Волтер Барли

С Википедије, слободне енциклопедије
Волтер Барли
Лични подаци
Датум рођења1275.
Место рођењаЈоркшир, Енглеска
Датум смртиоко 1344.
Научни рад
Пољесхоластичка филозофија, логика

Волтер Барли (1275—1344/5) био је средњовековни енглески схоластички филозоф и логичар са најмање 50 дела приписаних њему. Диплому Master of Arts је добио 1301. и био је члан Мертон Колеџа Оксфорда отприлике до 1310. Затим је провео шеснаест година у Паризу, тамо је постао члан универзитета Сорбоне до 1324. па је после 17 година био свештенички брокер у Енглеској и у Авињону у Француској. Барли се није слагао са Вилијамом Окамским око логике и филозофије природе. Умро је око 1344.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Барли је рођен 1274. или 1275. у Јоркширу.[1] Мало се зна о његовој младости. Он је постао ректор 1309. године у ВелБарлију, селу у Јоркширу, највероватније под утицајем Сер Џона де Лајсла, пријатеља Вилијама Гринфилда.[2] Током своје каријере, он није радио као ректор, већ је унајмљивао некога да га замени и приходе од тога је користио да исфинансира своје студије у Паризу, где је завршио своје студије о делу Sentences (Пресуде) аутора Петера Ломбарда и где се највероватније срео са радовима његовог вршњака Вилијама Окамског. Барлијеве критике дела Sentences нису опстале до данас.[3]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Барли је постао дворанин за време политичких догађаја који су пратили уклањања Едварда II 1327. године. Његов први задатак је био да покуша да издејствује канонизацију Томаса, другог грофа Ланчестера, који је био један од вођа баронске опозиције Едварда II; Томас је био проглашен за свеца у пар месеци након своје смрти. Барли је био послат на папски двор у Авињону да се жали директно папи Јовану XXII. Игром случаја, Вилијам Окамски је такође боравио у Авињону, где је 1324. одговарао због оптужбе могуће јеретичке изјаве.

Барлијеви сарадници су такође били умешани у покушаје канонизације, али нико није био успешан у том покушају. Један од његових сарадника био је и Ричард де Бари, библиофил и покровитељ уметности и науке, који је касније постао и Барлијев покровитељ и који је захтевао од Барлија да преведе Аристотелова дела на енглески.[4]

Црквена каријера[уреди | уреди извор]

Барли је постао мастер теологије 1324. године. У мају 1327. он је проглашен за канон Чичестера од стране папе, али је променио позицију 1332. и постао канон у Велсу, где је Де Бари био прота. Де Бари је био учесник преврата 1330. који се завршио погубљењем Мортимера и уздигао Едварда III на престо. Године 1333. Де Бари је проглашен за бискупа Дарема од стране краља, упркос избору монаха који су прогласили и поставили Роберта де Грејнеса за бискупа.[5] У фебруару 1334. де Бари је постављен за лорда благајника, чин који је касније мењао за чин лорда канцелара. Де Бари је око себе сакупио групу интелектуалаца, међу којима и Томаса Фицралфа, Ричарда де Килвингтона, Роберта Холкота, Томаса Бредвордина и самог Барлија.

Дела[уреди | уреди извор]

Барли је један од првих логичара који је препознао да исказни рачун има предност над предикатским рачуном, упркос томе што је предикатски рачун био главни фокус логичара до тада. Барли је био једини логичар у 14. веку који се залагао за то да је принцип „из немогућег све следи”; (лат. ex impossibili sequitur quidlibet) који је неопходан и довољан услов за појашњавање логичког односа између антицеденса и консеквенце претходног и доследног.[6] Он је такође познат по критикама на коментарима о Аристотеловој Физици, који укључују quodlibet De Primo et ultimo instanti (око 1320) и дуже дело Expositio in libros octo de physico auditu.[7]Барли је написао 39 Критика о Аристотелу и 32 Расправе и питања (многе неиздате неизмењене).[8]

De Puritate Artis Logicae, у две верзије:

  • Tractatus brevior (пре 1324)
  • Tractatus longior (1325–28)

Ово је главни део Барлијевог опуса, у коме покрива теме као што су истинитосни услови за сложене реченице, као и правила закључивања за различите типове закључака. Ова књига је позната по томе што је писана после Окамове Summa Logicae (1323), која делом одговара на њу.[9] Остали радови укључују:

  • In Aristotelis Perihermenias (1301)
  • De consequentiis (1302)
  • De exclusivis (1302)
  • De exceptivis (1302)
  • De Suppositions (1302)
  • De ente (ца. 1310)
  • De qualitatibus (ца. 1310)
  • Expositio super libros De Anima (афтер 1310)
  • Tractatus de formis (1324-1326)
  • Tractatus de universalibus (афтер 1337)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Соммерс, M. C. (2004), "Бурлеy, Wалтер (б. 1274/5, д. ин ор афтер 1344", Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2016) (online ed.), Oxford University Press, retrieved 13 April 2013 (subscription or UK public library membership required)
  2. ^ Ottman & Wood (1999), стр. 9.
  3. ^ Ottman & Wood (1999), стр. 10.
  4. ^ Denholm-Young, N. (1937). „Richard de Bury (1287-1345)”. Transactions of the Royal Historical Society. 20: 135—168. JSTOR 3678596. S2CID 163460258. doi:10.2307/3678596. 
  5. ^ Fryde Handbook of British Chronology pp. 242
  6. ^ Jacobi (1993), стр. 162.
  7. ^ Sylla, Edith Dudley (2001). „Walter Burley's "Physics" Commentaries and the Mathematics of Alteration”. Early Science and Medicine. 6 (3): 149—184. JSTOR 4130080. doi:10.1163/157338201X00118. 
  8. ^ Marta Vittorini, Appendix: A Complete List of Burley's Works, in A. D. Conti (ed.), A Companion to Walter Burley, Leiden. . BRILL. 2013. стр. 46—47.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ Böhner (1952), стр. 44.

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Burley, Walter (1496). De intensione et remissione formarum (на језику: латинском). Venetijs: Ottaviano Scoto. Приступљено 2015-06-18. 
  • De Puritate Artis Logicae Tractatus Longior, with a revised edition of the Tractatus Brevior, ed. P. Boehner, New York: 1955.
  • , trans. & ed. P.V. Spade, New Haven & London. On the Purity of the Art of Logic. The Shorter and Longer Treatises. Yale University Press. 2000. .
  • , ed. Frederick J. Down Scott. De Formis. Munich: Verlag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften. 1970. ISBN 978-3-7696-9004-0. 
  • Quaestiones super librum Posteriorum, ed. Mary Catherine Sommers, Toronto: Pontifical Institute of Mediaeval Studies, 2000.
  • Questions on the De anima of Aristotle, by Adam Burley and Walter Burley, ed. Edward A. Synan, Leiden & New York: Brill, 1997.
  • In physicam Aristotelis expositio et quaestiones, Hildesheim & New York: Georg Olms, 1972.
  • Super artem veterem, [Porphiry and Aristotle], Venice, 1497 (anastatic reprint): Frankfurt a/M.: Minerva, 1967.
  • Robert Grosseteste, In Aristotelis Posteriorum analyticorum libros, Walter Burleigh, Super libros Posteriorum analyticorum Aristotelis, Venice, 1514, (anastatic reprint): Frankfurt a/M.: Minerva, 1966.
  • Commentarium in Aristotelis De Anima L.III, Manuscripts facsimiles: MS. Vaticano lat. 2151, f.1-88 [1][мртва веза], MS. Lambeth 143, f.76-138 [2][мртва веза], MS. Lambeth 74, f.33-109 [3][мртва веза], MS. Oxford Balliol College 92, f.9-200 [4][мртва веза], interactive paleography transcription by Mario Tonelotto, 2014.
  • Böhner, Philotheus (1952), Medieval Logic: An Outline of Its Development from 1250 to C. 1400, Manchester University Press 
  • Broadie, Alexander. Introduction to Medieval Logic (Oxford: Clarendon Press, 2nd Edition 1993).
  • Conti, Alessandro (ed.). A Companion to Walter Burley, Leiden: Brill 2013.
  • Gracia, J. G. and Noone, T. B. A Companion to Philosophy in the Middle Ages, London 2003.
  • Jacobi, Klaus (1993). Argumentationstheorie: Scholastische Forschungen Zu Den Logischen Und Semantischen Regeln Korrekten Folgerns. BRILL. ISBN 978-90-04-09822-0. 
  • Ottman, J.; Wood, R. (1999), „Walter of Burley – his Life and Works”, Vivarium: An International Journal for the Philosophy and Intellectual Life of the Middle Ages and Renaissance, 37, Brill 
  • Wood, Rega, Studies on Walter Burley 1968-1988, Bulletin de la Philosophie Médiévale, 30, (1989). стр. 233–250.
  • Krieger, Gerhard, Studies on Walter Burley, 1989–1997, Vivarium, 37, (1999). стр. 94–100.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Volter_Barli&oldid=27756775”