Pređi na sadržaj

Alehandra Pizarnik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alehandra Pizarnik
Alehandra Pizarnik (Buenos Ajres, 1967)
Lični podaci
Puno imeFlora Alehandra Pizarnik
Datum rođenja(1936-04-29)29. april 1936.
Mesto rođenjaAveljaneda, Argentina
Datum smrti25. septembar 1972.(1972-09-25) (36 god.)
Mesto smrtiBuenos Ajres, Argentina
Književni rad
Periodneonadrealizam
Uticaji odHulio Kortazar, Antonio Porkija, Artur Rembo, Stefan Malarme, Antonen Arto, Anri Mišo, Sedar Sengor, Iv Bonfua
Najvažnija delaDijanino drvo
Poslovi i noći
Vađenje kamena ludosti
Muzički pakao
NagradeGugenhajmova stipendija, Fulbrajtova stipendija, Opštinska nagrada za poeziju

Alehandra Pizarnik (šp. Alejandra Pizarnik; Aveljaneda, 29. april 1936 — Buenos Ajres, 25. septembar 1972), rođena kao Flora Pizarnik (šp. Flora Pizarnik), bila je istaknuta argentinska pesnikinja i jedna od najznačajnijih latinoameričkih poetskih ličnosti 20. veka.[1] Njeno pesničko delo, koje se svrstava u neonadrealizam, izražava duh pobune koji se graniči sa samoponištenjem.[2]

Studirala je filozofiju i književnost, a pohađala je i časove slikarstva. Pesme je počela da piše još kao adolescentkinja. U prvoj polovini šezdesetih godina živela je i radila u Parizu, gde je napisala svoju najznačajniju zbirku poezije — Dijanino drvo (1962). Nakon povratka u Buenos Ajres, objavila je još tri ključna pesnička dela: Poslovi i noći (1965), Vađenje kamena ludosti (1968) i Muzički pakao (1971). Umrla je u 36. godini života od prekomerne doze barbiturata.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođena je 29. aprila 1936. godine u Aveljanedi, argentinskom gradu u provinciji Buenos Ajres,[3] kao druga ćerka Elijasa Pizarnika i Rose Bromiker, jevrejskih imigranata iz istočne Evrope.[4] Rano obrazovanje stekla je na španskom i jidišu.[5] Tokom odrastanja suočavala se sa poteškoćama vezanim za mucanje, astmu i akne, usled čega je razvila nizak stepen samopoštovanja, sklonost ka psihičkoj nestabilnosti, depresiji i nesanici, kao i zavisnost od amfetamina i tableta za spavanje.[4][5]

Pedesetih godina XX veka studirala je filozofiju i književnost na Univerzitetu u Buenos Ajresu.[3] U teoriju književnosti, a pre svega u nadrealizam, uveo ju je profesor i prijatelj Huan Hakobo Baharlija. Uporedo je pohađala časove slikanja kod nadrealističkog slikara Huana Batljea Planasa. Poistovetivši se sa idejama i ciljevima nadrealističkog pokreta, sa Aldom Pelegrinijem je 1952. godine osnovala časopis „Od nule“.[6] Godinu dana pre nego što je 1955. godine objavila svoju prvu knjigu pod nazivom Najotuđenija zemlja, počela je da posećuje psihoanalitičara Leona Ostrova i otkrila da boluje od graničnog poremećaja ličnosti.[7] Njemu je posvetila drugu zbirku poezije Izgubljena nevinost (1956).[8]

Između 1960. i 1964. godine živela je u Parizu, radeći kao korektor i prevodilac za različite francuske književne magazine i izdavačke kuće. Bila je član redakcije časopisa „Cuadernos“ i „Les Lettres Nouvelles“. Na španski jezik je prevodila dela Bretona, Elijara, Bonfuaa, Artoa, Dirasove i Sedara Sengora, a na Sorboni je studirala istoriju religija i savremenu francusku književnost. U Parizu je stupila u vezu sa značajnim evropskim i latinoameričkim književnicima, među kojima se ističu Hulio Kortazar (sa kojim će ostati prijatelj do kraja života) i Oktavio Paz, koji je napisao uvod za njenu zbirku pesama Dijanino drvo (1962). Radi se o njenoj najboljoj knjizi u kojoj će pokazati najbolje slike svoje poezije. Ovaj period plodne književne delatnosti i sticanja životnog iskustva presudno je uticao na njeno stvaralaštvo.[1][6]

Po povratku u Buenos Ajres, nakon pariskih godina koje su bile umetnički uspešne i ekonomski teške, nastavila je aktivan intelektualni život.[1] Objavila je svoja tri glavne pesničke zbirke: Poslovi i noći (1965), Vađenje kamena ludosti (1968) i Muzički pakao (1971), kao i svoje jedino delo u prozi Krvava grofica (1971).[6] Kao priznanje za njeno delo dodeljena joj je Opštinska nagrada za poeziju, Gugenhajmova stipendija 1968. i Fulbrajtova stipendija 1972. godine.[5][6]

Poslednje godine njenog života bile su obeležene ozbiljnim depresivnim krizama zbog kojih je više puta pokušala da izvrši samoubistvo. Poslednjih nekoliko meseci provela je u psihijatrijskoj ustanovi u Buenos Ajresu. U jesen 1972. godine, 25. septembra, za vreme vikend-otpusta iz klinike, oduzela je sebi život uzevši prekomernu dozu sekonala.[2][6] Sahranjena je na jevrejskom groblju La Tablada u Buenos Ajresu.[9]

Delo[uredi | uredi izvor]

Fotografija Alehandre Pizarnik objavljena u knjizi Istorija argentinske književnosti (1981)

Delo Alehandre Pizarnik jedno je od najsnažnijih i najoriginalnijih u argentinskoj književnosti.[10] Uprkos kratkom životu, iza sebe je ostavila obimno književno delo koje se ne svodi samo na poeziju, već obuhvata i mnoštvo priča i zapisa, jedan kratak roman, književnu kritiku, obimnu prepisku i dnevnik na skoro hiljadu stranica. Prve zbirke pesama objavila je pedesetih godina prošlog veka, ali tek je u delima nastalim deceniju kasnije (Dijanino drvo, Poslovi i noći, Vađenje kamena ludosti) pronašla svoj autentičan poetski izraz, koji je istovremeno počivao na nadrealističkom automatizmu i volji za racionalnom egzaktnošću.[2]

Za života je objavila sledeća dela:[1]

  • 1955 – Najotuđenija zemlja (šp. La tierra más ajena)
  • 1956 – Poslednja nevinost (šp. La última inocencia)
  • 1958 – Izgubljene avanture (šp. Las aventuras perdidas)
  • 1962 – Dijanino drvo (šp. Árbol de Diana)
  • 1965 – Poslovi i noći (šp. Los trabajos y las noches)
  • 1968 – Vađenje kamena ludosti (šp. Extracción de la piedra de locura)
  • 1969 – Imena i likovi (šp. Nombres y figuras)
  • 1971 – Krvava grofica (šp. La condesa sangrienta)
  • 1971 – Muzički pakao (šp. El infierno musical)
  • 1971 – Mali napevi (šp. Los pequeños cantos)

Jedna od glavnih karakteristika njene poezije jeste strastvena opsednutost rečju i neprestana refleksija o mogućnostima i granicama jezika. U tim stalnim preipitivanjima, sa jedinstvenim i preciznim isticanjem svake reči u pesmi, ispoljila je smelost i veštinu da iz jezika izvuče do tada nepoznatu intonaciju u kojoj se prepliću snaga, dubina i suptilnost.[10]


Druga važna tačka njenog književnog stvaralaštva odnosi se na otuđenost čoveka i osećaj da svet nije u stanju da ponudi adekvatan odgovor na njegove najdublje želje. Iz te stalne napetosti i nerazumevanja između pojedinca i okruženja proizlazi njeno tragično osećanja života. Ono je izraženo kroz dominantna osećanja teskobe, koja je istinski doživljena i uspešno verbalizovana, i straha od nepripadanja ovom svetu (a samim tim i od ludila) i od napuštanja.[10] Takođe su česte teme poput usamljenosti, gubitka i beskućništva, a neke od najčešćih reči u njenoj poeziji su noć, smrt, tišina, odsutnost, vetar, brodolom.[11]


Mada tragičnost zauzima centralno mesto u njenom delu, prisutni su i humor, opčinjenost detinjstvom, razmišljanja o muzici i slikarstvu i kritički pogled na književnu tradiciju. Drugim rečima, Pizarnikova nije samo pesnikinja tragedije, smrti i samoubistva, ona je takođe izvanredno lucidna, izrazito kritična i sa istančanim i obogaćenim pogledom na svet.[10]

Osim književnošću, intenzivno se bavila i slikarstvom. Njene slike se odlikuju oniričkom atmosferom, atmosferom nedužnosti i tajanstvenosti koja je u savršenom skladu s njenom poezijom,[6] u kojoj su česte aluzije na likovnu umetnost i umetnike kao što su Hijeronim Boš, Fransisko Goja, Odilon Redon, Mark Šagal, Paul Kle.[12]

Drugi o Alehandri Pizarnik[uredi | uredi izvor]

Ta pesnikinja pohlepna za brodolomom, zaljubljena u smrt, ljubavnica boli i patnje. Ta tankoćutna i osetljiva pesnikinja, to biće su vrata u ponovno čitanje naistaknutijih pesnika samoubica Latinske Amerike.

— Hulio Kortazar[6]


Malo je ljudskih bića osetilo takvu širinu poetske fatalnosti. Čudno, svi njeni elementi, sve ptice, svi oblaci, njena zemlja nahočadi koja krije ogromnu tajnu, njeno pamćenje i strast se usmeravaju u dva glavna smera: zanesenost detinjstvom, čije su moći preživele u njoj, i jedan neprestani predosećaj smrti kao druga strašna zanesenost koja je baca u divljenje i strah. Prognani duhić zbog pada, robinja izubljenog kraljevstva mogla je videti stvari samo u svetlu te neprilagodljive i neutešne egzistencije. Nije imala izlaza: nije naučila da laže samu sebe, nije naučila da se pomiri sa sudbinom, ni sa zaboravom.

— Enrike Molina[6]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Caulfield 2003, str. 101.
  2. ^ a b v Biografías y Vidas.
  3. ^ a b Marting 1990, str. 446.
  4. ^ a b Centro Virtual Cervantes.
  5. ^ a b v Bowen 2012.
  6. ^ a b v g d đ e ž z i Balkanski književni glasnik 2006.
  7. ^ Poemas de Alejandra Pizarnik. Poemas del alma. Pristupljeno 15.10.2015.
  8. ^ Pizarnik & Ostrov 2012, str. 13–14.
  9. ^ „Alejandra Pizarnik”.  Find a Grave. Pristupljeno 14.10.2015.
  10. ^ a b v g Bordelois, Ivonne. „¿Quién es Alejandra Pizarnik?”. Arhivirano iz originala 12. 11. 2016. g.  Educ.ar. Pristupljeno 24.10.2014.
  11. ^ Bassnett 1990, str. 38–39.
  12. ^ Mackintosh & Posso 2007, str. 1.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Alehandra Pizarnik na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алехандра_Пизарник&oldid=27672915”