Ризично понашање

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Ризично понашање — велика заблуда младих!

Ништа ми се лоше не може догодити, ја ризично понашање могу контролисати – једна је од најчешћих заблуда младих.

Ризично понашање (енг. риск такинг бехавиор) је специфични облик понашања за које је доказано да повећава пријемчивост за специфичне поремећаје здравља или болест. Према неким ауторима, ризично понашање је последица својеврсног осећања беспомоћности и врста компензације за конфликте који се јављају у свакодневном животу.[1]

Појам ризично понашање се најчешће користи како би се њиме обухватили различити видови друштвено неприлагођеног или упадљивог одступања у понашању. Иако се ризично понашање углавном везујемо за омладину, оно није својствено искључиво њима, јер се број конзумента ризика, као и видова самих ризичних понашања константно повећава.[2]

С обзиром да је понашање које преузима ризик потенцијално опасно, неки људи се питају зашто би ико учествовао у таквом понашању. С једне стране, такво понашање доводи особу у опасност а, с друге стране, даје му прилику да доживи исход који они доживљава као позитиван. Понашања која преузимају ризик, као што је брзина вожње или злоупотреба супстанци, могу, на пример, довести до аутомобилских несрећа или предозирања. Ипак, многи сматрају да их то може довести до позитивних осећаја у одређеном тренутку, попут узбуђења брзом вожњом или високом дозом дроге.[3]

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Ризик — је могућност, обично изражена као степен вероватноће, да ће се остварити неповољни резултати према некој скали оцјењивања.[4]

Ризичне личности — су појединци који имају ниску толеранцију на фрустрацију, поремећај пажње, трагају за узбуђењима, екстровертни су и емоционално нестабилни (раздражљиви, незрели).[5]

Фактори ризика — су широк спектар појава које су друштвено неприхватљиве.[6][7][8]

Историја[уреди | уреди извор]

Од 16. века па наредна три века, све интензивније се јављају обликовања правила лепог понашања, тако да је од 19. века, настао модел понашања, који се уз извесне промене одржава и до данас. Ово обликовање понашања се кретало у правцу веће контроле афеката, засноованим на механизмима контроле од спољашњих притисака и друштвене контроле коју су појединци и групе наметали једни другима, па све до самопринуде која се спроводила преко механизма унутрашње контроле.

Антидруштвено понашање

Кроз историју процес обликовања понашања који се нпр. одвијао у Европи, био је под јаким утицајем тадашњих друштвено-историјских прилика које су у великој мери утицале на његов интензитет и обликовање.

Међутим кроз историју, независно од времена у којем су живели, млади свих генерација су се знали понашати антидруштвено, највећим делом због специфичности животног циклуса кроз који пролазе у младости. Својим трагањем за идентитетом и жељом за уклапањем у породични миље, друштвени контекст и самоперцепцију о одраслом, млади испробавају различите улоге, од оних друштвено пожељних до оних које су за друштво неприхватљиве.[9]

Цивилизовано понашање

После много векова достигнут је стандард цивилизованог понашања који се почев од 20. века одржао и развијао уз извесне промене и значајна одступања до данас, у правцу либерализације понашања. Осим овог доминантног правца либерализације понашања, у Европи су присутни и рецидиви образаца понашања из прошлости, као и конзервативизам у одређеним облицима понашања и друштвених односа, као што је то случај нпр. у Србији.[3]

Ослобађање моралних стега

Почев од 60-тих година 20. века настао је период ослобађања моралних стега повезаних са сексуалношћу, а потом узимање наркотика (посебно међу младима), да би почев од краја 20. века, па све до данас, пажњу јавности заокупљао нови вид ризика:

  • насилничко понашању у школама,
  • пораст делинквенције (нарочито међу сиромашнима),
  • бежању од куће,
  • проблемима везаним за исхрану (гојазност, у првом реду).

У таквим условима непрестано расте број конзумената психоактивних супстанци, а нарочита пажња се посвећује повезаности овог облика ризичног понашања са делинквенцијом, а потом и са ризичним сексуалним понашањем и његовим последицама.[10]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Бројне ситуације у којима су људи били континуирано изложена неповољним утицајима у породици и њиховог окружења (неповољни утицај средине, психосоцијални стресори) показале су да се поједине особе (посебно младе) „претварају” у особе ризичног животног стила (конзумације алкохола, опијата, бежање из школе, ризична полна понашања и др.).[11] Таква понашања не представљају само развојне ризике за децу и младе, већ и ризике за друге особе из њихове средине.[12][13]

Резултати новијих студија говоре да је 70% смртних случајева и трајне онеспособљености адолесцената повезано са ризичним понашањима везаним у највећој мери за употребу психоактивних супстанци. Као водећи узрочник у убиствима, самаоубиствима и несрећама са смртним исходом у адолесценцији, нарочито се издваја алкохол.[14][а]

Истраживачи из различитих научних дисциплина и области покушавају пронаћи одговор на питање зашто нека особа која је изложена ризичним факторима не усваја ризично понашање, за разлику од других који се налазе у истим или сличним околностима и подлеже ризичном понашањ (јер усваја такво понашање и оно јој постаје животни стил).[15][16][17]

Све значајније место у ризичним понашањима данас заузимају поремећаји и болести повезане са одређеним навикама и стиловима живљења:[18]

Ментални поремећаји (депресија или психоза) и низак квоцијент интелигенције (због могућности да се лакше потпадне под туђи утицај) се такође сматрају факторима који повећавају вероватноћу да ће до ризичног понашања и доћи.[22]

Такође треба навести да су као ризичне препознате и одређене професије, али и време и простор у коме особа са таквим понашањем борави.

Континуирано прибегавање ризичном понашању које омогућава бежање од стварности, у одређеном развојном периоду личности, код такве особе може озбиљно да угрози способности да се оне на адекватан начин адаптирају у „сложеном друштву”. Зато у одређеним случајевима ризично понашање постаје одраз отуђења, односно одбацивања вредности друштва које појединац доживљава као дехуманизовано, окрутно и лишено сваке бриге за појединца.

Имајући у виду да адолесценти желе знати што више о многим стварима, они олако прихватају порука које им шаљу вршњаци, чланови породице или медији, и тако под тим утицајима улазе у ризично понашање.

Облици ризичног понашања[уреди | уреди извор]

Као најчешћи облици ризичног понашања, пре свега код младих, препознати су:[23][24]

  1. .непожељна нормативна понашања;[25]
  2. .ризична сексуална понашања;[26]
  3. .прекршајна и лакша делинквентна понашања;[27]
  4. .конзумирање психоактивних супстанци;[28]
  5. .агресивност испољена према другима;
  6. .аутоагресивност (самоповријеђивање, покушај суицида, суицид);
  7. .тешка делинквенција.

Етиологија[уреди | уреди извор]

До сада је објављено много теорија које објашњавају настанак ризичног понашања:[29]

Биолошка теорија — сматра да је генетска предиспозиција, посебно дејство хормона и њихову нестабилност у пубертету одговорна за настанак ризичног понашања. Идентични близанци раздвојени при рођењу, на пример, имају тенденцију да се чешће упусте у високо ризично понашања. Сматра се да тестостерон игра важну улогу, због чега постоји родна неравнотежа због које мушкарци чешће учествујну у ризичном понашању.

Психолошка/когнитивна теорија — базирана је на ставу да су корени ризичног понашања у дефициту когнитивне зрелости, афективној нестабилности, као и понашању које тежи ка сензацијама и дефектима у формирању самопоштовања.

Социјална теорија — заснива своје ставове на томе да три фактора узрокују ризично понашање: породица, вршњаци и друштво и заједница у целини. Ирвин је 1986 године дао биопсихосоцијални модел, који је обухватио све поменуте теорије, показујући тиме сву сложеност међудејстава адолесцената и света који их окружује. По овој теорији један од узрока ризичног понашања је улога групе. Наиме уочена је тенденциј да људи доносе смелије одлуке када су у групама него када су саме. Овај феномен објашњава како почињу немири и насиље у бандама; почев од избора бројних поступака које особа никада не би самостално преузела, али је вољна преузети као део групе.[30] То се односи и на концепт деиндивидуализације, када појединци у групама губе свој идентитет, што може довести до губитка суздржаности и самосвиести.[31]

Према истраживањима, различити облици ризичног понашања имају тенденцију груписања у кластере и међусобно корелирају, увећавајући претњу по здравље адолесцената, јер нпр. адолесцент који испољава један облик ризичног понашања, често прихвати и неки други. Ова мултиколинеарност између облика ризичног понашања, не само што повећава ризик по здравље, већ представља озбиљну препреку за развој превентивних и терапијских програма.

Бити одрастао за адолесценте је врло пожељан циљ. То значи бити слободан и имати моћ за доношење личних одлука. У том контексту када млада особа почне да захтева већу слободу и контролу над својим животом, она ступа и у ризично понашање — у коме експериментишу са алкохолом, дуваном и осталим психоактивним супстанцама. Како би се уклопио и био прихваћен, адолесцент почиње да се понаша на сличан начин као и остали чланови групе — ризићно и понекад непромишљено.

Превенција[уреди | уреди извор]

Превенција ризично понашања, као једне од примарних превентивних захтева пред којим се налазе сви фактори друштва, заснива се на:[32]

  • побољшању квалитета и перспективе живота младих,
  • побољшање стручности специфичних едукацијских програма примарне превенције ризичних понашања усмерених према деци и младима, али и родитељима, наставницима и хранитељима,
  • организацији друштва за рано препознавање симптома и откривање ризичних понашања.[33][34]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Више адолесцената живот изгуби услед последица алкохола, него од последица употребе свих осталих психоактивних средстава заједно.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ајдуковић, M., Ручевић, С., Шинцек, D. (2008). Истраживање распрострањености ризичног и делинквентног попнашања дјеце и младих у урбаним срединама – додатни потицај за циљану превенцију. Дијете и друштво, вол. 10, бр.1-2, стр.27-47.
  2. ^ Југовић, А. (2004): Ризична понашања омладине; у M. Николић и С. Михаиловић (ур.): Млади загубљени у транзицији (177–204). Београд: Центар за проучавање алтернатива.
  3. ^ а б Букелић, Јован. 2000. Социјална психијатрија. Београд: Завод за уџбенике и настава средства.
  4. ^ Босанац, Милан, Олег Мандић и Станко Петковић. (ур.) 1977. Рјечник социологије и социјалне психијтрије. Загреб: Графички завод Хрватске. стр. 552
  5. ^ Цоопер, L.M., П.К. Wоод, Х.П. Орцутт & А. Албино (2003): Персоналитy анд тхе предиспоситион то енгаге ин рискy ор проблем бехавиорс дуринг адолесценце, Јоурнал оф Персоналитy анд Социал Псyцхологy, Вол. 84, 390–410.
  6. ^ Зуцкерман-Кухлман персоналитy qуестионнаире (ЗКПQ): ан алтернативе фиве фацториал модел; ин Б. ДеРаад & M. Перусини (едс.): Биг фиве ассессмент (377– 396). Сеаттле, WА: Хогрефе анд Хубер Публисхерс.
  7. ^ Кухлман (2000): Персоналитy анд риск-такинг: цоммон биосоциал фацторс, Јоурнал оф Персоналитy, Вол. 68, 999–1029. Зуцкерман, M. (2002):
  8. ^ Зуцкерман,M.(1991):Псyцхобиологy оф персоналитy.Цамбридге:ЦамбридгеУниверситy Пресс. Зуцкерман, M. & M.D.
  9. ^ Тадић, Невенка. 2006. Психијатрија детињства и младости. Београд: Научна КМД.
  10. ^ Бек, Урлих. 2001. Ризично друштво. Београд: Филип Вишњић.
  11. ^ „Градски завод за јавно здравље - Београд - Ризично понашање у вожњи”. www.здравље.орг.рс. Приступљено 2021-02-04. 
  12. ^ Љубичић M. „Преглед дефиниција и трендова ризичних понашања младих.”. Теме. 36 (1): 85—100. 2012. .
  13. ^ Урлих, Б. (2001) Ризично друштво. Београд: Филип Вишњић
  14. ^ Рончевић Н. „Здравље адолесцената и ризицно понашање.”. Зборник Матице Српске за друштвене науке. 21 (8): 110—1. 2001. .
  15. ^ Јессор, Р. (1996). Риск бехавиор ин адолесценце: А псyцхосоциал фрамеwорк фор ундерстандинг анд ацтион. Ин: D.Е. Рогерс и Е. Гинзбург (ед.) Адолесцентс ат Риск: Медицал анд Социал Перспецтивес. Боулдер: Wествиеw Пресс, стр. 19-34.
  16. ^ Узелац, С.,Боуиллет, D. (2007). Основе социјалне педагогије. Загреб: Школска књига.
  17. ^ Башић, Ј. (2009). Теорије превенције: превенција поремећаја у понашању и ризичних понашања дјеце и младих. Загреб: Школска књига
  18. ^ Јоиреман, Ј. & D.M. Кухлман (2004): Тхе Зуцкерман-Кухлман персоналитy qуестионнаире: оригин, девелопмент анд валидитy оф меасуре то ассесс ан алтернативе фиве-фацтор модел оф персоналитy; ин Р.M. Стелмацк (ед): Он тхе псyцхобиологy оф персоналитy: ессаyс ин хонор оф марвин Зуцкерман (49–65). Амстердам: Елсевиер
  19. ^ Рицијаш, Н., Крајцер, M., Боуиллет, D. (2010). Ризична понашања загребачких средњошколаца – разлике с обзиром на спол. Одгојне знаности, Вол. 12, бр. 1, 45-63.
  20. ^ Зуцкерман, M. (1976): Сеxуал бехавиор оф цоллеге студентс; ин W.W. Оакс, Г.А. Мелцхиоде & I. Фицхер (едс.): Сеx анд тхе лифе цyцле: тхе тхиртy-фифтх хахнеманн сyмпосиум (67– 80). Неw Yорк: Груне & Страттон.
  21. ^ Томић-Колудровић, I., Лебурић, А. (2001). Скептична генерација. Животни стилови младих у Хрватској. Загреб: А.Г.M.
  22. ^ Стојадиновић, А.С. (2004): Фактори ризика и протективни фактори за усвајање ризичних понашања: употребу дувана, алкохола и дрога у адолесценцији (докторска дисертација). Нови Сад: Медицински факултет.
  23. ^ „Ризична понашања у адолесценцији – II део”. Ваш психолог (на језику: српски). 2017-12-10. Приступљено 2021-02-04. 
  24. ^ Тадић, Н. (2006) Психијатрија детињства и младости. Београд: Научна КМД
  25. ^ Злоковић, Ј., Врцељ, С. (2010). Ризична понашања дјеце и младих. Одгојне знаности, Вол. 12, бр. 1, 197-213
  26. ^ Петковић, Марија (2016-02-05). „Сексуални односи: Ризично понашање младих у Србији”. Психоцентрала (на језику: српски). Приступљено 2021-02-04. 
  27. ^ Билић, V., (2010). Повезаности медијског насиља с агресивним понашањем према вршњацима. Одгојне знаности,Вол. 12, бр. 2, 263-281
  28. ^ Југовић, А.L. (2005) (Зло)употреба алкохола у омладинској популацији Србије. Социјална мисао, вол. 12, бр. 2-3, стр. 67-92
  29. ^ Љубичић, M. [2012]. Преглед дефиниција и трендова ризичних понашања младих. Теме. 36 (1): 85—100.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ).
  30. ^ Југовић, А.L. (2004) Ризична понашања омладине у Србији. у: Млади загубљени у транзицији, Зборник радова, Београд: Центар за проучавање алтернатива
  31. ^ „Рискy-Схифт Еффецт”. АллеyДог.цом, 2019. Приступљено 17. 2. 2019. 
  32. ^ „Ризична понашања у адолесценцији – I део”. Ваш психолог (на језику: српски). 2017-11-13. Приступљено 2021-02-04. 
  33. ^ Злоковић, Ј. (2001). Педагошки аспекти рада учитеља са запуштеном дјецом. Необјављена докторска дисертација, Свеучилиште у Ријеци, Филозофски факултет у Ријеци, Одсјек за педагогију, стр. 431-436.
  34. ^ Злоковић, Ј., (2007), Партнерство родитеља и учитеља у остваривању васпитне функције. Партнерсхип оф Парентс анд Теацхерс ин Цреатинг тхе Едуцатион Фунцтион. У: Зборнику радова, I. Интернатионал цонференце фром едуцаторс оф боардинг сцхоолс, Модели взгоје в глобални дружби, Тхе моделс оф едуцатион ин глобал социетy. Љубљана: Завод за шолство РС, Министарство шолства, Друштво взгојитељев дијашких домов Словеније, бр. 1, стр. 23-31.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Шпадијер Џинић, Јелена. 1988. Социјална патологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Финлеy, Лаура. 2007. Енцyцлопедиа оф јувениле виоленце. Wестпорт, Цоннецтицут, Лонон: Греенwоод пресс.
  • Хаммерслеy, Рицхард. 2008. Другс анд цриме: Тхеориес анд працтицес. Гласгоw: Цаледониан университy.
  • Пијановић, Петар. (ур.) 1999. Дефектолошки речник. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Цапалди, M. Деборах, Мике Стоолмиллер, Хyоун К. Ким, анд Карен Yоергер, 2009. Гроwтх ин алцохол усе ин ат-риск адолесцент боyс: Тwо парт рандом еффецтс предицтион модел. Друг анд алцохол депенденце 105:109–17.
  • Цассел, Елаине, Бернстеин А. Доуглас. 2007. Цриминал бехавиор, сецонд едитион. Махwах, Неw Јерсеy, Лондон: Лаwренце Ерлбаум Ассоциатес, Публисхерс.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rizično_ponašanje&oldid=27783868”