Veljko Čubrilović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Veljko Čubrilović
Veljko Čubrilović (oko 1905)
Datum rođenja(1886-07-01)1. jul 1886.
Mesto rođenjaGradiška, Austrougarska
Datum smrti3. februar 1915.(1915-02-03) (28 god.)
Mesto smrtiSarajevo, Austrougarska
Mesto ukopaKapela vidovdanskih heroja, Sarajevo

Veljko Čubrilović (Bosanska Gradiška, 6. jul 1886 — Sarajevo, 3. februar 1915), bio je nacionalni radnik i učitelj,[1] Srbin i mladobosanac koji je učestvovao u organizovanju Sarajevskog atentata na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda 15/28. juna 1914. godine. Okružni sud Zemaljske vlade u Sarajevu ga je osudio zbog veleizdaje na smrtnu kaznu vešanjem.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Gradiški 6. jula 1886. godine, od majke Savke, rođene Lazarević i oca Jove. Majka je bila Krajiškinja,[2] jedan brat joj je bio direktor banke, a drugi sveštenik. Bila je pismena, što je predstavljalo pravu retkost među njenim vršnjakinjama.[3] Otac je bio poreklom iz Krupe na Vrbasu, odakle potiču mnogi Čubrilovići. Bavio se trgovinom, učestvovao je u Ustanku 1875–1878 i bio dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876.[2]

U porodici je bilo desetoro dece, koja su se rađala po sledećem redosledu: Jovanka, Čedo, Zdravko, Staka, Veljko, Lepa, Vida, Milorad, Branko i Vaso. Troje prvorođenih su rano umrli.[3]

Kako je otac rano umro umro (1898), a desetak godina kasnije umrla je i majka, brigu o deci je vodio očev ujak Vaso Vidović,[4] koji je važio za uglednog trgovca u Gradiški. Brigu o mlađoj deci su kasnije preuzeli Veljko i sestre Staka i Vida.[2]

Završio je četiri razreda Gimnazije u Novom Sadu,[5] S obzirom da je u školi bio izvrstan đak i sve ispite položio sa odlikom, mogao je kao i većina mladih ljudi da nastavi studije na visokim školama u Beču ili Pragu, i napravi veliku karijeru, ali je kao najstariji muški član porodice, odlučio da se žrtvuje za svoju porodicu i školuje se za učitelja, kako bi što pre mogao da počne da radi.[6]

Završio je Učiteljsku školu u Somboru (1905),[5] a zatim počeo da radi kao učitelj, najpre u Tuzli (1905–1910),[5] gde se oženio Jovankom Adamović. Pomagao je mlađeg brata Branka koji je studirao medicinu u Beču i starije sestre Staku, koja je završila medicinu i Vidu, a kasnije i brata Vasu kad je pošao u gimnaziju.[6]

Godine 1910. su se preselili u Priboj Majevički,[5] gde je plata bila nešto bolja i gde su do 1914. oboje radili kao učitelji u osnovnoj školi. Jovanka je vodila prvi i drugi razred, a Veljko treći i četvrti. Odmah su postali priznati prosvetni radnici. U svojoj struci su se bavili i istraživačkim radom. Pripremili su pisanje udžbenika.

U pribojskom kraju Veljko je uživao veliki autoritet. Jovanka i on su održavali veoma srdačan odnos sa seoskim domaćinstvima. Odlazili su na razna krštenja, slave, svadbe i druga slavlja. Okumili su se sa porodicama Petković i Kerović (Mitar i njegovi sinovi Neđo, Jovan i Blagoje).[7]

Srpski sokolski učiteljski kurs održan od 1. jula do 2. avgusta 1912. godine.

Veljko je u Priboju osnovao sportsko društvo „Soko“.[8] Već 1910. u Priboju je održan Posavinsko‐podrinjski slet Sokola,[9] koji je u to vreme predstavljao značajan sportski događaj. Osnovao je i antialkoholičarsko društvo „Pobratimstvo“, pododbor „Prosvete“ i Narodnu čitaonicu.[7]

Sarađivao je sa Srpskom kraljevskom akademijom, ispitujući srpske starine u Bosni i Hercegovini.[6] U više navrata u Majevački kraj je dolazio Jevto Dedijer, sa kojim je proučavao etnografsku građu, po uputstvima profesora Jovana Cvijića. Sakupio je podatke o pet sela na Majevici, a materijal poslao akademiji.[7]

Omladinu iz kraja je slao u poljoprivrednu školu u Šapcu, kako bi stekli određena znanja o zemljoradnji.

U Priboju se Veljko nalazio bliže granice sa Srbijom, što mu je pružilo mogućnost da uspostavi dobre veze, kako preko ljudi koji su putovali za Srbiju, tako i preko onih koji su dolazili iz Srbije u Bosnu. I sam je često putovao u Srbiju. Naročito veliku uslugu je učinio srpskoj vojsci za vreme Skadarske krize 1913, kada je slao neobično tačne izveštaje o kretanju austrijskih trupa. Jedan od takvih izveštaja jednom je preneo i mlađi brat Vasa.[10]

Nakon neuspelog pokušaja Bogdana Žerajića da izvrši atentat na Franca Jozefa, pojavio se moćan pokret generacije nazvan „Mlada Bosna”, koji je delovao od 1910. do Vidovdana 1914. Osnovni cilj pokreta je bio borba za oslobođenje Bosne i Hercegovine i njeno prisajedinjenje Srbiji, a krajnji cilj ujedinjenje Južnih Slovena u slobodnu i demokratsku državu. Taj pokret je prvi put uspeo da ostvari jedinstvo napredne srpske, hrvatske i muslimanske omladine u nacionalno-revolucionarnoj borbi.[11] Ideolog pokreta je bio Vladimir Gaćinović, poverenik organizacije Ujedinjenje ili smrt („Crna ruka”) za BiH, čiji je zadatak bio da okupi omladinu po evropskim univerzitetima i stvori uporišta širom BiH.[12]

Kao član pokreta Veljko je Gavrila Principa i Trifka Grabeža, preuzeo s oružjem od Jakova Milovića, koji ih je, radeći u vojnoobaveštajnoj službi i obavljajući kurirske poslove za Narodnu odbranu prethodno preveo preko granice i preneo im oružje.[5] Veljko ih je zaverenike odveo kod svog kuma Mitra Kerovića, da bi ih Mitrov sin Neđo Kerović, zajedno sa Cvijanom Stjepanovićem prevezao kolima zaverenike i oružje u Tuzlu, kod Miška Jovanovića.[13]

U nedelju, 28. juna 1914, na Vidovdan, Gavrilo Princip je izvršio atentat na Franca Ferdinanda i Sofiju Hotek. Nakon što su Princip i Nedeljko Čabrinović uhapšeni, ispitivala ih je policija. Na kraju, u strahu da će zbog atentata stradati nevini, uhapšeni su odlučili da odaju imena drugih zaverenika. Muhamed Mehmedbašić je uspeo da pobegne u Crnu Goru, ali Veljko i Vaso Čubrilović, Danilo Ilić, Cvjetko Popović i Miško Jovanović i drugi učesnici su uhapšeni i optuženi za veleizdaju.

Veljko je nakon atentata imao mogućnost da izbegne hapšenje i pobegne u Srbiju. Međutim, kako su njegovi kumovi, Mitar i Neđo Kerović odlučili da ne beže, iako znajući šta ga čeka, odlučio je da ostane.

Optužnica za veleizdaju je Veljka Čubrilovića teretila zbog pomaganja da se oružje namenjeno za ubistvo prestolonaslednika, prenese iz Priboja u Tuzlu. U veleizdajničke akcije ubrojani su mu i osnivanje pribojskog Sokola, saradnja sa Narodnom odbranom, kao i saradnja sa Srpskom kraljevskom akademijom.[8] Veljko je priznao da je pomogao prenos oružja, ali pravdajući se da je to učinio pod pritiskom. Takođe je priznao da se upoznao sa predsednikom šabačke Narodne odbrane i da se po njegovu nagovoru primio povereništva Narodne odbrane, koja je po njegovom shvatanju predstavljala kulturno-prosvetnu instituciju i poricao je da je bio upoznat sa njenim političkim tendencijama.[6]

Po austrougarskom zakonu, smrtna kazna se nije mogla izreći maloletnim osobama, odnosno osobama mlađim od dvadeset godina, u trenutku kada je bio počinjen zločin. Tako su Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež osuđeni na maksimalnu kaznu od dvadeset godina. Vaso Čubrilović je osuđen na 16 godina, a Cvjetko Popović na 13 godina. Međutim Veljko, kao najstariji među organizatorima, nije mogao da izbegne smrtnu kasnu. Veljko Čubrilović, Miško Jovanović i Danilo Ilić su nakon suđenja osuđeni na smrt vešanjem.

Postupak sa optuženima u zatvorima je bio nečovečan i brutalan. Zatvorenici su bili slabo odeveni i u iscepanoj odeći. Sedeli su u hladnim, vlažnim i mračnim samicama, izbama. Na drvenim krevetima nije bilo nikakve posteljine. Čitanje knjiga ili novina je bilo zabranjeno. Dobijali su većinom pokvarenu i redovno zagađenu hranu. Straže u dvorištu je pucala u prozore od ćelija, čim bi neko provirio na prozor, a straža u hodniku je udarala zatvorenike kundacima od pušaka za svaku sitnicu, često i bez ikakvog razloga. Zatvorenici su bili prepušteni samovolji, zlostavljanju i najnedostojnijem vrijeđanju i ponižavanju.[14]

O datumu izvršavanja presude, okružni sud je obavestio advokata oko devet uveče, uoči dana izvršenja kazne. Advokat je iste noći požurio da obavestim njegovu porodicu, kako bi imali mogućnost da se u zadnjem trenutku oproste sa njim.[14]

Veljko je uz Miška Jovanovića bio jedini religiozan među učesnicima atentata. Pred pogubljenje je zatražio primerak Svetog pisma, Jevanđelje po Jovanu, koje je čitao podvlačeći mesta koja su opravdavala njegovu žrtvu. Zatražio je da se taj primerak pošalje njegovoj ćerci Nadi, koja je rođena dok je on bio u zatvoru.[15]

Njegove dve sestre Staka i Vida su dobile dozvolu da ga posete ujutro pred pogubljen.[15]

Presuda je izvršena 3. februara 1915, između devet i deset časova ujutru.[5] Pre izvršenja presude, još u ćeliji, osuđenicima na smrt su skinuti lanci. Na mesto pogubljenja u krugu Vojnog logora, sa njima je došao i sveštenik, koji im je čitao poslednju molitvu. Osuđenicima je ponovo pročitana presuda, koju su oni mirno saslušali. Dok su lupali doboši, klicali su protiv Austrougarske. Pogubljenje je izvršio zvanični dželat Zemaljske vlade u Sarajevu, Austrijanac, Alojz Zajgert. Veljko je obešen prvi, kao najmanje „grešan”. On je nakon što je prišao vešalima, samom sebi otkopčao kragnu, skinuo kravatu i namakao omču, govoreći dželatu da mu prašta svoju smrt. Nakon njega je obešen njegov kum Miško Jovanović, a na kraju Danilo Ilić kao najgrešniji, čime je ispunjena presuda suda po kojoj je najgrešniji trebalo da posmatra umiranje svojih sapatnika.[16]

Držanje osuđenih na pogubljenju je brinulo vlasti u Sarajevu. Bojali su se da bi njihovi grobovi mogli postati mesto hodočašća mladobosanaca, kao što se desilo u slučaju Bogdana Žerajića. Iz tog razloga je Okružni sud u Sarajevu, suprotno zakonu o pravu njihovih porodica da sami obave sahranu, naložio policiji da ih tajno sahrani. Njihove posmrtne ostatke je slučajno otkrio profesor crtanja Danila Ilića, Manojlo Krunić, saznavši od jednog mlinara, da je u selu Nahorevo iz okoline Sarajeva, video noćno sahranjivanje, nakon pogubljenja,[16] o čemu je Krunić obavestio vlasti nakon Prvog svetskog rata.

Njegovi posmrtni, zajedno sa posmrtnim ostacima drugih Vidovdanskih heroja, sakupljenih po zatvorima bivše monarhije Austrougarske, u kojima su tamnovali, su 7. jula 1920. sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Sarajevu, a zatim 1939. u Kapeli Svetog Arhanđela posvećenoj Vidovdanskim herojima, u naselju Ciglane u Sarajevu.[17]

U njegovu čast[uredi | uredi izvor]

Osnovna škola u Priboju Majevičkom nazvana je po njemu. Jedna ulica u Somboru i Laktašima nosi njegovo ime, a u Banjaluci postoji ulica Braće Čubrilovića. Nekada je i u centru Sarajeva jedna ulica nosila njegovo ime, ali je preimenovana u ulicu Đoke Mazalića.

Pismo porodici[uredi | uredi izvor]

Njegov ljudski lik vidljiv je i kroz njegova pisma. Dana 3. februara 1915. godine, nad njim je izvršena smrtna kazna vešanjem. Noć pred smrt Veljko je napisao pismo porodici. Original je spaljen, po naredbi suda, ali se tamničar sažalio pre nego što je zapalio pismo i prepisao ga. Potresne reči čoveka pred čijim očima je već bila smrt svedoče o veri da žrtva nije uzaludna, i da će sve, pa i njegovu Nadu, u budućnosti ogrejati sloboda.[18]

Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom. Tvoj Veljko ostaviće ovu „dolinu suza“, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našjem djetetu, nego svoju neizmernu ljubav prema vama. Dušo, posljednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima. Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti. Preda mnom na stolu leže slike Tvoje i Nadine, ja vas ljubim, a neki unutrašnji glas mi šapće, da će vas poslije moje tragedije pratiti sreća i blagoslov Božji. Budite sretni, a vrijeme će izliječiti i ovu tešku ranu. Mila moja ja poznajem život i predviđam da ćeš ti hrabro koračati kroz njega i krčiti trnovite staze kojim ćete stupati. Ali dušo, ako bi put bio isuviše trnovit da ne bi dostojalo Tvoje snage da ga krčiš, potraži druga koji će Te razumjeti, kao što sam Te ja razumjevao, pa s njime udruži svoj život. Od mene, neka Ti je prosto. Ti si zaslužila da budeš sretna. Kada naša Nada odraste i mogne razumjeti, ispričaj joj sve o njenom ocu. Držim da će me razumjeti i oprostiti svome ocu što je osirotila. Da, ja tražim i molim njen oproštaj, jer nisam prema njoj izvršio roditeljske dužnosti. Ti ćeš reći milom čedu: tvoj tata je tebe volio više nego svoj život, ljubio te i nosio kada si bila mala, o tebi je mislio i dan i noć. Neizmjerno vas voli i ljubi vaš tata. Neka vas Gospod blagoslovi. Molite se njemu, da mi bude milostiv.

— citat

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stojnić 2014, str. 48.
  2. ^ a b v Balkanika 2000, str. 139.
  3. ^ a b Babić & 18. 8. 2012.
  4. ^ Svetlišić & Krajšić 1997.
  5. ^ a b v g d đ Stojnić 2014, str. 49.
  6. ^ a b v g Koljević 2014, str. 9.
  7. ^ a b v Balkanika 2000, str. 140.
  8. ^ a b Koljević 2014, str. 8.
  9. ^ Prodanović & Pavlović 2015, str. 45.
  10. ^ Dedijer 1966, str. 567.
  11. ^ Stojnić 2014, str. 11.
  12. ^ Stojnić 2014, str. 29.
  13. ^ Stojnić 2014, str. 47.
  14. ^ a b Bratić & 11. 11. 2015.
  15. ^ a b Dedijer 1966, str. 587.
  16. ^ a b Babić 2002.
  17. ^ Tanjug & 26. 6. 2014.
  18. ^ Srpski akademski krug: Pismo Nadi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. decembar 2014)/

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veljko Čubrilović na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вељко_Чубриловић&oldid=27500318”