Старој Србији, око 1907. године

Сјеница се први пут помиње 1253. године у повељи краља Уроша Немањића као место на дубровачком друму, где су пристајали и плаћали царину дубровачки трговци. У сјеничком крају се налази место Царичина где је био летњиковац царице Јелене, супруге цара Стефана Душана. Ослобођење Сјенице Срби су покушали током Великог турског рата, између 1688. и 1690, као и 1737. године, оба пута у сарадњи са аустријском војском. Због свог геостратешког и политичког положаја у 19. веку Сјеница је сматрана веома важном тачком, па су према њој биле усмераване војне операције, тако је било и у Првом српском устанку којим је руководио Карађорђе Петровић. На Ђурђевдан 1809. године, Карађорђеви устаници су боравили у Сјеници и делимично је ослободили од Турака. Сјеница им је била успутна станица на путу ка Новом Пазару и Рогозни.

Средином 19. века, у време великих управних реформи, Сјеница је почела да добија на значају као место у којем су често боравили тадашњи новопазарски кајмаками и санџакбегови.[1] Посебан Сјенички санџак (тур. Seniçe sancağı) настао је 1902. године, након преуређења Новопазарског санџака, које је извршено на тај начин што су југоисточне казе овог санџака припојене суседним санџацима (Приштинском и Пећком) док је од преостале четири казе (Сјеница, Бијело Поље, Нова Варош и Вранеш—Доњи Колашин), створен посебан Сјенички санџак, који се на истоку граничио са Приштинским, на југу са Пећким и на западу са Пљеваљским санџаком.[2]

Усни-паша је 1905. основао ћилимарску школу, а за учитељицу је довео Јерменку из Анадолије, где су прво подучаване персијске шаре. Школа је 1938. имала 30 ученица.[3]

Године 1906. у Сјеници је у православној цркви и новој школи прослављена школска слава Савиндан. Службовао је парох, поп Јосиф Балшић, а беседу светосавску изговорио учитељ и управитељ српске школе Сава Клинић. Домаћин славе био је те године Јера Букумирић а прихватио се за следећу годину Тома Секулић. Током славе скупљен је велики прилог за завршетак школске зграде. Митрополит Нићифор је дао пет златника наполеона а приложници из Гњилана, Приштине и Вучитрна послали су још 1570 гроша.[4]

У то време, на подручју Сјеничког санџака укрштали су се супротни интереси Турске, Аустроугарске, Србије и Црне Горе, тако да је и сама Сјеница добила на значају, што је дошло до изражаја и током Анексионе кризе (1908—1909).

На почетку Првог балканског рата у јесен 1912. године, целокупно подручје Сјеничког санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе.[5] Сам град Сјеница ослобођен је 24. октобра 1912. од стране српске војске. Према споразуму између савезничких држава, већи део Сјеничког санџака, укључујући и сам град Сјеницу, припао је Србији, док је мањи део припао Црној Гори. Коначна гранична линија утврђена је посебним споразумом о разграничењу између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.

Зграда среског начелства, „једна од највећих у Санџаку”, изгорела је рано ујутро 8. јануара 1938.[6] Крајем Другог светског рата снаге Народноослободилачке војске Југославије су ослободиле Сјеницу 12. децембра 1944. године.[7]

Привреда[уреди | уреди извор]

Специјални резерват природе Увац је значајни извор прихода за туризам града

Од познатијих привредних организација су: Фабрика латекса и женске модне конфекције „Санатекс, „Весна”, Рудник угља „Штаваљ”, Пољопривредно-шумарски комбинат „Пештер” који се бави ратарском и сточарском производњом, као и откупом пољопривредних производа. Пештерска висораван је познато по својим предиспозицијама за одгој оваца и говеда, од којих се производи цењен сјенички сир и качкаваљ.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Сјеница живи 10.578 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,1 година (35,7 код мушкараца и 36,6 код жена).

Становништво у овом насељу је мешовито уз бошњачку већину (према попису из 2011), а на последњем попису примећен је пад у броју становника.

Демографија[8]
Година Становника
1948. 3.805
1953. 4.478
1961. 5.124
1971. 8.552
1981. 11.136
1991. 14.445 14.055
2002. 13.161 15.648
2011. 14.060
Етнички састав према попису из 2011.‍[9]
Бошњаци
  
 10.710 76,17%
Срби
  
 2.127 15,12%
Муслимани
  
 947 6,73%
Роми
  
 93 0,66%
Горанци
  
 12 0,08%
Црногорци
  
 12 0,08%
Албанци
  
 11 0,07%
Југословени
  
 10 0,07%
Хрвати
  
 6 0,04%
Македонци
  
 3 0,02%
Словенци
  
 1 0,01%
Украјинци
  
 1 0,01%
Остали
  
 34 0,24%
Регионална припадност
  
 2 0,01%
Неизјашњени
  
 19 0,13%
Непознато
  
 70 0,49%
укупно: 14.060
Етнички састав према попису из 2002.‍[9]
Бошњаци
  
 10.107 76,79%
Срби
  
 2.612 19,84%
Муслимани
  
 320 2,43%
Остали
  
 122 0,92%
укупно: 13.161


Становништво према полу и старости[10]
м
ж
? 38
  
  
 45
80+ 60
  
  
 71
75—79 76
  
  
 100
70—74 159
  
  
 193
65—69 239
  
  
 235
60—64 254
  
  
 314
55—59 302
  
  
 287
50—54 453
  
  
 417
45—49 493
  
  
 533
40—44 481
  
  
 511
35—39 433
  
  
 505
30—34 353
  
  
 462
25—29 441
  
  
 496
20—24 533
  
  
 520
15—19 606
  
  
 552
10—14 613
  
  
 584
5—9 457
  
  
 475
0—4 455
  
  
 415
Просек : 33,4 34,4
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 793 883 1.076 2.052 2.659 3.532 3.643
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 389 669 596 905 681 267 100 20 12 4 3,61
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 4.921 1.645 3.058 146 42 30
Женски 5.241 1.411 3.134 573 95 28
УКУПНО 10.162 3.056 6.192 719 137 58
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 1.926 221 0 196 335
Женски 1.724 56 0 27 1.038
УКУПНО 3.650 277 0 223 1.373
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 59 78 148 87 241
Женски 13 11 120 25 22
УКУПНО 72 89 268 112 263
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 13 16 197 138 75
Женски 11 9 67 150 126
УКУПНО 24 25 264 288 201
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 19 0 0 103
Женски 17 0 0 32
УКУПНО 36 0 0 135

Образовање[уреди | уреди извор]

У Сјеници постоје две основне школе:

  • Основна школа „Светозар Марковић”
  • Основна школа „12. децембар”

Такође су присутне и две средње школе:

  • Гимназија „Јездимир Ловић”
  • Техничка школа

Познати Сјеничани[уреди | уреди извор]

Главна страница: Категорија:Сјеничани

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Šabanović 1959, стр. 96-97.
  2. ^ Ракочевић 1983, стр. 264.
  3. ^ "Време", 17. јул 1938
  4. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1906. године
  5. ^ Ђорђевић 1983, стр. 189.
  6. ^ "Политика", 10. јан. 1938
  7. ^ Јагодић 2010, стр. 31.
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ а б „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сјеница&oldid=27550692”