D. T. Suzuki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
D. T. Suzuki
Lični podaci
Puno imeDaisetsu Teitaro Suzuki
Datum rođenja(1870-10-18)18. oktobar 1870.
Mesto rođenjaKanazava, Japansko carstvo
Datum smrti12. jul 1966.(1966-07-12) (95 god.)
Mesto smrtiKamakura, Japan
Filozofski rad
RegijaIstočna filozofija
Škola filozofijeZen, Jodo Šinšu
InteresovanjaKegon, Teozofija

Daisetsu Teitaro Suzuki (鈴木 大拙 貞太郎 Suzuki Daisetsu Teitarō;[1] 18. oktobar 1870—12. jul 1966. godine[2]) je bio japanski autor brojnih knjiga i eseja o budizmu i Zenu, koje su odigrali važnu ulogu u širenju interesovanja za Zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) na Zapadu. Suzuki je takođe bio i plodan prevodilac kineske, japanske i sanskrit književnosti. Predavao je i na zapadnim univerzitetima, kao i na Otani Univerzitetu u Japanu.

Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1963. godine.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Suzuki tokom studentskih dana

D. T. Suzuki je rođen kao Teitaro Suzuki u Kanazavi, Išikavi, kao četvrti sin lekara Riojuna. Njegovo budističko ime Daisetsu, koje znači "velika skromnost", dao mu je njegov Zen učitelj, Soen Šaku.[4] Iako mesto njegovog rođenja više ne postoji, napravljen je skroman spomenik koji označava mesto (drvo sa kamenom na temelju).

Samurajska klasa iz koje Suzuki potiče je nestajala propadanjem feudalizma. Ovo je nateralo njegovu majku da ga odgaja u teškim okolnostima posle smrti oca. Kada je postao dovoljno star da razmišlja o svojoj sudbini i tome što je rođen u takvoj situaciji, počeo je da traži odgovore u različitim oblicima religije.[5]

Studiranje[uredi | uredi izvor]

Suzuki je studirao na univerzitetu u Tokiju. Tada je naučio kineski, sanskrit, pali i nekoliko evropskih jezika. 

Suzuki je nekoliko godina živeo i studirao sa naučnikom Polom Karusom. Suzukija je sa Karusom upoznao Soen Šaku, koji ga je upoznao na na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893. godine. Karus, koji je živeo u Lasalu, Ilinoisu, je prišao Soenu da zatraži pomoć u prevodu Istočne duhovne književnosti za objavljivanje na Zapadu.  Šaku mu je umesto toga preporučio svog učenika, Suzukija. Suzuki je živeo u kući doktora Karusa i radio sa njim, u početku na prevodu Lao Ceovog dela Knjige puta i vrline (Tao Te Đing). Suzuki je u Ilinoisu počeo da radi na svom delu Konture Mahajana budizma.

Karus je i sam napisao knjigu koja nudi uvid i pregled budizma, pod nazivom Jevanđelje Bude. Soen Šaku je napisao uvod za nju, a Suzuki ju je preveo na japanski jezik. U to vreme, na početku 20 veka, veliki broj zapadnjaka i azijata su bili uključeni u svetsku budističku renesansu, koja je počela 1880—ih godina.

Brak[uredi | uredi izvor]

Suzuki se 1911. godine oženio sa Beatris Erskin Lejn, studentkinjom teozofije.[6] Kasnije će se i Suzuki učlaniti i Teozofsko Društvo Adiar i postati aktivni teozof.[7][8][9]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Hu Ši i Suzuki tokom njegove posete Kini 1934. godine

Profesor budističke filozofije[uredi | uredi izvor]

Pored toga što je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, Suzuki je putovao po Evropi pre nego što je postao profesor u Japanu. Suzuki i njegova supruga su se posvetili širenju razumevanja Mahajana budizma. Preselili su se u Kjoto 1919. godine. Suzuki se ovde zaposlio kao profesor na Otani Univerzitetu 1921. godine. 

Iste godine kada je postao profesor na Otani Univerzitetu je sa ženom osnovao Istočno Budističko Društvo.[10] Društvo se fokusira na Mahajana budizam; organizuje predavanja i radionice i izdaje naučni časopis, Istočni budizam.[11] Suzuki je održavao veze na Zapadu i održao je prezentaciju na Svetskom Kongresu religija 1936. godine na Londonskom univerzitetu (bio je profesor na razmeni ove godine).

Pored učenje o praksi Zena i istoriji Zen budizma, Suzuki je bio stručnjak za sličnu filozofiju koja se na japanskom zove Kegon.

Dobio je brojne nagrade za svoj rad, uključujući i Nacionalnu medalju kulture.

Studije[uredi | uredi izvor]

Dok je bio profesor budističke filozofije sredinom 20. veka, napisao je neke od najpoznatijih uvoda i pregleda budizma, posebno Zen škole. Otišao je da predaje na nekoliko američkih univerziteta 1951. godine, a predavao je na Univerzitetu Kolumbije grada Njujorka od 1952. do 1957. godine.

Suzuki je bio posebno zainteresovan za budističke tradicije u Kini. Veliki broj njegovih eseja na engleskom se bavi prevodima i diskusijama delova Čan tekstova koji se fokusiraju na učenje stilova i reči klasičnih kineskih mudraca. Takođe je bio zainteresovan i za to kako je Zen tradicija uticala na japanski mentalitet i istoriju kada je preneta u Japan. O tome je pisao i na engleskom jeziku u delu Zen i japanska kultura (eng. Zen and Japanese Culture). 

Pored svojih popularnih orijentisanih radova, preveo je Lankavatara Sutru i objavio komentare o njenoj sanskritskoj terminologiji. U kasnijim godinama života je postao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. 

U poznim godinama je počeo da istražuje Jodo Šinšu (Jōdo Shinshū), veru njegove majke i držao je predavanja o Jodo Šinšu budizmu u budističkim hramovima Amerike.

Suzukija je takođe interesovao hrišćanski misticizam i neki od najznačajnijih mistika Zapada, poput Majstora Ekharta, koga je uporedio sa Jodo Šinšu sledbenicima nazivanim Mjokonini. Suzuki je bio jedan od prvih koji su pisali o Mjokoninima van Japana.

Publikovao je još mnogo radova, poput: Eseji o Zen budizmu (u tri toma), Istraživanja Zen budizma i Vodič Zen budizma. Pored toga, američki filozof Vilijam Baret je sakupio mnoge Suzukijeve članke i eseje o Zenu u knjigu pod nazivom Zen Budizam.

Mišljenja [uredi | uredi izvor]

Suzukijev Zen majstor, Soen Šaku, koji napisao knjigu objavljenu u Sjedinjenim Američkim Državama (čiji je prevod uradio Suzuki), je naglašavao korene Mahajana budizma Zen tradicije. Suzukijevo mišljenje je bilo suprotno ovom. On je tvrdio da je tokom nastajanja u Kini, Zen prisvojio dosta filozofije taoizama. Suzuki smatra da je narod Dalekog istoka osetljiviji prema prirodi od stanovnika severne Indije i Evrope.[traži se izvor]

Suzuki se često povezuje sa Kjoto školom filozofije, ali nikada nije bio jedan od njenih zvaničnih članova. 

Zen učenje[uredi | uredi izvor]

Suzuki je tokom studija na univerzitetu u Tokiju počeo da uči Zen u manastiru Engaku-dži u Kamakuri, gde je učio kod Kosen Rošija. Nakon smrti njegovog učitelja Kosena, nastavio je da uči kod njegovog naslednika, Soen Šakua.[12]

Pod Soenovim mentorstvom, Suzukijeva učenja su bila unutrašnja i neverbalna, uključujući i duge periode sedeće meditacije (zazen). Kako Suzuki opisuje, zadatak se sastojao od četiri godine mentalne, fizičke, moralne i intelektualne borbe. Tokom učenja je živeo monaškim životom. Opisao je ovaj život i svoje doživljaje u Kamakuri u svojoj knjizi Obuka Zen budističkog monah. Okarakterisao je ovaj život kao: život poniznosti; život rada; život služenja; život u molitvi i zahvalnosti i život u meditaciji.[13]

Soen je pozvao Suzukija da poseti Sjedinjene Američke Države 1890—ih godina i Suzuki je preveo Soenovu knjigu na engleski (1906). Iako je Suzuki već preveo neke drevne Azijske tekstove na engleski jeziki, njegovi prevodi Soenovih knjiga su bili početak njegove karijere pisca na engleskom jeziku.[14]

Širenje Zen na Zapadu[uredi | uredi izvor]

Zastupnik Zena[uredi | uredi izvor]

Suzuki je bio najvažniji čovek u širenje Zena na Zapadu. Filozof Čarls A. Mur  je rekao: "Suzuki u svojim poznim godinama nije bio samo izveštavač Zena, ne samo ekspozitor, već je značajno doprinosio razvoju Zena."

Budistički modernizam[uredi | uredi izvor]

Pošto je Suzuki bio univerzitetski obrazovan i poznavao je zapadnu filozofiju i književnost, mogao je uspešno prikazivati svoja učenja zapadnjačkoj publici. Kako ga je Suzuki predstavio, Zen budizam je veoma praktična religija koja se fokusira na neposredan doživljaj, što ga čini uporedivi sa oblicima misticizma koje su mnogi poput Vilijama Džejmsa naglašavali kao izvor svih verskih osećanja.[15] Zapadnjaci su uočili sličnost između zapadne ezoterije i istočne metafizike.[16] Ova sličnost nije slučajna, jer je Suzuki takođe bio pod uticajem zapadnog ezoterizma,[9] čak je ušao u teozofsko društvo.[8]

Neki su Suzukija identifikovali kao budističkog modernistu. Većina istraživača se slaže da je uticaj protestantskih i prosvetiteljskih ideja u velikoj meri odredio neke od atributa budističkog modernizma[17] i ovo uočavaju kod Suzukija.

Kritika[uredi | uredi izvor]

Suzukija su kritikovali zbog njegovog esencijalističkog pristupa. Još 1951. godine, Hu Ši[18][19] ga je kritikovao zbog predstavljanja idelističke slike Zena.[20]

Japanski nacionalizam[uredi | uredi izvor]

Prema Šarfu i Viktoriju, Suzuki je bio povezan sa japanskim nacionalizmom.[21] Kritikovan je zbog njegove odbrane japanskih ratnih napora.[22] 

Simpatija prema nacizmu i antisemitizmu[uredi | uredi izvor]

Brajan Viktorija je održao predavanje u Nemačkoj 2012. godine, na kom je izneo dokaze da je Suzuki bio simpatizer nacističkog režima.[23][24] Brajan piše:

"D. T. Suzuki je ostavio zapise svojih ranih pogleda prema nacističkom pokretu. Objavio ih je u nizu članaka u japanskim budističkim novinama, Čugai Nipo, u oktobaru 1936." Suzuki se ovde slaže sa Hitlerovom politikom, koju mu je objasnio njegov rođak koji je živeo u Nemačkoj.

"Dok narod ne zna mnogo o politici, nikada nisu uživali u većem spokoju uma od ovog koji sada imaju. Zbog toga oni podržavaju Hitlera. Ovo mi je moj rođak rekao. To je sasvim razumljivo i ja se slažem sa njim." 

"Što se proterivanja jevreja tiče, izgleda da postoje mnogi razlozi za njegove akcije. Iako je to veoma brutalna politika, ako se osvrnemo na pitanje sa tačke gledišta trenutne i buduće sreće celog nemačkog naroda, može biti da je na neko vreme neka ekstremna mera neophodna u cilju očuvanja nacije...ekstremna mera je neophodna za očuvanje nacije".

Suzuki je izrazio saosećanje prema jevrejima. "Što se tiče fizičkih lica, to je zaista žalosna situacija".[23]

Novi budizam[uredi | uredi izvor]

U početku modernizacije u Medži periodu 1868. godine, kada je Japan ušao u međunarodnu zajednicu, budizam je kratko bio prognan u Japanu,[22] kao "korumpirana, dekadenska, antisocijalna, parazitska, sujeverna vera, koja se suprotstavlja naučnim i tehnološkim potrebama Japana."[25] Japanska vlada je nameravala da iskoreni tradiciju koja je bila viđena kao strana. Pored toga, industrijalizacija je dovela do prestanka parišioner sistema koji je finansirao budističke manastire kroz vekove.[26] Međutim, savremeni budistički lideri su se pojavili i zastupali budizam.[26] 

Kao odgovor unapređenju Japana i progonu budizma je nastao šin bukjo ili "novi budizam". Predvodili su ga intelektualci, koji su bili izloženi Zapadnoj intelektualnoj književnosti. Pristalice novog budizma, poput Suzukijevih učitenja Kosena i Šakua su videli ovaj pokret kao zaštitu budizma od progona vlasti i kao način da uvedu svoju zemlju u moderni svet kao kulturnu silu.[27]

Tradicionalna forma Zena je bila znatno izmenjena Meidži restauracijom, ali Japanski Zen i dalje postoji kao monaška tradicija. Zen tradicija u Japanu, u svom uobičajenom obliku, zahteva mnogo vremena i discipline od monaha, koje su teške za laika. Zen monasi su provodili nekoliko godina u intenzivnim doktrinarnim studijama, učenju sutra i čitanju njihovih komentara pre nego što čak i ušli u manastir, gde su prolazili kroz koan praksu sa Zen majstorom.[28] Činjenica da je Suzuki mogao da uradi sve to (kao laik) je doprinos novog budizma.

Japanski nacionalizam[uredi | uredi izvor]

Za vreme Meidži restauracije, nihonjinron filozofija je postala rasprostranjena. Ona naglašava jedinstvenost Japana, a ova jedinstvenost je zbog mnogo različitih faktora. Suzuki ovu razliku prepisuje Zenu. Po njegovom mišljenju, Zen otelotvoruje suštinu filozofije i religije. On je predstavljao Zen kao jedinstveni prikaz azijske duhovnosti, koja se smatrala superiornijom.[21]

Pohvale Suzukijevog rada[uredi | uredi izvor]

Suzukijeve knjige su čiteli i hvalili mnogi istaknuti ljudi. Upadljiv primer za ovo je njegova knjiga Uvod u Zen budizam, u kojoj je objavljen i komentar od 30 strana poznatog analitičkog psihologa, Karla Junga. Jung je napisao: "Suzukijev rad o Zen budizmu je među najvećim doprinosima budizmu. Autoru moramo biti zahvalni, jer je približio Zen zapadu i zbog načina na koji je to uradio."[29]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Njegovi eseji su bili izuzetno uticajni kada su publikovani, učinivši Zen poznatim na Zapadu po prvi put:

  • Essays in Zen Buddhism: First Series (1927), New York: Grove Press.
  • Essays in Zen Buddhism: Second Series (1933), New York: Samuel Weiser, Inc. 1953–1971. Edited by Christmas Humphreys.
  • Essays in Zen Buddhism: Third Series (1934), York Beach, Maine: Samuel Weiser, Inc. 1953. Edited by Christmas Humphreys.
  • Translation of the Lankavatara Sutra from the original Sanskrit. Boulder, CO: Prajña Press. 1978. ISBN 978-0-87773-702-5..

Ubrzo nakon ovih publikacija su usledili:

  • An Introduction to Zen Buddhism, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. Republished with Foreword by C.G. Jung, London: Rider & Company, 1948. Suzuki calls this an "outline of Zen teaching."[30]
  • The Training of the Zen Buddhist Monk, Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. . New York: University Books. 1959. . This work covers a "description of the Meditation Hall and its life".[30]
  • Manual of Zen Buddhism Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011), Kyoto: Eastern Buddhist Soc. 1934. London: Rider & Company, 1950, 1956. New York: Random House, 1960 and subsequent editions. - Kolekcija budističkih sutra, klasičnih tekstova majstora, ikona i slika. Suzuki piše da rad treba da "informiše čitaoca o različitim književnim materijalima koji se odnose na monaški život... Šta zen monah čita pred Budom u njegovim svakodnevnim službama i gde mu idu misli  tokom slobodnog vremena."

Posle Drugog svetskog rata, nova tumačenja:

  • The Zen Doctrine of No-Mind,London: Rider & Company, 1949. York Beach, Maine: Red Wheel/Weiser. 1972. ISBN 978-0-87728-182-5.
  • Living by Zen. London: Rider & Company, 1949.
  • Mysticism: Christian and Buddhist: The Eastern and Western Way, Macmillan, 1957. "A study of the qualities Meister Eckhart shares with Zen and Shin Buddhism". Includes translation of myokonin Saichi's poems.
  • Zen and Japanese Culture, New York. . Pantheon Books. 1959. . A classic.
  • Zen budizam i psihoanaliza, Erih From, D. T. Suzuki i De Martino. Suzuki je napisao, otprilike, trećinu ove knjige i on daje budističku analizu uma, njegovih nivoa i metodologiju proširenja svesti. 

Ostalo:

  • An anthology of his work until the mid-1950s: Zen Buddhism: Selected Writings of D.T. Suzuki, Doubleday, New York: 1956. Edited by William Barrett.
  • Very early work on Western mystic-philosopher.Swedenborg: Buddha of the North, West Chester, Pa: Swedenborg Foundation, 1996. Trans. by Andrew Bernstein of Swedenborugu, 1913. 
  • A Miscellany on the Shin Teaching of Buddhism; Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1949. 
  • Shin Buddhism; New York, Harper & Row, 1970. 
  • Gutoku Shaku Shinran, The Kyōgyōshinshō, The Collection of Passages Expounding the True Teaching, Living, Faith, and Realizing of the Pure Land, translated by Daisetz Teitarō Suzuki (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. 
  • Collected Writings on Shin Buddhism (ed. by The Eastern Buddhist Society); Kyōto, Shinshū Ōtaniha, 1973. 
  • Transcription of talks on Shin Buddhism.Buddha of Infinite Light. Boston: Shambhala Publications, 1998. Edited by Taitetsu Unno. 
  • Tribute; anthology of essays by great thinkers.D.T. Suzuki: A Zen Life Remembered. Wheatherhill, 1986. Reprinted by Shambhala Publications.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ D. T. SUZUKI MUSEUM, accessed 2012.2.17; Daisetz Teitaro Suzuki, D.Litt, "Manual of Zen Buddhism", Buddha Dharma Education Association Inc. set in PDF, 2005, accessed 2012.2.17; A ZEN LIFE: THE D.T.SUZUKI DOCUMENTARY PROJECT, accessed 2012.2.17
  2. ^ Stirling 2006, str. 125.
  3. ^ Nomination Database
  4. ^ Fields 1992, str. 138
  5. ^ D.T. Suzuki "Introduction: Early Memories" in The Training of the Zen Buddhist Monk.
  6. ^ Tweed 2005.
  7. ^ Algeo 2005
  8. ^ a b Algeo 2007
  9. ^ a b Tweed 2005
  10. ^ the Eastern Buddhist Society
  11. ^ „The Eastern Buddhist”. Arhivirano iz originala 18. 12. 2008. g. Pristupljeno 13. 06. 2016. 
  12. ^ Andreasen 1998, str. 56.
  13. ^ D.T. Suzuki The Training of the Zen Buddhist Monk.
  14. ^ Fields 1992 Chapter Ten
  15. ^ James, William (1981). The Varieties of Religious Experience. New York: Collier Books. 
  16. ^ McMahan 2008.
  17. ^ See Tomoko Masuzawa "The Invention of World Religions" . . Chicago: University of Chicago Press. 2005. , amongst others
  18. ^ McRae 2001, str. 71-74.
  19. ^ Faure 1996, str. 89-99.
  20. ^ Hu Shih 1953
  21. ^ a b Sharf 1993
  22. ^ a b Victoria 2006.
  23. ^ a b Lecture: Universität Hamburg 14.05.2012
  24. ^ Abstract, lecture at the Universität Hamburg 14.05.2012
  25. ^ Sharf 1993, str. 3.
  26. ^ a b Sharf 1993, str. 4.
  27. ^ Sharf 1993, str. 7.
  28. ^ See Giei Sato, Unsui: a Diary of Zen Monastic Life . . Honolulu: University Press of Hawaii. 1973. , amongst others
  29. ^ Suzuki 1964, str. 9.
  30. ^ a b Suzuki 1978, str. 11

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Suzuki, D. T. (1964). An Introduction to Zen Buddhism, Foreword by C. Jung. New York: Grove Press. ISBN 978-0-8021-3055-6. 
  • Suzuki, D. T. (1978). Manual of Zen Buddhism. Random House. 
  • James, William (1981). The Varieties of Religious Experience. New York: Collier Books. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

D. T. Suzuki na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Д._Т._Сузуки&oldid=27826420”