Pređi na sadržaj

Abu Nuvas

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Abu Nuvas
Džubranov crtež Abu Nuvasa
Lični podaci
Puno imeAbu Nuvas Hasan ibn Hani
Datum rođenja756
Mesto rođenjaAhvaz, Sasanidsko carstvo
Datum smrti814
Zanimanjepesnik

Abu Nuvas Hasan ibn Hani poznat kao Abu Nuvas[1] (arap. أبو نواس, Abū Novās) (oko 756—oko 814) je bio klasični arapski pesnik. Rođen u gradu Ahvaz u današnjem Iranu, bio je sin Arapina i Persijanke,[2][1] on je postao majstorom svih savremenih žanrova arapske poezije. Abu Nuvas je isto tako uvršten u folklorističku tradiciju, i javlja se nekoliko puta u knjizi Hiljadu i jedne noći. Smatra se jednim od najvećih pesnika arapskog jezika. Napustio je tradicionalnu arapsku formu kaside i razvio nove slobodnije lirske oblike, svojom ljubavnom lirikom uticao je kako na kasnije orijentalne pesnike (Hafiza i Omara Hajama), tako i na evropske pesnike (poput Hajnriha Hajnea). U januaru 2001. egipatsko Ministarstvo kulture je naredilo spaljivanje oko 6.000 primeraka njegovih knjiga homoerotske tematike.[3][4]

Abu Nuvas je široko priznat kao jednim od najvećih arapskih pesnika svih vremena, uglavnom zbog njegovih vinskih poema.[5] Njegova majka je bila persijska krojačica, verovatno iz provincije Ahvaz. Njegov otac, damaščanin, preminuo je dok je on bio dete i njegova majka se preselila sa njim u Basru.[6] Tamo je Abu Nuvas memorisao Kuran u školi, proučavao islamski zakon i proročke tradicije (hadis). U Basri, i kasnije u Kufi, Abu Nuvas je nastavio svoje obrazovanje u arapskoj poeziji, arapskoj nauci, i plemenskoj genealogiji sa nekim od poznatih intelektualaca tog vremena. U Kufi, on pao je pod uticaj razvratnog pesnika Valibaha ibn el-Hubaba, koji ga je podučavao poeziji i sa kojim je imao seksualnu vezu.[7]

Godine 786. Abu Nuvas se preselio u Bagdad u potrazi za srećom. Te godine, Harun el Rašid, koji je imortalisan u islamskoj tradiciji po svom asketizmu i mudrosti, i u svetskoj imaginaciji po vladavini nad stilizovanim Bagdadom Hiljadu i jedne noći, postao je kalif.[8][9][10] Pobožni kalif verovatno je držao Abu Nuvasa na distanci. Pesnik isto tako nije stekao naklonost el Rašidovih vezira, Barmakida,[11] članova klana poreklom od visokih sveštenika budističkog hrama u centralnoazijskom gradu Balhu.[12] Godine 803. Barmakidi su iznenadno i neobjašnjivo poubijani po naređenju al-Rašida. Ne zna se zašto je do toga došlo, ali je najpopularnija pretpostavka koji su savremenici isporučivali bila da se radilo o nezakonitoj ljubavnoj vezi između vezira Jafara el-Barmakija i kalifove sestre Abasah.[13][14] Abu Nuvas je napisao jednu elegiju o osramljenom klanu.

Njegove poeme su generalno pune pobunjeničkog i često šokantnog sadržaja, što je oblikovalo pesnikovu bibliografsku reprezentaciju; u radovima u opsegu od prefinjenih arapskih literarnih antologija do svahilskih narodnih priča. Abu Nuvas se tipično portretiše kao najznačajnija pijanica, bludnik, i bogohulnik koji je ikad živeo. On je postao najpoznatiji po svojim vinskim poemama, koje otelotvoruju i proklamiraju boemskih naklonosti elitnih građana Bagdada, u to vreme kosmopolitskog centra srednjovekovnog islamskog sveta. Te poeme odražavaju mnoge od intelektualnih i književnih struja Abu Nuvasovog vremena.[7]

Istorijski događaji u Nuvasovo vreme[uredi | uredi izvor]

Godine 752. je kalif El Mansur[15][16] odlučio da izgradi svoju prestonicu u centru Iraka, na mestu gde su reke Tigris i Eufrat najbliže jedna drugoj, na raskršću trgovinski ruta, koje je imalo zdravu klimu i plodnu zemlju.[17] El-Mansur je nazvao svoju prestonicu „Grad mira”, mada ga je većina ljudi zvala starim imenom sela koje je tamo nekad postojalo: Bagdad. Prema jednoj apokrifnoj priči, po el-Mansurovim naredbama, graditelji su uzeli ciglu iz Ktesifonove palate, obližnje prestonice poraženog iranskog Sasanidskog carstva, predskazujući viziju kosmopolitske veličine koja je imala za cilj nadmašivanje persijskog dvora. U centru takozvanog Okruglog grada bila je palata Abasidskog kalifa, krunisana Zelenom kupolom i Velikom džamijom. Bagdadske četvrti su bile podeljene po geografskom poreklu i zanimanju, za zasebnim smeštajem za Arape, Persijce, i za, na primer, nosače vode.[7]

Mladost i njegov rad[uredi | uredi izvor]

Abu Nuvasov otac, Hani, koga pesnik nikad nije upoznao, bio je Arapin, pripadnik Džizanskog plemena Banu Hakam, i vojnik u vojsci Marvana II. Njegova persijska majka, koja se zvala Golban, radila je kao tkalja. Biografije nisu u saglasnosti u pogledu datuma njegovog rođenja, koji je u opsegu od 747 do 762. Po nekom izvorima on je bio rođen u Basri[1] drugi navode Damask, Busru, i Ahvaz. Njegovo puno ime je bilo al-Hasan ibn Hani al-Hakami, dok je Abu Nuvas njegov nadimak: 'Otac uvojka kose' što se odnosilo na dva duga dugačka uvojka kose koji su padali niz njegova ramena.

Ismail bin Nubakt je rekao o Abu Nuvasu: „Nikada nisam video učenijeg čoveka od Abu Nuvasa, niti jednog sa tako bogato opremljenom memorijom, koji je posedovao tako malo knjiga. Nakon njegove smrti pretražili smo njegovu kuću i mogli smo pronaći samo jednu knjigu koja je sadržala arak papira, i koja je bila zbirka retkih izraza i gramatičkih opservacija.”[18]

Egzil i zatvor[uredi | uredi izvor]

Abu Nuvas je bio prisiljen da privremeno potraži utočište u Egiptu, nakon što je napisao jednu elegoričnu poemu u kojoj hvali elitnu persijsku političku familiju Barmakis, moćnu familiju koju je bio srušio i masakrirao kalif, Harun el Rašid. On se vratio u Bagdad 809. godine nakon smrti Haruna el Rašida. Kasnije uspeće Muhameda al-Amina, Harun al-Rašidovog dvadesetdvogodišnjeg libertanskog sina (i bivšeg učenika Abu Nuvasa) bio je moćan udarac sreće za Abu Nuvasa. Zapravo, većina naučnika smatra da je Abu Nuvas napisao većinu svojih poema tokom vladavine al-Amina (809—813). Njegova najpoznatija kraljevska komisija bila je pesma („kasida”) koju je komponovao kao pohvalu al-Amina.

„Prema kritičarima svog vremena, on je bio najveći pesnik u islamu.” pisao je F. F. Arbutnot u Arapskim autorima. Njegov savremenik Abu Hatim al Meki često je govorio da je najdublje značenje misli bilo skriveno u podzemlju dok ga Abu Nuvas nije iskopao.

Uprkos toga, Abu Nuvas je bio zatvoren kad je njegovo pijano, razvratno ponašanje počelo da testira čak i al-Aminovo strpljenje. Amina je kasnije srušio s vlasti njegov puritanski brat, El-Mamun, koji nije bio tolerantan prema Abu Nuvasu.

Neki kasniji izveštaji tvrde da je strah od zatvora prisilio Abu Nuvasa da se odrekne svog raskalašnog životnog stila, i da je postao duboko religiozan, dok drugi smatraju da su njegove kasnije pokajničke poeme jednostavno napisane u nadi da će osvojiti pomilovanje kalifa. Neki izvori navode da je el-Mamunov sekretar Zonbor prevarom naveo Abu Nuvasa da napiše satiru protiv Alije, četvrtog kalifa i zeta proroka, dok je Nuvas bio pijan. Zonbor je zatim namerno pročitao pesmu u javnosti i osigurao nastavak Nuvasovog pritvora. U zavisnosti od biografskog izvora, Abu Nuvas je bilo umro u zatvoru ili ga je otrovao Ismail bin Abu Sehl ili oboje.

Ostavština[uredi | uredi izvor]

Abu Nuvas se smatra jednim od najvećih autora klasične arapske literature. On je uticao na mnoge kasnije pisce, neki od kojih su Omar Hajam, i Hafiz — koji su persijski pesnici. Hedonistička karikatura Abu Nuvasa se pojavila u nekoliko priča Hiljadu i jedne noći. Među njegovim najboljim poemama su one kojima se ismejava stara arabijska nostalgija za beduinskim životom, i sa entuzijazmom hvali savremeni život u Bagdadu kao vividni kontrast. On je jedan od grupe raznovrsnih ljudi kojima se pripisuje izum književne forme mu‘ammā (doslovno zaslepljen ili zaklonjen), zagonetke koja se rešava kombinovanjem sastavnih slova reči ili imena koje treba pronaći;[19] on je sigurno je bio glavni proponent forme.[20]

Njegova sloboda izraza, posebno po pitanjima zabranjenih islamskih normi i dalje uzbuđuje animne cenzore. Njegovi radovi su bili u slobodnoj cirkulaciji do ranih godina dvadesetog veka. Godine 1932. se pojavila prva moderna cenzurisana verzija njegovih radova u Kairu. Januara 2001, Egipatsko ministarstvo kulture je naredilo spaljivanje oko 6.000 kopija knjiga homoerotske poezije Abu Nuvasa.[21][22] Sva pominjanja homoseksualnosti su izostavljena iz njegovog rekorda u saudijskoj Globalnoj arapskoj enciklopediji.[23]

Godine 1976, krater na planeti Merkuru je bio imenovan u čast Abu Nuvasa.[24] U znatnoj meri fikcionalizovan lik Abu Nuvasa je protagonista romana Otac uvojka (Dedalus Books, 2009) i Kalifovo ogledalo (2012) autora Endrua Kilina, u kojima je opisan kao špijun koji je radio za Džafar ibn Jahja.[25]

Izdanja i prevodi[uredi | uredi izvor]

  • Dīwān Abū Nu’ās, khamriyyāt Abū Nu’ās, ed. by ‘Alī Najīb ‘Aṭwi (Beirut) 1986
  • O Tribe That Loves Boys. Hakim Bey (Entimos Press / Abu Nuwas Society, 1993). Sa naučnim bibliografskim esejom o Abu Nuvasu, koji je u velikoj meri preuzet iz biografskog unosa Evalda Vagnera u Enciklopediji Islama.
  • Carousing with Gazelles, Homoerotic Songs of Old Baghdad. Seventeen poems by Abu Nuwas translated by Jaafar Abu Tarab. (iUniverse, Inc., 2005).
  • Jim Colville. Poems of Wine and Revelry: The Khamriyyat of Abu Nuwas. (Kegan Paul, 2005).
  • The Khamriyyāt of Abū Nuwās: Medieval Bacchic Poetry, trans. by Fuad Matthew Caswell. . Kibworth Beauchamp: Matador. 2015.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Trans. from ‘Aṭwi 1986.
  • Esat Ayyıldız. "Ebû Nuvâs’ın Şarap (Hamriyyât) Şiirleri". Bozok Üniversitesi İlahiyat Fakültesi Dergisi 18 / . 18. 2020: 147—173.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).

Lažno-herojski govornik[uredi | uredi izvor]

Poema „Mnoge džandrljive oštrokondže” je komično junačka. Za arapskog slušatelja, protagonistovo smelo ignorisanje njegove ukoravajuće žene i njegova sklonost uživanju u skupom vinu su možda mogli da prisete na poznatu odu Tarafah ibn el-Abda,[26] pesnika predislamske Arabije. U njegovim i drugim drevnim pesmama, junak, plemenski ratnik, prkosi svojoj zanovetajućoj ženi tako što troši porodičnu ušteđevinu u vinariji. On hrabro demostrira svoje odsustvo vezanosti za novac i izaziva sudbinu. Abu Nuvas je izdigao takvu pobunu više od bilo kog pesnika pre njega. U mnogim od njegovih najoriginalnijih poema on je adaptirao pozu madžina („bezbrižnika”). Mada stav madžina prožima vinske pesme Abu Nuvasa, on isto tako stvara svoj sopstveni poetski žanr, mudžuna koji je prepoznatljiv po svojoj uvredljivoj seksualnoj eksplicitnosti i koprološkim linijama. Takve poeme, koje često opisuju mladićeva seksualna osvajanja, nisu bile puki sirovi humor. U njihovoj vulgarnosti i homoerotičnosti, one su parodični odraz neporočne žudnje za idealizovanom ženom, koja je bila karakteristična za tadašnju arapsku ljubavnu poeziju.[7]

Grad je ubrzo postao centar trgovine robom i učenja, jezgro onoga što je istoričar Adam Mec slavno nazvao „renesansom islama”.[27][28][29] Njegove džamije i domovi bili su domaćini sastanaka najuticajnijih mislilaca tog doba. Kad su arapski muslimanski naučnici postali zainteresovani za grčke rasprave u bibliotekama svojih hrišćanskih suseda, rođena je islamska filozofija i teologija. Oni koji su pokušali da poviju islam kako bi odgovarao aristotelskoj metafizici i prirodnim naukama postali su prvi muslimanski filozofi. Oni koji su pokušavali da poviju grčku misao, na primer po pitanju večnosti sveta, u skladu sa islamskim verovanjima postali su prvi muslimanski teolozi. Naučnici u abasidskom Bagdadu su igrali ključne uloge u oblikovanju samog islama, prikupljanju i organizovanju tradicije o značenju Kurana i sastavljanju autoritativne biografije proroka Muhameda. Gramatičari, leksikografi i filolozi su uzeli u obzir arapsko nasleđe i dosegli do novih i sistematičkih formulacija arapskog jezika i autoritativne antologije književnosti. Po prvi put, istoričari posmatraju uspon islamske imperije u globalnom svetlu prošlih i savremenih imperija, Istoka i Zapada.

Mada su arapske armije porazile Sasanide, deo pokorenih je nastavio da praktikuje zoroastrizam, državnu religiju Persijskog carstva. Postoji slika trijumfalnog i univerzalnog islama koja nudi novim preobraženicima ravnopravni položaj, ali ta slika nije tačna. U svoja prva dva veka islam je bio religija kojom je vladala arapska elita. Nearapi (uglavnom Persijanci) koji su se konvertovali postali su podređeni arapskim plemenima (mavali). Njihovi pokušaji da napreduju u društvu su stimulisali kulturni život. Intelektualci persijskog porekla brzo su postali neki od najrečitijih pobornika i davalaca oblika arapske kulture. Arapi su dobijali posebne privilegije i time nadvišavali Nearape, neki od kojih su pod okriljem pokreta zvanog šu‘ubijah, zagovarali superiornost nearapske, posebno persijske, kulture. Persijci nisu bili jedina bagdadska nearapska kultura. Neki hrišćani, pobornici nestorijanskog hrišćanstva, koji je većina Iračana praktikovala pre arapskih osvajanja, bili su privučeni novim muslimanskim polisom. Isto tako, lideri drevne jevrejske zajednice Iraka, prepoznavši vrednost obrazovanja u Bagdadu, su preselili svoje glavne rabinske akademije tamo do kraja devetog veka.

Dvorska kultura i Abu Nuvasove mesto u njoj[uredi | uredi izvor]

Tokom svog slobodnog vremena, Abasidska porodica, njihovi dvorani, viziri, službenici visokog ranga u imperijalnoj kancelariji i bogati trgovci u Bagdadu uživali su u učtivoj zabavi u bogatim četvrtima, manikirnim baštama i imanjima van grada. Grupe takvih ljudi mogle bi krenuti na luksuzna krstarenja niz Tigris (Abu Nuvas opisuje tri bogato izrezbarena turistička broda koje je naručio kalif el-Amin).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Garzanti
  2. ^ Esat Ayyıldız. "Ebû Nuvâs’ın Şarap (Hamriyyât) Şiirleri". Bozok Üniversitesi İlahiyat Fakültesi Dergisi 18 / . 18. 2020: 147—173.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  3. ^ Al-Hajat, 13. januara 2001.
  4. ^ „Middle East Report”. Arhivirano iz originala 05. 09. 2012. g. Pristupljeno 02. 09. 2009. 
  5. ^ _____ (1997). The Wine Song in Classical Arabic Poetry: Abu Nuwas and the Literary Tradition. Oxford: Clarendon. 
  6. ^ „Abu Nuwas Facts”. 
  7. ^ a b v g „The Diwan of Abu Nuwas. World Literature and Its Times: Profiles of Notable Literary Works and the Historic Events That Influenced Them.”. Encyclopedia.com. 12. 11. 2018. 
  8. ^ Clot 1990.
  9. ^ William Muir, K.C.S.I., The Caliphate, its rise, decline, and fall [1]
  10. ^ Theophanes, "The Chronicle of Theophanes," transl. Harry Turtledove, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 1982
  11. ^ Barthold, W.; Sourdel, D. „al-BARĀMIKA”. Encyclopaedia of Islam, Second Edition (na jeziku: engleski). Brill. doi:10.1163/1573-3912_islam_com_0099. 
  12. ^ van 2011, str. 162.
  13. ^ Chisholm 1911.
  14. ^ Nosotro, Rit (2003), Harun al'Rashid, Arhivirano iz originala 27. 12. 2009. g., Pristupljeno 27. 12. 2009 
  15. ^ Stanley Lane-Poole, The Coins of the Eastern Khaleefahs in the British Museum
  16. ^ Axworthy 2008, str. 81
  17. ^ Wendell, Charles (1971). „Baghdad: Imago Mundi, and Other Foundation-Lore”. International Journal of Middle East Studies. 2 (2): 99—128. S2CID 163049281. doi:10.1017/S0020743800000994. 
  18. ^ Arbuthnot 1890, str. 81.
  19. ^ G. J. H. van Gelder, 'mu‘ammā', in Encyclopedia of Arabic Literature, ed. by Julie Scott Meisami and Paul Starkey, 2 vols. . London: Routledge. 1998.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), II 534.
  20. ^ M. Bencheneb, 'Lughz', in The Encyclopaedia of Islam, new edn, ed. by H. A. R. Gibb and others (Leiden: Brill, 1954-2009), s.v.
  21. ^ Al-Hayat, January 13, 2001
  22. ^ Middle East Report, 219 Summer 2001
  23. ^ Bearman, Peri (2009). „Global Arabic Encyclopedia”. Ur.: Khanbaghi, Aptin. Encyclopedias about Muslim Civilisations. str. 16—17. 
  24. ^ Abu Nuwas (crater)
  25. ^ „The Father of Locks by Andrew Killeen: Our Books :: Dedalus Books, Publishers of Literary Fiction”. Dedalusbooks.com. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  26. ^ G. J. H. Van Gelder, 'al-Khirniq (d. perhaps c.600)', in Encyclopedia of Arabic Literature, ed. by Julie Scott Meisami and Paul Starkey, 2 vols. . New York: Routledge. 1998.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć), II 442.
  27. ^ Hassan, Ahmad Y (1996). „Factors Behind the Decline of Islamic Science After the Sixteenth Century”. Ur.: Sharifah Shifa Al-Attas. Islam and the Challenge of Modernity, Proceedings of the Inaugural Symposium on Islam and the Challenge of Modernity: Historical and Contemporary Contexts, Kuala Lumpur, August 1–5, 1994. International Institute of Islamic Thought and Civilization (ISTAC). str. 351—399. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. 
  28. ^ Saliba, George (1994). A History of Arabic Astronomy: Planetary Theories During the Golden Age of Islam. New York University Press. str. 245, 250, 256–7. ISBN 978-0-8147-8023-7. 
  29. ^ King, David A. (1983). „The Astronomy of the Mamluks”. Isis. 74 (4): 531—555. S2CID 144315162. doi:10.1086/353360. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Abu Nuvas na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абу_Нувас&oldid=27810537”