Франческо Гаспарини

С Википедије, слободне енциклопедије
Франческо Гаспарини
Франческо Гаспарини
Датум рођења(1661-03-19)19. март 1661.
Место рођењаЛука
Датум смрти22. фебруар 1727.(1727-02-22) (65 год.)
Место смртиРим

Франческо Гаспарини (итал. Francesco Gasparini, Камајоре, 19. март 1661 — Рим, 22. фебруар 1727)[1][2][3][4] је био италијански барокни композитор и педагог, чија дела су извођена широм Италије, а згодом прилика и у Немачкој и Енглеској.

Гради своју репутацију компонујући опере и вокалну духовну музику. Његове кантате су мајсторски компоноване, али је и даље у историји музике углавном познат по својим операма, које су постале узор за следећу генерацију композитора, а нарочито утичу на дела Хендла. Постоји неколико теоријски радова, од којих је најважнији "L'armonico pratico", написан 1708 године. Овај рад је доживео многа издања и постао лектира за студенте до почетка 19. века.[5] Гаспарини је написао више од 60 опера и низ кантата, ораторијумима и духовну музику.[6]

Биографија[уреди | уреди извор]

Ране године[уреди | уреди извор]

Франческо Гаспарини је рођен 19. марта 1661. године у селу Камајоре код града Луке.[6] Био је други од пет синова Николе и Елизабете Белфиоре. Његова породица је спадала у средњу класу. Имао је четворо браће и сестара - Марија (1659), Анђела (1664), Пол Лоренс (такође музичар, рођ. 1668) и Сита Силеа (1671). О његовом детињству се врло мало зна, али се верује да је прве године младости провео у својој родној Тоскани.[7] Претпоставља се да након 1680. године студира код Арканђела Корелија и Бернарда Паскинија. Од средине 1680. године почео је да објављује своје опере и кантате, које су добро примљене од стране публике и критичара. 1682. године постаје оргуљаш у цркви "Madonna dei Monti" у Риму, где компонује неке од својих ораторијума.[5][8] 27. јуна 1684. године примљен је у "Accademia Filarmonica" из Болоње као певач, а 17. маја 1685. године и као композитор.Исте године 28. новембра, жени се римљанком Маријом Розом Борини.[7]

1686—1694[уреди | уреди извор]

Током 1686. године он и његов брат живе у Венецији и заједно похађају часове музике код Ђовани Легренци,[5] а већ 6. децембра исте године је дебитовао као композитор са својом првом опером "Olimpia vendicata" у Ливорну. Наредне године, заједно са братом већ ради у Риму, где је Франческо постао виолиниста и композитор на Академији у палати кардинала Бенедета Памфили. У 1689. годни постаје члан конгрегације цркве "Santa Cecilia" у Риму. Он том приликом пише трогласни мадригал, чији је оригинал сачуван, заједно са потписом композитора,[7] Тамо постаје пријатељ са Алесандром Скарлатијем, тако када се 1705. године Гаспарини преселио у Венецију, Скарлати је послао свог сина Доменика код њега на школовање.[5] Током наредне две године постаје композитор опера за римска позоришта "Capranica" и "Тeatro della Pace" [8] и 1694. године представља своју прву оперу у Риму.[6]

Дела[уреди | уреди извор]

Ораторијуми [8][уреди | уреди извор]

Плоча на родној кући Гаспаринија
  • 1689 г. - Iudith de Olopherne triumphans - Б. Памфили, Рим
  • 1692 г. - Atalia
  • 1695 г. - Giacobbe in Egitto - Фиренца
  • 1695 г. - Il viceré d'Egitto
  • 1696 г. - La costanza nell'amor divino или La S. Rosalia
  • 1698 г. - I trionfi della carità - Напуљ
  • 1699 г. - L'amante in cielo - Рим
  • 1701 г. - Triumphus misericordiae – Б. Сандринели, Рим
  • 1702 г. - Prima culpa per redemptionem deleta
  • 1703 г. - Iubilum prophetarum ab Incarnatione divini Verbi - Б. Сандринели
  • 1703 г. - Mosé liberato dal Nilo - Беч
  • 1704 г. - Aeterna sapientia incarnata - Венеција
  • 1705 г. - Pudor Virginis vindicatus
  • 1708 г. - Dominica Nativitatis praeludium
  • 1708 г. - L'onestà combattuta di Sara = Sara in Egitto – заједно са Цесариом, Франческом Манцинијем, Алесандро Скарлати, Доменико Ђиполи, Франческо Марија Верачини, Антонио Калдара - Фиренца
  • 1711 г. - Maria Magdalena videns Christum resuscitatum - Венеција
  • 1716 г. - Dal trionfo le perdite o Jefte che sagrifica la sua figlia – заједно са 10 композитора - Фиренца
  • 1720 г. - I due sposi felici Sara e Tobia
  • 1722 г. - Il figlio prodigo - Чита ди Кастело
  • 1722 г. - La penitenza gloriosa nella conversione di s. Maria Egiziaca - Анкона
  • 1724 г. - La nascita di Cristo - Лука
  • 1724 г. - Le nozze di Tobia
  • 1725 г. - La Santissima Annunziata – Рим

Интермецо [8][уреди | уреди извор]

  • 1708 г. - Parpagnacco – П. Париати, Венеција
  • 1709 г. - Zamberlucco
  • 1717 г. - In derisione della setta maomettana – Г. Ђили, Рим
  • 1718 г. - Intermedi – с Г. Бонончини, Дрезден
  • 1720 г. - L'avaro - Венеција
  • 1721 г. - Zamberlucco e Palandrana - Ферара
  • 1725 г. - Lisetta e Astrobolo - Венеција
  • 1731 г. - L'astrologo

Опере [8][уреди | уреди извор]

Главни чланак: Списак опера Франческа Гаспаринија

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Griffiths, Paul (2004). The Penguin Companion to Classical Music. Penguin. ISBN 0-14-190976-5. Приступљено 20. јануар 2015. 
  2. ^ Swain, Joseph P. (2013). Historical Dictionary of Baroque Music. Scarecrow. ISBN 0-81-087825-9. Приступљено 20. јануар 2015. 
  3. ^ Unger, Melvin P. (2010). Historical Dictionary of Choral Music. Scarecrow. ISBN 0-81-087392-3. Приступљено 20. јануар 2015. 
  4. ^ „Gasparini, Francesco”. Auser Musici. 2013. Приступљено 20. јануар 2015. 
  5. ^ а б в г All Music/Francesco Gasparini (језик: енглески)
  6. ^ а б в Oxford Grove Music Encyclopedia: Francesco Gasparini (језик: енглески)
  7. ^ а б в /Francesco Gasparini (1661-1727) Compositore e teorico italiano (језик: италијански)
  8. ^ а б в г д Treccani, L'enciclopedia italiana/Dizionario Biografico degli Italiani - Volume 52 (1999)/Gasparini, Francesco (језик: италијански)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Икона за клице

Овај биографски чланак везан за музичара је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франческо_Гаспарини&oldid=27037863”