Pređi na sadržaj

Boris Jeljcin

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Boris Jeljcin
Lični podaci
Datum rođenja(1931-02-01)1. februar 1931.
Mesto rođenjaButka, Sverdlovsk, Sovjetski Savez
Datum smrti23. april 2007.(2007-04-23) (76 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska Federacija
Državljanstvorusko
ReligijaPravoslavlje
Profesijagrađevinski inženjer
Porodica
SupružnikNajna Jeljcina
DecaElena i Tatjana
Politička karijera
Politička
stranka		KPSS (1961–1990)
Čin
pukovnik u rezervi
25. decembar 1991. — 31. decembar 1999.
Izbori1991.
Reizbor(i)1996.
Premijer
PotpredsednikAleksandar Ruckoj (1991—93)
NaslednikVladimir Putin (v. d.)
Predsednik RSFSR
10. jul 1991. — 25. decembar 1991.
Prethodnikfunkcija uspostavljena On sam(kao predsedavajući vrhovnog saveta SSSR)
Naslednikfunkcija ukinuta On sam (kao predsednik Ruske federacije)

Boris Nikolajevič Jeljcin (rus. Борис Николаевич Ельцин; 1. februara 1931, Butka (Sverdlovsk) — 23. aprila 2007, Moskva) bio je predsednik Rusije od 1991. do 1999. godine.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Po obrazovanju je inženjer, a član KPSS-a postao je 1961. godine. Od sredine sedamdesetih godina 20. veka počeo je sa uspinjanjem u stranačkoj hijerarhiji. Bio je gradonačelnik Sverdlovska.

Ulazak u Politbiro KPSS[uredi | uredi izvor]

Jeljcin u prvi plan je došao nakon što ga je Gorbačov, kao čoveka od poverenja, doveo u Moskvu i imenovao šefom gradske organizacije KPSS-a. Na toj dužnosti Jeljcin se iskazao izuzetnim organizatorskim sposobnostima.

Odmetnik[uredi | uredi izvor]

Jeljcin je uskoro došao u sukob s Gorbačovom jer je zagovarao radikalnije provođenje perestrojke. Pod pritiskom konzervativnih snaga Gorbačov je smenio Jeljcina s mesta šefa gradske organizacije KPSS-a, ali istovremeno je otišao na novu dužnost zamenika ministra građevine.

Predsednik RSFSR[uredi | uredi izvor]

Jeljcin decembra 1991. uz podršku predsednika parlamenata Ukrajine i Belorusije, Kravčuka i Šuškeviča, Sovjetski Savez bio je izbrisan s političke karte sveta i stvorena je Zajednica nezavisnih država

Pod veću pažnju javnosti dolazi u maju 1990. godine kada je izabran za predsednika ruskog parlamenta u kojem je otvoreno promovisao ideju ruske nezavisnosti. U junu iste godine ruski deputati su inaugurisali nadređenost republičkih zakona nad zakonima sovjetske federacije, a mesec dana nakon toga Jeljcin je demonstrativno istupio iz komunističke partije. U junu 1991. godine izabran je za prvog predsednika Ruske Federacije, a potom je grupa vodećih ortodoksnih komunista (potpredsednik Genadij Janajev, šef KGB-a Krjučkov, ministri odbrane i unutrašnjih poslova Jazov i Pugo) je pokušala u avgustu 1991. godine uz pomoć vojske državnim udarom da zaustavi raspad Sovjetskog Saveza. Ali kada su elitne jedinice sovjetske vojske Alfe otkazale poslušnost pučistima, a ugledni generali - Lebed, Gromov i Gračov povezali su se s Jeljcionom, uz svestranu podršku naroda, puč je neslavno propao. Tada u trenucima najteže krize Jeljcin se obratio masi s oklopnog transportera i u oštrom govoru pozvao narod i vojsku na utemeljenje nove, samostalne i suverene Rusije. Na takvo šta nije se dugo čekalo jer već je krajem avgusta 1991. godine Jeljcin potpisao dekret o zabrani delovanja KPSS-a i konfiskaciji partijske imovine, a početkom decembra iste godine, uz podršku predsednika parlamenata Ukrajine i Belorusije, Kravčuka i Šuškeviča, Sovjetski Savez bio je izbrisan s političke karte sveta.

Predsednik Ruske Federacije[uredi | uredi izvor]

Do neuspelog puča Jeljcin je bio u političkoj senci. No, nakon neuspeha puča i delom zahvaljujući baš tome, Jeljcin se ruskoj javnost nameće kao protivteža pučističkim snagama. Jeljcin se tokom 1992. sukobljavao sa Vrhovnim sovjetom i Kongresom narodnih deputata oko kontrole nad vladom. Kriza je svoj vrhunac imala 4. oktobra 1993. kada je vojska Rusije po Jeljcinovom naređenju otvorila vatru na Beli dom, sedište parlamenta, u koji su se zatvorili njegovi protivnici.

To mu je pomoglo da se u decembru iste godine usvoji novi ustav prema kojem je predsednik Ruske Federacije imao gotovo carska ovlašćenja. Na narednim izborima (1995) najviše su glasova dobili neokomunisti Genadija Zjuganova i ekstremni nacionalisti pod vođstvom Žirinovskog, ali je Jeljcin zahvaljujući ustavu mogao sasvim mirno, i bez straha od njemu nenaklonjene parlamentarne većine, da vlada državom.

Boris Jeljcin i Bil Klinton u Rusiji 1994.
Boris Jeljcin i Aleksandar Lukašenko potpisuju stvaranje saveza Rusije i Belorusije 1997.

Uprkos sve lošijoj privrednoj situaciji Jeljcin u Zakavkazju započinje rat protiv secesionista što Rusiju dovodi u još težu situaciju. Ruska privreda posrće, inflacija sve brže raste, korupcijske afere potresaju zemlju, a mafija postaje sve prisutnija. Zemlja se našla u agoniji. Nekako u to vreme javnost saznaje za veliku aferu pranja novca u kojoj su glavnu reč vodili Jeljcinov savetnik Pavel Borodin i Jeljcinova ćerka Tatjana. Navodno su na privatne račune preneli 25 miliona dolara iz državne blagajne, a svoje prste u tome je navodno imao i Antolij Čubais, Jeljcinov čovek od poverenja. Tada se Jeljcin sve više odaje alkoholu i počinje teže da oboleva. To je ujedno i vreme kada u kratkim vremenskim razmacima smenjuje premijere (Kiriljenko, Černomirdin, Primakov), želeći tako svaliti krivicu za katastrofalnu ekonomsku situaciju u zemlji na njih. Pod pritiskom lekara i saradnika, shrvan alkoholom i operacijama na srcu (čak pet) te nasuprot dugom opiranju 31. decembra 1999. godine podnosi ostavku na mesto predsednika države.

Boris Jeljcin predaje predsedničku kopiju ustava Vladimiru Putinu nakon podnošenja ostavke 1999. godine

Nakon podnošenja ostavke, Jeljcin skoro da nije imao pojavljivanja u javnosti. Međutim 13. septembra 2004. godine, nakon talačke krize u Beslanu i terorističkih napada u Moskvi, Putin je pokrenuo inicijativu da se zameni izbor regionalnih guvernera sistemom gde će oni biti direktno imenovani od strane predsednika i potvrđeni od strane regionalnih skupština. Jeljcin je zajedno sa Mihailom Gorbačovim, javno kritikovao Putinov plan kao korak unazad od demokratije u Rusiji i povratak ka centralizovanom državnom aparatu iz sovjetske ere.[2]

U septembru 2005. nad Jeljcinom je u Moskvi izvršena operacija kuka nakon pada tokom odmora na Sardiniji.[3]

Jeljcin je iskoristio proslavu svog 75. rođendana kao priliku da kritikuje „monopolističku“ američku spoljnu politiku, i da ponovi da je Vladimir Putin pravi izbor za Rusiju.[4]

Jeljcin je preminuo 23. aprila 2007.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tokom ustavne krize 1993. godine je 24. septembra bio opozvan sa položaja od strane parlamenta, a Aleksandar Ruckoj je bio imenovan za v.d. predsednika. Jeljcin tu odluku nije priznao, i 4. oktobra je kriza rešena u njegovu korist.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Boris Yeltsin | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-05. 
  2. ^ „Mikhail Gorbachev and Boris Yeltsin Speak out Against Putin’s Reforms”. MosNews.com. 16. 09. 2004. Arhivirano iz originala 25. 05. 2006. g. Pristupljeno 17. 04. 2007. 
  3. ^ Osipova, Yulia (19. 09. 2005). „Boris Yeltsin Leaves Ward”. Kommersant. Arhivirano iz originala 30. 09. 2007. g. Pristupljeno 17. 04. 2007. 
  4. ^ „Putin Was Right Choice for Russia — Boris Yeltsin”. MosNews.com. 30. 01. 2006. Arhivirano iz originala 02. 02. 2006. g. Pristupljeno 17. 04. 2007. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Aron, Leon (2000). Yeltsin: A Revolutionary LifeSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312251857. 
  • Aslund, Anders. Russia's capitalist revolution: why market reform succeeded and democracy failed (2007) excerpt
  • Barnes, A. "Property, Power, and the Presidency: Ownership Policy Reform and Russian Executive–Legislative Relations, 1990–1999" Communist and Post-Communist Politics. 34  (1):  39–61.
  • Barylski, Robert V (2018). The Soldier in Russian Politics: Duty, Dictatorship, and Democracy under Gorbachev and Yeltsin. Routledge. .
  • Bialer, Seweryn. "The Yeltsin Affair: The Dilemma of the Left in Gorbachev’s Revolution." Politics, Society, and Nationality Inside Gorbachev’s Russia (Routledge, 2019) pp. 91–119.
  • Biryukov, N., & S. Sergeyev. Russian Politics in Transition: Institutional Conflict in a Nascent Democracy (Ashgate, 1997).
  • Boltunova, Ekaterina. "The President has entered the building! The Boris Yeltsin Presidential Center and memorial tradition in contemporary Russia." Ab Imperio 2017.3 (2017): 165–193.
  • Breslauer, George W (2002). Gorbachev and Yeltsin as leaders. Cambridge UP. .
  • Breslauer, George W. "Personalism versus proceduralism: Boris Yeltsin and the institutional fragility of the Russian system." Russia in the New Century (Routledge, 2018) pp. 35–58.
  • Brown, Archie et al. Gorbachev, Yeltsin, and Putin: political leadership in Russia's transition (2002) online
  • Brown, Archie, and Lilia Shevtsova, eds. Gorbachev, Yeltsin, and Putin: political leadership in Russia's transition (Carnegie Endowment, 2013) excerpt.
  • Colton, Timothy J. (2008). Yeltsin: A Life. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01271-8. 
  • Colton, Timothy J. (2019). „Boris Yeltsin, Russia's all-thumbs democrat.”. Patterns in post-Soviet leadership. Routledge. str. 49—74. 
  • Depoy, Erik (1996). „Boris Yeltsin and the 1996 Russian Presidential Election”. Presidential Studies Quarterly. 26 (4): 1140—1164. JSTOR 27551676. 
  • Doder, Dusko; Branson, Louise (1990). Gorbachev: Heretic in the Kremlin. London: Futura. ISBN 978-0708849408. 
  • Ellison, Herbert J. Boris Yeltsin and Russia's democratic transformation (2006) online
  • Evans, Alfred B. (1994). „Yel'tsin and Russian Nationalism”. The Soviet and Post-Soviet Review. 21 (1): 29—43. doi:10.1163/187633294X00089. 
  • Forden, Geoffrey. "Reducing a Common Danger." Policy Analysis Paper (CATO #399, 2001) online
  • Gill, Graeme. "The Yeltsin Era." in Routledge Handbook of Russian Politics and Society (Routledge, 2015) pp. 3–12.
  • Goldgeier, James. "Bill and Boris: A Window Into a Most Important Post-Cold War Relationship (August 2018)." Texas National Security Review (2018). online
  • Jackson, Camille. "Legislation as an Indicator of Free Press in Russia: Patterns of Change from Yeltsin to Putin." Problems of Post-communism 63.5–6 (2016): 354–366.
  • Kagarlitsky, Boris (2002). Russia Under Yeltsin and Putin: Neo-Liberal Autocracy. 
  • Kimura, Hiroshi (2016). Japanese-Russian Relations Under Gorbachev and Yeltsin. Routledge. .
  • Lane, David. "Political elites under Gorbachev and Yeltsin in the early period of transition: a reputational and analytical study." in Patterns in Post-Soviet Leadership (Routledge, 2019) pp. 29–47.
  • Lynch, Allen C. "The influence of regime type on Russian foreign policy toward “the West,” 1992–2015." Communist and Post-Communist Studies 49.1 (2016): 101–111. online
  • Malinova, Olga. "Political Uses of the Great Patriotic War in Post-Soviet Russia from Yeltsin to Putin." in War and Memory in Russia, Ukraine and Belarus (Palgrave Macmillan, Cham, 2017) pp. 43–70.
  • Marples, David R (2016). The collapse of the Soviet Union, 1985–1991. Routledge. .
  • Mason, David S., and Svetlana Sidorenko-Stephenson. "Public opinion and the 1996 elections in Russia: Nostalgic and statist, yet pro-market and pro-Yeltsin." Slavic Review 56.4 (1997): 698–717 online.
  • Medvedev, Roy (2000). Post-Soviet Russia: a journey through the Yeltsin era. Columbia UP. ISBN 023150263X. 
  • Minaev, Boris (2015). Boris Yeltsin: The Decade that Shook the World. ISBN 1784379239. , detailed popular biography based on numerous interviews excerpt
  • O'Brien, Thomas A. "The role of the transitional leader: A comparative analysis of Adolfo Suárez and Boris Yeltsin." Leadership 3.4 (2007): 419–432 online; compares Suárez of Spain.
  • Ostrovsky, Alexander. Glupostь ili izmena? Rassledovanie gibeli SSSR. (Stupidity or treason? Investigation of the death of the USSR.) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. август 2022) М.: Форум, Крымский мост-9Д, 2011. — 864 с. ISBN 978-5-89747-068-6.
  • Ostrovsky, Alexander. Rasstrel «Belogo doma». Čёrnый oktяbrь 1993. (The shooting of the "White House". Black October 1993.) — M.: «Knižnый mir», 2014. — 640 s. ISBN 978-5-8041-0637-0.
  • Rivera, David W., and Sharon Werning Rivera. "Yeltsin, Putin, and Clinton: presidential leadership and Russian democratization in comparative perspective." Perspectives on Politics (2009): 591–610 online.
  • Satter, David (2016). The Less you know, the better you sleep. Russia’s road to terror and dictatorship under Yeltsin and Putin. Yale University Press. .
  • Shevtsova, Lilia (2007). Russia lost in transition: the Yeltsin and Putin legacies.  online
  • Shevtsova, Lilia. Yeltsin's Russia: Myths and Reality. Washington: Carnegie Endowment for International Peace, 1999. excerpt
  • Skinner, Kiron; et al. (2010). The Strategy of Campaigning: Lessons from Ronald Reagan and Boris Yeltsin. U of Michigan Press. .
  • Smith, Kathleen E (2002). Mythmaking in the new Russia: politics and memory during the Yeltsin era.  online
  • Spohr, Kristina, and Kaarel Piirimäe. "With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the harsh realities of securing Europe in the post-wall world, 1990–1994." Diplomacy & Statecraft 33.1 (2022): 158–193.
  • Spohr, Kristina; Piirimäe, Kaarel (2022). „With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the Harsh Realities of Securing Europe in the Post-Wall World, 1990-1994”. Diplomacy & Statecraft. 33: 158—193. doi:10.1080/09592296.2022.2041816. 
  • Strickland, David A. "Overriding Democracy: American Intervention in Yeltsin’s 1996 Reelection Campaign." Footnotes: A Journal of History 4 (2020): 166–181. online
  • Talbott, Strobe. "Clinton and Yeltsin." Diplomatic History 42.4 (2018): 568–571.
  • Yeltsin, Boris (1990). Against the Grain. London: Jonathan Cape. , a primary source.
  • Yeltsin, Boris (1994). The Struggle for Russia. New York: Times Books. , a primary source. online
  • Zezina, M.R. et al. A Man Of Change–A study of the political life of Boris Yeltsin (2014) online

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


nema
 Predsednik Rusije
(1991–1999)
Premijer Rusije
(1991–1992)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Јељцин&oldid=27840602”