Pređi na sadržaj

Gustav Teodor Fehner

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gustav Teodor Fehner
Datum rođenja(1801-04-19)19. april 1801.
Mesto rođenjaŽarki Vjelkje
Datum smrti18. novembar 1887.(1887-11-18) (86 god.)
Mesto smrtiLajpcig

Gustav Teodor Fehner (nem. Gustav Theodor Fechner; Žarki Vjelkje, 19. april 1801 — Lajpcig, 18. novembar 1887) bio je nemački filozof, fizičar i eksperimentalni psiholog. Kao jedan od pionira eksperimentalne psihologije i osnivač psihofizike, inspirisao je mnoge naučnike i filozofe 20. veka.

Takođe, Fehner je demonstrirao nelinearnu vezu između psihološke senzacije i fizičkog intenziteta stimulusa formulom: S=k * ln D, koja je postala poznata pod nazivom Fehnerov zakon.[1]

Mladost i naučna karijera[uredi | uredi izvor]

Fehner je rođen u Velikom Serhenu, blizu Muskaua, u Donjoj Luzaciji, gde mu je otac radio kao pastor. Uprkos tome što je bio odrastao uz religioznog oca, Fehner će kasnije u životu postati ateista.[2] Prvo se školovao u Zoraou (današnji Žari u Zapadnoj Poljskoj).

Gustav Teodor Fehner

Godine 1817. studirao je medicinu na Medicinskoj akademiji Karla Gustava Karusa u Drezdenu, a od 1818. studira na Univerzitetu u Lajpcigu, u ovom će gradu provesti ostatak svog života[3]. Postao je doktor nauka na lajpciškom univerzitetu 1835.

Godine 1834, imenovan je za profesora fizike. Nažalost je 1839. godine oštetio oko izučavajući fenomene vida i boja i otišao u penziju. Posle odlaska u penziju, oporavljajući se počeo je izučavati um i njegove veze sa telom (problematika duše i tela). Držao je javna predavanja o subjektima o kojima je pisao u svojim knjigama. Dok je ležao u krevetu Fehner je uvideo vezu između mentalnih i materijalnih senzacija. Ovaj uvid se ispostavio dosta važan u razvitku psihologije, s obzirom na to da sada postoji kvantitativna veza između psihičkog i fizičkog sveta[4].

Doprinosi[uredi | uredi izvor]

Fehner je objavljivao radove iz hemije i fizike, i prevodio je sa francuskog jezika radove iz hemije Žan-Batista Bioa i Luja Žaka Tenarda. Drugačiji, ali neophodan deo njegovog karaktera vidi se u njegovim pesmama i humoričnim delima, poput dela Uporedna anatomija anđela (1825), napisanog pod pseudonimom "Doktor Mizes".

Fehnerovo epohalno delo bila je knjiga Elementi psihofizike (1860). On počinje od monističke ideje da su telesne činjenice i svesne činjenice, iako se ne mogu svesti jedna na drugu, različite strane jedne stvarnosti. Njegova originalnost leži u tome što je on pokušao da pronađe egzaktnu matematičku relaciju između njih. Najpoznatija posledica tih njegovih pokušaja jeste Fehnerov zakon:

"Kako bi se u aritmetičkoj progresiji intenzitet senzacije povećao, stimulus se mora povećati u geometričkoj progresiji."

Iako se pokazao istinit samo u okviru nekih granica, ovaj zakon je od izuzetne utilitarnosti. Fehnerov zakon implicira da intenzitet senzacije stoji u logaritamskom odnosu sa intezitetom draženja, što je nemoguće zbog logaritamske osobenosti na nuli; te je zbog toga S. S. Stivens predložio matematički verodostojniju relaciju senzacije i intenziteta u svom radu iz 1961. "Poštovati Fehnera i opozvati njegov zakon".

Opšta Fehnerova formula da bi se dobio broj jedinica u bilo kojoj senzaciji jeste S= k * ln D, gde S označava senzaciju, D stimulus koji se numerički procenjuje i k je integraciona konstanta, nju određuju granični uslovi osetljivosti. Ovaj zakon je kritikovan na osnovi da iako su stimulusi kompozitni, senzacije nisu. "Svaka senzacija", kaže Vilijam Džejms, "predstavlja sebe kao nedeljivu jedinicu; i nemoguće je uvideti bilo kakav smisao u ideji da su one grupe kombinovanih jedinica."

Fehnerov efekat boje[uredi | uredi izvor]

Godine 1838. izučavao je još uvek tajanstvene perceptivne iluzije, od kojih se iluzija u kojoj se boje vide u pokretu crnog i belog obrasca.

Medijana[uredi | uredi izvor]

Godine 1878. Fehner je objavio rad u kome je razradio pojam medijane. Kasnije razvio je eksperimentalnu estetiku i želeo je da odredi oblike i dimenzije estetički zadovoljavajućih predmeta. Većinski je koristio veličine slika za svoju bazu podataka. U svojoj knjizi Uvod u estetiku iz 1876. godine koristio je metode ekstremnih rangova za subjektivne sudove[5].

Smatra se da je Fehner taj koji je uveo medijanu u formalnu analizu podataka[6].

Sinestezija[uredi | uredi izvor]

Godine 1871. Fehner je prijavio prvi empirični pregled obojenih slova fotosizma kod sedamdeset i troje sinestetičara[7][8].

Presek žuljevitog tela[uredi | uredi izvor]

Jedna od Fehnerovih spekulacija o svesti bavila se mozgom. Za vreme njegovog života, bilo je poznato da je mozak bilateralno simetričan i da postoji jasna deoba između dve polovine koje su povezane snopom vlakana koja se naziva corpus callosum. Fehner je pretpostavio da ukoliko bi došlo do preseka žuljevitog tela, dva odvojena toka svesti bi rezultirala da se mozak podeli u dve celine. Ipak, Fehner je verovao da njegova teorija nikada neće biti testirana; tu je pogrešio. Polovinom 20. veka Rodžer Speri i Majkl Gacaniga radili su sa pacijentima obolelim od epilepsije čije je žuljevito telo bilo presečeno i primetili su da je Fehnerova ideja tačna.

Hipoteza zlatnog preseka[uredi | uredi izvor]

Fehner je konstruisao deset pravougaonika različite dužine i širine i pitao je brojne posmatrače da izaberu "najbolji" i "najgori" pravougaonik. Bavio se vizuelnom privlačnošću pravougaonika sa različitim proporcijama. Učesnicima je bilo rečeno da zanemare bilo kakve asocijacije koje imaju u vezi pravougaonika, tj. sa objektima koji imaju slične proporcije. Pravougaonici koji su izabrani kao "najbolji" od velikog broja učesnika i oni koji su izabrani kao "najgori" od manjeg broja učesnika bili su u srazmeri 0.62 (21:34)[9]. Ova razmera je poznata kao zlatni presek i odnosi se na razmeru dužine i širine pravougaonika koji je najprivlačniji oku. Karl Štumpf je bio učesnik u ovom eksperimentu.

Međutim, postoji i dalje aktuelna rasprava u vezi samog eksperimenta, pošto je postala poznata činjenica da je Fehner zanemarivao rezultate koji se nisu slagali sa njegovom hipotezom. Mnogi matematičari poput Marija Livija odbijaju da prihvate rezultate ovog eksperimenta.

Dvodelna normalna distribucija[uredi | uredi izvor]

U posthumnoj objavi Fehnerove knjige Kollektivmasslehre (1897), Fehner je uveo dvodelnu normalnu distribuciju, kako bi prilagodila asimetrije koje primetio u empiričnim distribucijama frekvencija u mnogim oblastima svojih istraživanja. Ova distribucija je otkrivena nezavisno od strane nekoliko drugih autora koji se bave različitim oblastima.

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Fehner, zajedno sa Vilhelmom Vuntom i Hermanom fon Helmholcem, jeste osnivač moderne eksperimentalne psihologije. Njegov doprinos najjasnije se ogleda u demonstraciji da zato što mozak podleže merenju i matematičkom procenjivanju, psihologija ima potencijala da postane kvantifikovana (prirodna) nauka. Teoretičari poput Imanuela Kanta dugo su izjavljivali da je to nemoguće i da stoga, psihologija kao nauka je takođe nemoguća.

Iako je imao ogroman uticaj na psihofiziku, zapravo je imao mali broj učenika. Ernst Mah je bio inspirisan njegovim radom na polju psihofizike. Vilijam Džejms se takođe, divio njegovom radu: 1904. godine napisao je predgovor pun hvale za engleski prevod Fehnerove knjige Mala knjiga o životu posle smrti.

Fehnerovo shvatanje sveta bilo je krajnje animističko. Osećao je radost života svuda, u biljkama, zemlji, zvdezdama, sveukupnom kosmosu. Čovek stoji na međi duša biljaka i duša zvezda, koje predstavljaju anđele[10]. Bog, duša univerzuma, mora biti shvaćen kao postojanje slično čoveku. Prirodni zakoni su samo načini razvijanja Božije savršenosti. U svom poslednjem delu, Fehner, ostareo, ali nadahnut, stavlja u kontrast ovaj radostan vid sveta (kao vreme dana) sa vidom mrtvog, istrulelog materijalizma (kao vreme noći). Fehnerov rad u estetici je isto tako važan. Vršio je eksperimente kako bi pokazao da su neki apstraktni oblici i proporcije prirodno privlačni našim čulima, i dao je još neke iluzije radeći na estetskim asocijacijama.

Bio je učenik Šelinga, mnogo štošta je naučio od Baruha Spinoze, Lajbnica, Johana Fridriha Herbarta, Artura Šopenhauera i Kristijana Hermana Vajsea, i odlučno odbio Hegela i monadizam Rudolfa Hermana Loce.

Fehnerov rad nastavlja da utiče na modernu nauku, inspirišujući besprekidno istraživanje ljudskih perceptivnih sposobnosti kod istraživača poput Jen Koundarink, Farli Norman, Dejvid Higer kao i mnogi drugi.

Dan Gustava Fehnera[uredi | uredi izvor]

Smatra se da kada se u toku jutra, 22. oktobra 1850, Fehner probudio doživljavajući aha-momenat kako izučavati um. Udaljujući se od vuntovske introspekcije i postavljajući temelje na Veberov rad, razvio je svoju psihofizičku Fehner skalu. Svake godine, psihofizičari slave 22. oktobar kao godišnjicu Fehnerovog aha-momenta - dan Gustava Fehnera[11].

Porodica i kasniji život[uredi | uredi izvor]

Malo je poznato o Fehnerovim kasnijim godinama, niti su poznate okolnosti, uzrok i način na koji je umro.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Praemissae ad theoriam organismi generalem ("Napredak u opštoj teoriji organizama") (1823).
  • (Dr. Mises) Stapelia mixta (1824).
  • Resultate der bis jetzt unternommenen Pflanzenanalysen ("Rezultati analize biljaka do današnjeg datuma") (1829).
  • Maassbestimmungen über die galvanische Kette ("Mere na galvanskom lancu")(1831).
  • (Dr. Mises) Schutzmittel für die Cholera ("Zaštitna oprema protiv kolere") (1832).
  • Repertorium der Experimentalphysik ("Repertoar eksperimentalne fizike") (1832). 3 toma.
  • Das Hauslexicon. Vollständiges Handbuch praktischer Lebenskenntnisse für alle Stände ( "Kućni rečnik. Kompletan priručik praktičnih životnih veština za sve nivoe) (1834–38). 8 tomova.
  • Das Büchlein vom Leben nach dem Tode("Mala knjiga o životu posle smrti") (1836).
  • (Dr. Mises) Gedichte ("Pesme") (1841).
  • Ueber das höchste Gut ("O najvišem dobru") (1846).
  • (Dr. Mises) Nanna oder über das Seelenleben der Pflanzen ("Nanna ili o životu duše biljaka") (1848).
  • Zend-Avesta oder über die Dinge des Himmels und des Jenseits ("Zend-Avesta ili o stvarima sa neba i dalje") (1851). 3 toma.
  • Ueber die physikalische und philosophische Atomenlehre ("O fizičkom i filozofskom učenju o atomima") (1855).
  • Professor Schleiden und der Mond ("Profesor Šlajden i mesec") (1856).
  • Elemente der Psychophysik ("Elementi psihofizike") (1860). 2 toma.
  • Ueber die Seelenfrage ("O pitanju duše") (1861).
  • Die drei Motive und Gründe des Glaubens ("Tri motiva i razloga vere") (1863).
  • Einige Ideen zur Schöpfungs- und Entwickelungsgeschichte der Organismen ("Neke ideje o istoriji stvaranja i razvijanja organizama") (1873).
  • (Dr. Mises) Kleine Schriften ("Mala slova") (1875).
  • Erinnerungen an die letzen Tage der Odlehre und ihres Urhebers ("Sećanja na poslednje dane nastave i njenog osnivača") (1876).
  • Vorschule der Aesthetik ("Uvod u estetiku") (1876). 2 toma.
  • In Sachen der Psychophysik ("U pitanjima psihofizike") (1877).
  • Die Tagesansicht gegenüber der Nachtansicht ("Vreme dana protiv vremena noći") (1879).
  • Revision der Hauptpuncte der Psychophysik ("Revizija glavnog fokusa psihofizike") (1882).
  • Kollektivmasslehre (1897).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fancher, R. E.. Pioneers of Psychology . New York: W. W. Norton & Company. (3rd изд.). 1996. ISBN 978-0-393-96994-8. 
  2. ^ Michael Heidelberger (2004). "1: Life and Work". Nature from within: Gustav Theodor Fechner and his Psychophysical Worldview. University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0-8229-7077-4. str. 21..
  3. ^ Fechner, Gustav Theodor at vlp.mpiwg-berlin.mpg.de.
  4. ^ Schultz, P.D., & Schultz, S.E. (2008). A History of Modern Psychology.(pp. 81-82).Thompson Wadsworth.
  5. ^ Michael Heidelberger. "Gustav Theodor Fechner". /statprob.com. Archived from the original on 4 March 2016. Pristupljeno 5 January 2014.
  6. ^ Keynes, John Maynard; A Treatise on Probability (1921), Pt II Ch XVII §5 (p 201).
  7. ^ Fechner, G. (1876) Vorschule der Aesthetik. Leipzig: Breitkopf und Hartel. Website: chuoft.pdf
  8. ^ Campen, Cretien van (1996). De verwarring der zintuigen. Artistieke en psychologische experimenten met synesthesie. Psychologie & Maatschappij, vol. 20, nr. 1, pp. 10–26.
  9. ^ Fechner, Gustav (1876). Vorschule der Ästhetik. Leipzig: Breitkopf & Härtel. pp. 190–202.
  10. ^ Marshall, Marilyn E. (1969). „Gustav fechner, DR. Mises, and the comparative anatomy of angels”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 5 (1): 39—58. PMID 11610088. doi:10.1002/1520-6696(196901)5:1<39::AID-JHBS2300050105>3.0.CO;2-C. 
  11. ^ Kreuger, L. E. (1993) Personal Communication. ref History of Psychology 4th edition David Hothersal. 2004. ISBN 978-0-07-284965-3.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Heidelberger, M. (2001), "Gustav Theodor Fechner" in Statisticians of the Centuries (ed. C. C. Heyde and E. Seneta) pp. 142–147. New York: Springer Verlag, 2001.
  • Heidelberger, M. (2004), Nature From Within: Gustav Theodor Fechner and his Psychophysical Worldview (trans. Cynthia Klohr), Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press, 2004. ISBN 0-822-9421-00
  • Robinson, David K. (2010), "Gustav Fechner: 150 years of Elemente der Psychophysik", in History of Psychology, Vol 13(4), Nov 2010, pp. 409–410. APA PsycNet
  • Stigler, Stephen M. (1986), The History of Statistics: The Measurement of Uncertainty before 1900, Cambridge, MA: Harvard University Press, pp. 242–254.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Густав_Теодор_Фехнер&oldid=27674858”