Libanski građanski rat

Libanski građanski rat
Statua mučenika na trgu u Bejrutu, 1982, tokom građanskog rata
Vreme 13. april 1975. — 13. oktobar 1990. (15 godina i 6 meseci) Mesto Liban Ishod Taifski sporazum
Sukobljene strane
Izrael	Liban	PLO Amal Sirija

Libanski građanski rat (1975—1990) ima koren u konfliktima i političkim kompromisima nakon kraja osmanske okupacije Libana. Podstaknut je demografskim promenama u zemlji, hrišćansko-muslimanskim razlikama i mešanjem Sirije, Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Nakon kratke pauze u sukobima 1976. pod pritiskom Arapske lige i sirijske intervencije, građanski se rat nastavlja, fokusiran najviše u južnom Libanu.

Do početka Libanskog građanskog rata, Bejrut, glavni grad Libana, bio je poznat po svojim širokim bulevarima, francuskoj arhitekturi i modernizmu i bio je poznat kao Pariz Bliskog istoka, dok je Liban kao cela država bio poznat kao Švajcarska Bliskog istoka i uživao veoma miran život u regionu u kojem su religijski konflikti bili svakodnevni.

Pozadina

Nakon Arapsko-izraelskog sukoba 1948. godine, Liban je postao utočište 110.000 izbeglica iz Palestine koji su prebegli iz Izraela. Dodatni broj palestinskih izbeglica je došao u Liban nakon novog Arapsko-izraelskog sukoba 1967. godine i Crnog Septembra. 1975. godine broj izbeglica je dostigao preko 300.000 ljudi koje je predvodio Jaser Arafat, koji je istovremeno bio i na čelu Palestinske oslobodilačke organizacije. Tokom ranih 70-ih godina, tenzije su porasle usled velikog broja palestinskih izbeglica na jugu zemlje. U samom početku došlo je do sukoba palestinskih izbeglica i Libanaca koji su pripadali levici. Tokom sukoba, sukobljene strane su dobijale definisaniji oblik, te su na jednoj strani sukoba bili hrišćani, na čelu sa Baširom Žemajilom, dok su na drugoj strani bile palestinske izbeglice, sunitski muslimani i Druzi. Građanski rat koji je neposredno usledio je ostavio naciju bez ikakve organizacione vlasti.

Rat

Bejrut 1978. godine

Početak

U aprilu 1975. napad na jednu bejrutsku crkvu izazvao je odgovor hrišćanskih falangista i masakr Palestinaca. Borbe između PLO-a i libanskih muslimana s libanskom vojskom rezultovale su pucanjem zemlje po etničkim šavovima i prestankom funkcionisanja centralne vlasti. Zemlja je podeljena na teritorije pod kontrolom hrišćanskih milicija, milicija sunitskih i šiitskih muslimana, Druza, te palestinskih gerilaca. Glavni grad Bejrut takođe je podeljen na delove pod kontrolom hrišćanskih milicija i pod kontrolom muslimanskih snaga.

Početkom 1976. godine prevagu u ratu počele su odnositi muslimanske milicije, ali situaciju će u junu preokrenuti ulazak Sirije u Libanski rat.

Sirijska intervencija i okupacija

Stanje 1976.

Juna 1976. godine Sirija je poslala 40.000 vojnika u Liban kako bi sprečila gubitke na hrišćanskoj strani od palestinskih snaga. Činjenica da su vojnici Sirije ratovali protiv Palestinaca je veoma ironična. Libanci, zajedno sa Sirijcima, potisnuli su Palestince iz Bejruta u južni deo zemlje. Tokom nekoliko sledećih godina došlo je do mešanja snaga i Sirija je počela da sarađuje sa Palestincima i na kraju potpuno zauzela njihovu stranu, dok su hrišćani dobili takođe neobičnog partnera u sukobu - Izrael. Sirijske trupe su ostale u Libanu, pritom efektivno dominirale vladom Libana, sve do prvih godina 21. veka. Trupe su se najzad povukle aprila 2005. godine.

Prva izraelska invazija i okupacija

Glavni članak: Operacija Litani

Stanje 1979. godine

Međugranični napadi palestinskih grupa na jugu Libana upereni protiv civilnog stanovništva na izraelskim teritorijama doveli su do izraelske intervencije i invazije Izraelskih odbrambenih snaga 15. marta 1978. godine, u operaciji pod nazivom Litani. Izraelci tada uništavaju palestinske baze i proteruju militante prema severu. Nekoliko dana kasnije, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izdao je rezolucije 425 i 426, koje su zahtevale povlačenje izraelskih i slanje međunarodnih snaga koje bi nadgledale mir u južnom Libanu. Tri meseca kasnije, 13. juna 1978. godine, Izrael je potpuno povukao svoje trupe iz Libana i predao kontrolu južnog dela zemlje hrišćanskoj grupi - Armiji južnog Libana, koja je u sukobima bila na strani Izraela.

Druga izraelska invazija i okupacija

Glavni članak: Rat u Libanu 1982.

Palestinska oslobodilačka organizacija je nastavila da koristi teritoriju Libana kao bazu iz koje je moguće napadati Izrael raketama i artiljerijom. 6. juna 1982. godine Izrael je ponovo napao Liban sa ciljem da se jednom zauvek obračuna sa POO (na engleskom PLO). Izraelske snage su okupirale sve južno od Bejruta, kao i delove samog grada Bejruta. Tokom ove invazije Izraela, Eli Hobeika, pripadnik Libanske armije koja je sarađivala sa Izraelskim snagama, upada u izbegličke centre Sabra i Šatila, sa čijim planom je unapred bio upoznat ministar odbrane Arijel Šaron, i izvršava masakr. Izraelski planovi o Libanu su naišli na veliki problem 14. septembra 1982. godine, sa atentatom tada izabranog predsednika Bašir Žemajilom, za kojeg se smatralo da je tajni simpatizer Izraela.

Međunarodno posredovanje

Međunarodne vojne snage su došle u Bejrut 20. avgusta 1982. godine kako bi nadgledale povlačenje PLO-a iz Libana i zahvaljujući američkom posredovanju evakuacija sirijskih trupa, kao i PLO ratnika, počela je iz Bejruta. PLO se povukao do 1983. (vidi mapu ispod)

Stanje 1983. godine

Ovaj period u istoriji Libana je video porast radikalizma i ekstremizma i veliki broj terorističkih napada na strane snage, među kojima su bili napadi i bombardovanje američke ambasade u Bejrutu i kasnije bombardovanje američkih vojnih baraka. Ti su napadi imali za posledicu kraj zapadnog vojnog prisustva u Libanu. 1982. godine Hezbolah biva zvanično oformljen.

Nakon serije napada različitih libanskih militantnih skupina na izraelske vojnike u septembru 1983. Izrael je počeo izvlačiti trupe koje su se zadržale u pograničnom pojasu na jugu Libana širokom dvanaest kilometara. Uplitanje u Libanski rat rezultovalo je ostavkom premijera Begina u avgustu 1983., a vojni angažman u Libanu Izraelu je doneo više od 1.200 poginulih vojnika. Izraelske trupe zadržale su se u južnom Libanu do 2000. godine.

1988. i 1989. godina su predstavljale godine kompletnog i neviđenog haosa. Parlament nije uspeo da ponovo za predsednika izabere Amina Gemajela (koji je trebalo da zameni ubijenog brata, takođe predsednika, Bačir Gemejala 1982), kojem je 23. septembra isticao mandat. Petnaest minuta pre isteka predsedničkog mandata, Gemajel postavlja prelaznu vladu na čijem čelu je bio vojni komandant general Mišel Aun. Aunov prethodnik nije prihvatio ovu odluku, te nije prihvatio ni njegovo postavljenje, tako da je u tom trenutku Liban ostao bez predsednika, sa dvema vladama koje su u tom trenutku bile rivali, kao i sa 40-tak paramilitantnih snaga.

Kraj rata

U jesen 1989. u saudijskom gradu Taifu članovi starog libanskog parlamenta, koji su predstavljali sve libanske etničke i verske zajednice, doneli su novi ustav. Ustav je predvideo veća politička prava većinskog muslimanskog stanovništva te je formalnopravno označio kraj hrišćanske dominacije Libanom. No, jedan od vođa hrišćanske zajednice, general Aun, odbacio je političko rešenje iz Taifa zbog nerešenog pitanja sirijskog vojnog prisustva u Libanu. Početkom 1990. libanske snage verne novom predsedniku Hraviju uz pomoć sirijske vojske počinju ofanzivu na vojne skupine lojalne generalu Aunu. Nakon višemesečnih borbi, u oktobru 1990. slomljen je otpor Aunovih snaga i poražena je njegova enklava u istočnom Bejrutu.

Posledice

Posleratno oštećenje u Bejrutu

Procenjuje se da je više od 100.000 ljudi poginulo i da je oko 100.000 postalo na neki način hendikepirano usled fizičkih povreda tokom 15 godina dugog rata.

Porazom Auna slomljena je vojna moć libanske hrišćanske zajednice i uklonjena poslednja prepreka sporazumu iz Taifa. Posledica Libanskog građanskog rata bio je rast političke moći libanskih muslimana, dok je hrišćanska zajednica izgubila povlašćeni položaj koji je uživala od kolonijalnih vremena. Libanska je vojska preuzela kontrolu nad zemljom i raspustila većinu milicija, no skupine poput šiitskog Hezbolaha ostale su i dalje snažne. Sirijska dominacija u zemlji, koja je još 1991. godine bila zapečaćena sporazumom o prijateljstvu i saradnji, protegla se na iduću deceniju i po, te je kontingent sirijskih vojnika bio u Libanu do marta 2005. godine. Devedesetih je godina Liban ušao u razdoblje privredne i političke stabilizacije koja je bila prekinuta tek ubistvom bivšeg predsednika Haririja.

Dana 22. maja 2000. godine, Izrael je unilateralno povukao sve svoje preostale trupe iz južnog Libana u saglasnosti sa rezolucijom 425 iz 1978. godine Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. 2. septembra 2004. godine Savet bezbednosti, pozivajući se na prethodno izdate rezolucije, naročito na 425 (1978), 520 (1982) i 1553 (juli 2004), izdaje novu rezoluciju 1559, sponzorisanu od strane SAD-a i Francuske, kojom se zahteva potpuno povlačenje snaga Sirije. Rezolucijom se ne navodi ime Sirije, ali se navodi da sve “strane trupe moraju napustiti Liban” kako bi se sproveli slobodni izbori.

Rekonstrukcije

Država se polagano oporavlja od rata, sa stranim investicijama i turizmom u porastu. Sirijske snage su okupirale veliki deo države, sve do odlaska aprila 2005. godine (videti Kedarsku revoluciju). Iran i dalje ima veliki uticaj nad Hezbolahom, čije je sedište u Beka dolini i ima ogranke u južnom Libanu. Uprkos tome, delovi Libana i Bejruta su videli oporavak nakon završetka rata. Civilno stanovništvo Libana uživa visok stepen slobode u odnosu na ostatak arapskog sveta. Nakon 12 godina od završetka rata, Bejrut je skoro potpuno izgrađen. Telekomunikacioni sistem države je uveliko rehabilitovan, i u 2004. i 2005. godini strane investicije u državi su prešle milijardu dolara.

Vidi još

• Libanski rat 2006.
• Sukobi u Libanu 2007.

Literatura

• Jean-Marc Aractingi, La Politique à mes trousses (Politics at my heels), Editions l'Harmattan, Paris, 2006, Lebanon Chapter ISBN 978-2-296-00469-6.
• Al-Baath wa-Lubnân [Arabic only] ("The Baath and Lebanon"), NY Firzli, Beirut, Dar-al-Tali'a Books, 1973.
• The Iraq-Iran Conflict, NY Firzli, Paris, EMA. 1981. ISBN 2-86584-002-6.
• Bregman, Ahron (2002). Israel's Wars: A History Since 1947. London: Routledge. ISBN 0-415-28716-2
• Bregman, Ahron and El-Tahri, Jihan (1998). The Fifty Years War: Israel and the Arabs. London: BBC Books. Penguin Books. ISBN 0-14-026827-8
• The Breakdown of the State in Lebanon, 1967–1976. Khazen, Farid El . 2000. ISBN 0-674-08105-6.
• The Bullet Collection, a book by Patricia Sarrafian Ward, is an excellent account of human experience during the Lebanese Civil War.
• Civil War in Lebanon, 1975–92. O'Ballance, Edgar . 1998. ISBN 0-312-21593-2.
• Crossroads to Civil War: Lebanon 1958–1976. Salibi, Kamal S. . 1976. ISBN 0-88206-010-4.
• Death of a country: The civil war in Lebanon. Bulloch, John . 1977. ISBN 0-297-77288-0.
• Faces of Lebanon: Sects, Wars, and Global Extensions (Princeton Series on the Middle East) Harris, William W . 1997. ISBN 1-55876-115-2.
• The Fateful Triangle: The United States, Israel, and the Palestinians. Noam Chomsky (1983, 1999) ISBN 0-89608-601-1
• History of Syria Including Lebanon and Palestine, Vol. 2. Hitti Philip K. . 2002. ISBN 1-931956-61-8.
• Lebanon: A Shattered Country: Myths and Realities of the Wars in Lebanon, Revised Edition Picard, Elizabeth . 2002. ISBN 0-8419-1415-X.
• Lebanon in Crisis: Participants and Issues (Contemporary Issues in the Middle East). Haley P. Edward, Snider Lewis W. 1979. ISBN 0-8156-2210-4.
• Lebanon: Fire and Embers: A History of the Lebanese Civil War by Hiro, Dilip . 1993. ISBN 0-312-09724-7.
• Pity the Nation: Lebanon at War. Fisk, Robert . 2001. ISBN 0-19-280130-9.
• Syria and the Lebanese Crisis. Dawisha, A. I. 1980. ISBN 0-312-78203-9.
• Syria's Terrorist War on Lebanon and the Peace Process. Deeb, Marius . 2003. ISBN 1-4039-6248-0.
• The War for Lebanon, 1970–1985. Rabinovich, Itamar . 1985. ISBN 0-8014-9313-7.
• The Lebanese War 1975–1985, a bibliographical survey, Abdallah Naaman, Maison Naaman pour la culture, Jounieh, Lebanon, 1985
• Palestine and the Arab-Israeli Conflict, fourth edition, Charles D. Smith . 2001. ISBN 0-312-20828-6. (paperback)
• Les otages libanais dans les prisons syriennes, jusqu'à quand? by Lina Murr Nehme

Spoljašnje veze

• Center for Lebanese Study-Oxford University
• Lebanon's Forgotten Civil War-Washington Post Foreign Service 20 December 1999
• Pictures of Battle Scared Beirut-Travel Adventures.
• sans titre/unitiled-in Fillip
• Lebanese civil war from 13 April 1975 to 13 October 1990 & War on Lebanon 2006 Full of pictures
• “Another Battle of Beirut ” (Time Magazine, 14 May 1973) Архивирано на сајту Wayback Machine (17. август 2013)
• “The Palestinian Fedayeen” (Declassified CIA Report, 1971)
• The Lebanese civil war and the Taef agreement
• Full Lebanese War Photo System
• A 15-episode documentary about the Lebanese Civil War, 1975–1990
• [1]