Evropska komisija

Evropska komisija
Logo Evropske komisije
Datum osnivanja	16. januar 1958.
Tip	institucija EU
Sedište	Brisel, Belgija Luksemburg, Luksemburg
Članovi	27 država
Službeni jezici	engleski, francuski, nemački
Predsednik	Urzula fon der Lajen
Potpredsednici	Frans Timermans (Prvi Potpredsednik) Federika Mogerini, Jirki Katajnen, Valdis Dombrovskis, Andrus Ansip, Maroš Šefčovič
Veb-sajt	ec.europa.eu

Evropska unija

Ova članak je deo serije o politici i vladi Evropske unije

Izvršna vlast Junkerova komisija Predsednik Junker Zamenik predsednika Komesar Civilna služba Generalni sekretar Dej

Zakonodavna vlast Parlament Predsednik Šulc (SiD) Najveće grupe; ENP (Manfred Veber) SiD (Đani Pitela) 8. saziv (2014—2019) 751 članova Biro Zamenici predsednika Kvestor Konferencija Zakonodavni postupak Savet Luksemburško predsedavanje Konfiguracija Generalni poslovi Spoljni poslovi Pravda i unutrašnji poslovi Ekonomska pitanja Evro Zakonodavni postupak Glasanje Sekretarija Generalni sekretar Uve korsepijus Generalne direkcije COREPER

Evropski savet Predsednik Tusk (ENP) Članovi Spisak sastanaka

Sudstvo Sud pravde Članovi Odluke Opšti sud Tribunal građanske službe

Centralna banka Predsednik Dragi ESCB Evro EMU Еврозона Еврозона 2011. године

Ревизорски суд Буџет OLAF

Ostala tela Agencije Investiciona banka Odbor regija Ekonomski i socijalni odbor Ombudsman Nacionalni parlamenti

Politike i pitanja Spoljni odnosi High Representative Federica Mogherini Ext. Action Service Foreign Policy Defence Policy Customs Union Enlargement Budget Four Freedoms Ekonomski prostor Area of FS&J Schengen Area Policies Agricultural Energy Fisheries Regional Citizenship Identity Pro-Europeanism Euroscepticism Integration Supranationalism Federalism United States of Europe Multi-speed Opt-outs Enhanced co-op Withdrawal

Izbori 1979, 1984, 1989 1994, 1999, 2004, 2009 2014 (last election) Political parties Constituencies Parliamentary constituencies Referendums

Zakoni Acquis Primacy Subsidiarity Treaties Fundamental Rights Članstvo

Evropska komisija (EK; engl. European Commission (EC)) je izvršni organ Evropske unije, svojevrsna Vlada Evropske unije. Uz Evropski parlament i Savet Evropske unije predstavlja jedan od tri glavne institucije koje upravljaju Unijom. Predsednik i članovi Komisije se biraju od strane zemalja članica pošto su prethodno odobreni od strane Evropskog parlamenta.

Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije:

1. Ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu;
2. Kao Unijino izvršno telo, odgovorno je za implementiranje Evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije, odluke), budžet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta;
3. Ponaša se kao čuvar Postupaka i, zajedno sa Sudom pravde, uverava se da se zakon Zajednice pravilno primenjuje;
4. Predstavlja Uniju na međunarodnoj sceni i pregovara oko međunarodnih dogovora, uglavnom na polju razmene i saradnje.

Evropski komesari

Komisija EU ima 28 komesara. Među njima se bira predsednik i potpredsednici Komisije. Kandidate za mesto komesara predlažu vlade država članica, a za njihov izbor neophodna je saglasnost Evropskog parlamenta. Mandat komesara traje pet godina.

Trenutni sastav

	Komesar	Portret	Funkcija i portfelj	Država članica	Evropska politička stranka	Nacionalna politička stranka
	JunckerŽan Klod Junker		Predsednik Evropske komisije	Luksemburg	Evropska narodna partija	CSV
	TimmermansFrans Timermans		Evropski komesar za bolje zakonodavstvo, međuinstitucionalne odnose, vladavinu prava i povelju o osnovnim pravima Prvi potpredsednik Evropske komisije	Holandija	Partija evropskog socijalizma	PvdA
	MogheriniFederika Mogerini		Visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Potpredsednik Evropske komisije	Italija	Partija evropskog socijalizma	PD
	GeorgievaKristalina Georgieva		Evropski komesar za budžet i ljudske resurse Potpredsednik Evropske komisije	Bugarska	Evropska narodna partija	GERB
	DombrovskisValdis Dombrovskis		Evropski komesar za evro i socijalni dijalog Potpredsednik Evropske komisije	Letonija	Evropska narodna partija	Vjenotiba
	AnsipAndrus Ansip		Evropski komesar za jedinstveno digitalno tržište Potpredsednik Evropske komisije	Estonija	Savez liberala i demokrata za Evropu	ER
	KatainenJirki Katajnen		Evropski komesar za rad, rast, investicije i konkurentnost Potpredsednik Evropske komisije	Finska	Evropska narodna partija	Kok
	SefčovičMaroš Šefčovič		Evropski komesar za energetsku uniju Potpredsednik Evropske komisije	Slovačka	Partija evropskog socijalizma	Smer – SD
	HahnJohanes Han		Evropski komesar za susedstvo i pregovore o proširenju	Austrija	Evropska narodna partija	OVP
	ThyssenMarijan Tisen		Evropski komesar za zapošljavanje, socijalna pitanja, veštine i mobilnost radne snage	Belgija	Evropska narodna partija	CD&V
	MimicaNeven Mimica		Evropski komesar za međunarodnu saradnju i razvoj	Hrvatska	Partija evropskog socijalizma	SDP
	StylianidisHristos Stilijanidis		Evropski komesar za humanitarnu pomoć i upravljanje kriza	Kipar	Evropska narodna partija	DIZI
	VestagerMargret Vestager		Evropski komesar za konkurenciju	Danska	Savez liberala i demokrata za Evropu	RV
	MoscoviciPjer Moskovisi		Evropski komesar za ekonomska i monetarna pitanja, oporezivanje i carinsku uniju	Francuska	Partija evropskog socijalizma	PS
	OettingerGinter Etinger		Evropski komesar za privredu i digitalno društvo	Nemačka	Evropska narodna partija	CDU
	AvramopoulosDimitris Avramopulos		Evropski komesar za migraciju, unutrašnje poslove i državljanstvo	Grčka	Evropska narodna partija	ND
	HoganFil Hogan		Evropski komesar za poljoprivredu i ruralni razvoj	Republika Irska	Evropska narodna partija	Fine Gael
	AndriukaitisVitenis Andriukaitis		Evropski komesar za zravlje i prehrambenu bezbednost	Litvanija	Partija evropskog socijalizma	LSDP
	VellaKarmenu Vela		Evropski komesar za prirodu, pomorstvo i ribarstvo	Malta	Partija evropskog socijalizma	PL
	BieńkowskaElžbieta Bienkovska		Evropski komesar za unutrašnje tržište, industriju, preduzetništvo i mala i srednja preduzeća	Poljska	Evropska narodna partija	PO
	MoedasKarlos Moedas		Evropski komesar za istraživanje, nauku i inovaciju	Portugalija	Evropska narodna partija	PSD
	HillDžonatan Hil		Evropski komesar za finansijsku stabilnost, finansijske usluge i jedinstveno tržište kapitala	Ujedinjeno Kraljevstvo	Evropski konzervativci i reformisti	Kon
	JourováVera Žurova		Evropski komesar za pravdu, zaštitu potrošača i ravnopravnost polova	Češka	Savez liberala i demokrata za Evropu	ANO 2011
	CrețuKorina Krecu		Evropski komesar za regionalnu politiku	Rumunija	Partija evropskog socijalizma	PSD
	BulcVioleta Bulc		Evropski komesar za saobraćaj	Slovenija	Savez liberala i demokrata za Evropu	SMC
	Arias CañeteMigel Arias Kanjete		Evropski komesar za akciju za klimu i energiju	Španija	Evropska narodna partija	PP
	MalmströmSesilija Malstrom		Evropski komesar za trgovinu	Švedska	Savez liberala i demokrata za Evropu	FP
	NavracsicsTibor Navračić		Evropski komesar za edukaciju, kulturu, omladinu i sport	Mađarska	Evropska narodna partija	Fides

Istorija

Glavni članak: Istorija Evropske unije

Evropska komisija vuče svoje korene iz jedne od pet ključnih institucija stvorenih u nadanacionalnom sistemu Evropske zajednice, na predlog Roberta Šumana, francuskog ministra spoljnih poslova, 9. maja 1950. Nastavši 1951. kao Visoko nadleštvo (engl. High Authority) u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, Komisija je prošla kroz brojne promene u svojim moćima i sastavu pod raznim predsednicima Komisije, vezano za tri Zajednice.

Osnivanje

Evropska komisija

Prva Komisija nastala je 1951. kao devetočlano „Visoko nadleštvo“ pod Predsednikom Nadleštva Žanom Moneom. Visoko nadleštvo je bilo nadnacionalni administrativni i izvršni organ nove Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ), i preuzelo je dužnost 10. avgusta 1952. u Luksemburgu. 1958. godine, Rimski ugovori su ustanovili dve nove zajednice pored EZUČ: Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) i Evropsku zajednicu za atomsku energiju (Evratom). Međutim, izvršna tela novih zajednica nazvana su „Komisije“, a ne „Visoka nadleštva“. Razlog za promenu imena bio je novi odnos između izvršnog organa i Saveta. Neke države poput Francuske izrazile su zadršku nad moćima Visokog Nadleštva i želele su da ih ograniče, dajući više ovlašćenja Savetu radije nego novim izvršnim telima.

Luj Arman je vodio prvu Komisiju Evratoma. Valter Halštajn je vodio prvu Komisiju Evropske ekonomske zajednice, koja je održala prvi formalni sastanak 16. januara 1958. u Zamku Kneginjine doline nadomak Brisela. Komisija je postigla saglasnost o spornom dogovoru o cenama žitarica, i ostavila pozitivan utisak na treće zemlje kada se prvi put pojavila na međunarodnoj sceni na Kenedijevoj rundi pregovora o Opštem dogovoru o tarifama i trgovini (GATT). Halštajn je započeo i konsolidaciju evropskog prava i počeo je imati značajan uticaj na nacionalna zakonodavstva. U početku se nije previše pažnje obraćalo na njegovu administraciju, ali je, uz pomoć Evropskog suda pravde, Komisija utvrdila svoj autoritet dovoljno čvrsto da bi buduće Komisije bile shvatane ozbiljnije. Međutim, 1965. godine, rastuće razlike između francuske vlade Šarla de Gola i drugih zemalja članica (oko pristupanja Ujedinjenog Kraljevstva, neposrednih izbora za Evropski parlament, Fušeovog plana i budžeta) izazvale su krizu „prazne stolice“, naizgled povodom predloga za Zajedničku poljoprivrednu politiku. Iako je institucionalna kriza razrešena naredne godine, ona je koštala Etjena Hirša predsednikovanja Evratomom, a zatim i Valtera Halštajna nad Komisijom EEZ, iako je potonji inače viđen kao njen „najdinamičniji“ predvodnik do Žaka Delora.

Rani razvoj

Tri tela su postojala paralelno do 1. jula 1967. kada su, briselskim Ugovorom o spajanju, spojena u jedinstvenu administraciju pod Predsednikom Žanom Rejom. Rejova Komisija je, zbog spajanja, privremeno narasla na četrnaest članova, ali su sve kasnije Komisije vraćene na devet članova usvajanjem formule koja je predviđala po jednog člana za manje države članice i dva za veće. Rejova Komisija je dovršila uspostavljanje carinske unije u Zajednici 1968, i zalagala se za snažniji, birani Evropski parlament. Iako je Rej bio prvi Predsednik spojenih Zajednica, Halštajn se smatra prvim Predsednikom moderne Komisije.

Usledile su komisije Franka Marija Malfatija i Sikoa Mansholta, koje su radile na monetarnoj saradnji i prvom proširenju na sever 1973. Sa ovim proširenjem, Komisija Fransoa-Havijera Ortolija je narasla na trinaest članova (Ujedinjeno Kraljevstvo je, kao velika zemlja članica, dobila dva komesara), i bavila se proširenom zajednicom i vreme ekonomske i međunarodno-političke nestabilnosti u to vreme. Međunarodno predstavljanje Komisije je pojačano kada je Roj Dženkins kao prvi Predsednik Komisije prisustvovao samitu G8 u ime Zajednice. Nakon Dženkinsove Komisije, Komisija Gastona Torna je nadgledala proširenje Zajednice na jug, ujedno počinjući rad na Jedinstvenom evropskom aktu.

Delor i Santer

Jedna od najistaknutijih Komisija bila je ona koju je vodio Žak Delor. Kasniji Predsednici nisu uspevali da dostignu isti nivo lične prepoznatljivosti. Delor je bio viđen kao vođa koji je Zajednici dao smisao za smer razvoja i dinamičnost. Delor i njegova ekipa se takođe smatraju i „očevima osnivačima evra“. Internešnel herald tribjun je na kraju Delorovog drugog mandata 1992. o njegovom radu napisao:

G-din Delor je izvukao Evropsku zajednicu iz mrtvila. Pristigao je kada je evropesimizam bio najgori. Iako je bio malo poznati nekadašnji francuski ministar finansija, udahnuo je život ii nadu u EZ i u potištenu briselsku Komisiju. Tokom svog prvog mandata, od 1985. do 1988, okupio je Evropu oko zova jedinstvenog tržišta, a kada je postavljen na drugi mandat, počeo je da podstiče Evropljane ka daleko ambicioznijim ciljevima ekonomske, monetarne i političke unije.

Delorov naslednik bio je Žak Santer. Kompletna Santerova komisija bila je od strane Evropskog parlamenta prinuđena da podnese ostavku 1999, nakon optužbi o proneveri. Ovo je bio prvi put da je Komisija naterana da kolektivno podnese ostavku, i označio je pomeranje ka Parlamentu. Međutim, Santerova Komisija jeste odradila posao na Ugovoru iz Amsterdama i evru.

Skorašnje Komisije

Sadašnji predsednik Komisije Žan Klod Junker

Nakon Santera, položaj Predsednika Komisije preuzeo je Romano Prodi. Ugovor iz Amsterdama je proširio ovlašćenja Komisije i štampa je nazivala Prodija nečime nalik na premijera. Moći su ponovo pojačane Ugovorom iz Nice iz 2001, koje su Predsedniku dale više ovlašćenja nad sastavom njihove Komisije.

2004. godine, Žoze Manuel Barozo je postao Predsednik. Parlament je ponovo utvrdio svoj značaj protiveći se predloženom sastavu Komisije, zbog čega je Barozo bio prinuđen da učini izmene u sastavu pre nego što je preuzeo dužnost. Barozova Komisija je prvi puni sastav nakon proširenja EU na 25 članova 2004. Na kraju mandata Prodijeve Komisije, broj komesara narastao je na 30; zbog povećanja u broju zemalja, stupile su na snagu odredbe Ugovora iz Amsterdama kojima je broj komesara smanjen na jednog po državi članici (umesto po dva za velike države), tako da je Barozova Komisija brojala 25 komesara, odnosno 27 po pristupanju Bugarske i Rumunije 2007.

Ovlašćenja i funkcije

Komisija je od početka osnovana tako da deluje kao nezavisan, nadnacionalan organ vlasti nezavisan od vlada, i opisivana je kao „jedino telo koje je plaćeno da razmišlja na evropski način“. Članove predlažu vlade zemalja članica, svaka po jednog, ali od njih se očekuje da deluju nezavisno — nezavisno od drugih uticaja, kao na primer vlada koje su ih postavile na mesto komesara. Ovo stoji u kontrastu sa Savetom ministara Evropske unije, koji predstavljaju vlade, Evropskim parlamentom, koji predstavlja građane, i Ekonomskim i socijalnim komitetom, za koji ugovor kaže da predstavlja „organizovano civilno društvo“.

Izvršna vlast

Izvršna vlast u Uniji pripada Savetu ministara: on delegira Komisiji ovlašćenja koja ona zatim ispunjava. Međutim, Savet može povući ova ovlašćenja, vršiti ih neposredno, ili ustanoviti uslove za njihovu upotrebu. Ovlašćenja su navedena u članovima 211-219 Ugovora o Evropskoj zajednici i uže su ograničena od većine nacionalnih organa izvršnih vlasti, delom zbog toga što Komisija nema ovlašćenja u oblastima poput spoljašnje politike — ovo ovlašćenje pripada Evropskom savetu, koji neke analize opisuju kao drugi izvršni organ EU.

Obzirom da bi prema Ugovoru iz Lisabona Evropski savet postao formalna ustanova sa ovlašćenjem da postavlja Komisiju, moglo bi se reći da ta dva tela poseduju izvršne moći Unije (Evropski savet takođe poseduje pojedinačna nacionalna izvršna ovlašćenja). Međutim, Komisija je ta koja trenutno poseduje izvršnu vlast nad Evropskom zajednicom. Ovlašćenja Komisije nalik na vlade su takva da su neki poput nekadašnjeg belgijskog premijera Gija Verhofstada predložili izmenu njenog imena u „Evropska vlada“, nazivajući sadašnje ime „komisija“ „smešnim“.

Zakonodavna inicijativa

Komisija se razlikuje od drugih institucija utoliko da samo ona ima zakonodavnu inicijativu u „stubovima“ Evropske unije, što znači da jedino Komisija može podnositi formalne predloge zakonodavnih akata — nacrti zakona ne mogu formalno dolaziti iz zakonodavne grane. Nad Stubom za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, Komisija deli ovo pravo sa Savetom, ali ona nema ovlašćenja nad Policijskom i sudskom saradnjom u krivičnim poslovima. U samoj Komisiji, međutim, Savet i Parlament mogu zahtevati zakonodavne akte; u najvećem broju slučajeva, Komisija inicira osnovu ovih predloga. Ovaj monopol je ustanovljen sa idejom da se obezbedi koordinisano i skladno oblikovanje pravnog sistema Evropske unije. Ima glasova koji osporavaju ovaj monopol zahtevajući ovo pravo i za Parlament, obzirom da većina nacionalnih skupština ima pravo zakonodavne inicijative u nekim oblastima. Prema Ugovoru iz Lisabona, građani EU bi takođe mogli da traže od Komisije da predlaže zakonodavne akte u nekoj oblasti putem peticije sa barem milion potpisa, ali ovakvi zahtevi ne bi bili obavezujući.

Ovlašćenja Komisije da predlaže zakone su obično bili usredsređeni na ekonomsku regulativu. Ona je predložila veliki broj propisa zasnovanih na „principu predostrožnosti“. Ovo znači da se pristupa usvajanju predostrožnih propisa ukoliko postoji razumna sumnja na opasnost po okolinu ili ljudsko zdravlje, na primer u borbi protiv klimatskih promena ili ograničavanju genetički izmenjenih organizama, nasuprot odmeravanju regulative u odnosu na njene posledice po ekonomiju. Na ovaj način Komisija je proizvela strožu regulativu u odnosu na druge zemlje. Zbog veličine tržišta EU, ovo je, kako je pisao Ekonomist, učinilo Komisiju de fakto regulatorom svetskog tržišta.

U skorije vreme, Komisija je počela sa stvaranjem evropskog krivičnog prava. Incident u kojem je, 2006. godine, nadomak obala Obale Slonovače sa evropskog broda izbačen toksični otpad, naveo je Komisiju da se posveti zakonima protiv toksičnog otpada. U to vreme, neke države Evropske unije nisu ni imale transport toksičnog otpada u svom krivičnom pravu, što je navelo komesare Franka Fratinija i Stavrosa Dimasa da predlože koncept „ekoloških zločina“. Njihovo pravo da prelažu krivične zakone je osporavano u Evropskom sudu pravde ali je sud ovo pravo podržao. Do 2007. godine, jedini drugi predlozi izneti u oblasti krivičnog prava su bili direktiva o pravima nad intelektualnom svojinom, i amandman na okvirnu odluku protiv terorizma iz 2002, koji je zabranjivao navođenje na dela povezana sa terorizmom, regrutovanje (posebno preko interneta) i obuku.

Sprovođenje

Kada je propis odobren u Savetu i Parlamentu, Komisija ima odgovornost da obezbedi njegovo sprovođenje. Ona ovo čini preko zemalja članica ili preko svojih agencija. Pri usvajanju neophodnih tehničkih mera, Komisiji pomažu komiteti koje čine predstavnici zemalja članica, u postupku koji je u evropskom žargonu poznat kao „komitologija“. Dalje, Komisija je odgovorna za implementaciju budžeta Evropske unije, obezbeđujući, zajedno sa Evropskim sudom oditora, da se fondovi SU ispravno troše.

Posebno, Komisija ima zaduženje da obezbedi poštovanje ugovora i pravnih propisa, moguće i izvođenjem zemalja članica ili drugih institucija na spor pred Evropskim sudom pravde. U ovoj ulozi, Komisija je neformalno poznata kao „čuvar ugovora“. Konačno, Komisija donekle učestvuje u predstavljanju Unije u spoljnim poslovima, skupa sa državama članicama i Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom, predstavljajući Uniju u telima kao što je Svetska trgovinska organizacija. Takođe, predsednik Komisije obično prisustvuje sastancima grupe G8.

Sastav

Zajednička fotografija Evropske komisije u Amsterdamu, 7. januara 2016. godine

Komisiju čini sastav „komesara“, njih 28, uključujući i Predsednika Komisije i potpredsednike. Iako svakog člana imenuje nacionalna vlada države članice, po jednog svaka, oni ne predstavljaju svoju zemlju u Komisiji (mada u praksi ponekad vrše uticaj u nacionalnom interesu). Kada su komesari predloženi, Predsednik među njima raspodeljuje portfelje. Moć komesara u velikoj meri zavisi od njihovog portfelja. Na primer, dok evropski komesar za obrazovanje, obuku i kulturu nije naročito važna ličnost, evropski komesar za konkurenciju je moćan položaj sa globalnim uticajem. Komisija može preuzeti dužnost tek nakon što sastav u celini odobri Evropski parlament. U vršenju njihovih dužnosti, Komesare podržava njihov lični kabinet koji im pomaže političkim smernicama, dok se Građanska služba (Generalne direkcije) bavi tehničkom pripremom.

Postavljanje

13. sprat zdanja Berlejmon u Briselu, sala u kojoj zaseda Komisija

Predsednika Komisije prvo predlaže Evropski savet; ovog kandidata zatim zvanično bira Evropski parlament. Kandidat kojeg bira Savet je često bio vodeći nacionalni političar, ali ovo nije neophodan uslov. 2004. godine, predlog Ustava EU (koji je u međuvremenu napušten) uključivao je i odredbu da izbor Predsednika Komisije mora uzimati u obzir najskorije izbore za Evropski parlament. Ova odredba nije bila na snazi za nominaciju 2004, ali su stranke desnog centra EU vršile pritisak kako bi bio odabran kandidat iz njihovih redova, i na kraju je izabran kandidat sa desnice, Žoze Manuel Barozo iz Evropske narodne partije.

Ima i drugih kriterijuma koji utiču na odluku Saveta. Među njima su i geografska oblast Evrope iz koje dolazi kandidat, njegov politički uticaj (kredibilan ali ne tako da bi potpuno nadjačao članove Komisije), jezici (Francuska smatra dobro znanje francuskog jezika neophodnim uslovom), i stepen uključenja zemlje članice (koja bi trebalo da bude član i evrozone i Šengenskog sporazuma).

2004, ovaj sistem je proizveo veliki broj kandidata i naišao je na kritiku nekih evropskih parlamentaraca. Nakon izbora koji se odužio, vođa grupe Saveza liberala i demokrata za Evropu Grejem Votson je opisao proceduru kao „pijacu tepisima u Justusu Lipsiusu“ (prema istoimenom zdanju, sedištu Saveta) koja je proizvela samo „najmanji zajednički imenilac“, dok je vođa grupe Evropski zeleni–Evropski slobodni savez Danijel Kon-Bendit upitao Baroza nakon njegovog prvog govora: „Ako ste vi najbolji kandidat, zašto niste bili prvi kandidat?“

Nakon što je postavljen, Predsednik Komisije među komesarima bira nekoliko potpredsednika. Trenutno, Komisija ima pet potpredsednika, od kojih je Margot Valstrem „prvi“ potpredsednik. U principu, položaj potpredsednika ne donosi veću dodatnu količinu moći, osim prvog potpredsednika, koji vrši funkciju predsednika dok je ovaj odsutan.

Politički stilovi

Sadašnja Komisija Žozea Manuela Baroza je preuzela dužnost pred kraj 2004, nakon zastoja koji je izazvan primedbama iz Parlamenta zbog kojih je morao biti izmenjen sastav Komisije. 2007. godine, Komisija je uvećana sa 25 na 27 komesara, nakon pristupanja Uniji Rumunije i Bugarske, koje su imenovale svaka svog komesara. Sa rastućom veličinom Komisije, Barozo je prešao na stil upravljanja sastavom više nalik predsedničkom, što je izazvalo izvesnu dozu kritike.

Međutim, iako je Barozo bio više predsednička i ličnost višeg profila od svojih prethodnika, Komisija je počela da gubi tlo, jer velike zemlje članice poput Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke nastoje da zaobiđu njenu ulogu. Ovo bi se moglo pojačati stvaranjem Predsednika Evropskog saveta. U novije vreme, unutar Komisije je došlo i do višeg stepena politizacije, što je komesarka Valstrem pozdravila kao nužnost za uključivanje građana u evropske poslove.

Legitimitet

Postoje mišljenja da metod izbora Komisije povećava demokratski deficit u Evropskoj uniji. Komisija je izvršna grana vlasti u Uniji, ali kandidate prevashodno bira 27 nacionalnih vlada, što znači da je biračima teško da neposredno zbace Komisiju sa vlasti. Komisija svoj legitimitet prevashodno zasniva na neophodnoj potvrdi glasanjem u Parlamentu skupa sa mogućnošću Parlamenta da zbaci Komisiju; međutim, izlaznost na izborima za Evropski parlament bila je manja od 50% od 1999. naovamo. Ova brojka jeste viša od nekih nacionalnih izbora, uključujući i one za Kongres SAD, ali činjenica da nema neposrednih izbora za Predsednika Komisije smanjuju legitimnost ovog položaja u očima javnosti. Dodatni problem je nepostojanje jedinstvenog biračkog tela. Ugovor iz Lisabona, koji je odbačen na referendumu u Irskoj, bi mogućno razrešio deo deficita stvaranjem veće demokratske kontrole nad Komisijom, uključujući i uspostavljanje postupka kojim bi se izbor Predsednika Komisije vezivao za izbore za Evropski parlament. Prema planovima potpredsednice Valstrem, evropske političke partije bi dobile veći značaj, vodeći mogućno do toga da bi Predsednik Komisije bio biran na izborima za Evropski parlament.

Drugačiji pogled na Komisiju tvrdi da oblasti u kojima ona ima ovlašćenja da inicira zakone nisu podesne za instituciju koja odgovara izbornim pritiscima. U ovom pogledu Komisija se poredi sa institucijama poput nezavisnih centralnih banaka, koje se bave tehničkim oblastima politike koje su od nevelikog izbornog značaja. Osim ovoga, neki branitelji Komisije ističu da, pre nego što budu usvojeni, propise mora odobriti i Evropski savet (koji čine ministri iz zemalja članica) u svim oblastima, kao i Evropski parlament u nekim oblastima, čime se ograničava obim propisa koji bivaju usvojeni u nekoj zemlji članici bez saglasnosti njene vlade.

Vidi još

• Evropska unija (EU)
• Evroazijska ekonomska komisija (EEK)