Pređi na sadržaj

Mekong

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mekong
Mekong
Sliv Mekonga
Opšte informacije
Dužinaoko 4.425 km
Basen795.000 km2
Pr. protok12-15.000 m3⁄s
Vodotok
IzvorTangla planina
V. izvora5.224 m
UšćeJužnokinesko more
Geografske karakteristike
Država/e Kina
 Mjanmar
 Laos
 Tajland
 Kambodža
 Vijetnam
PritokeTa, Nam Ou, Tonle Sap, Nam Ngum, Kok, Ing, Man, Kong, Ruak, Nam Teun, Tonl San, Srepok, BangHjang, Hueang, Ngom, Ngao, Kao
Reka na Vikimedijinoj ostavi

Mekong (kin: Lancang-ciang, taj. Me Nam Khong, tibet. Dža Ču, Me Kong, Me Nam Kong)[1] - je najduža reka u Indokini (6. po veličini u Aziji, 12. na svetu).[2]

Protiče kroz Kinu (izvire na Tangla planini na Tibetskoj visoravni), Laos, Kambodžu i Vijetnam. Uliva se u Južnokinesko more preko široke delte površine oko 190.000 km². Mekong jednim delom čini granicu Laosa sa Tajlandom i Burmom.

Površina sliva Mekonga iznosi oko 810.000 km², a dužina oko 4.425 km[2][3]. Glavne pritoke su: Mun (Mun), Nam Ou (Nam Ou), Sekhong (Sekhong) i Tonle Sap (Tonle Sap). U gornjem toku nalaze se brojni vodopadi i pragovi što onemogućava plovidbu.

Srednji protok vode na ušću iznosi oko 12-15.000 m³/s, ali se dešava da u avgustu dostigne i do 30.000 m³/s.[4] Promene u nivou vode u donjem toku reke mogu da iznose do 12 m. Dolina Mekonga u Kambodžanskoj niziji pokrivena je plantažama pirinča. Donji tok reke je najbitniji transportni put u Indokini, a morski brodovi plove do Pnom Pena, prestonice Kambodže. Na reci se nalazi nekoliko brana za hidroelektrane, a u planu je izgradnja još nekoliko.

Geologija[uredi | uredi izvor]

Obrasci unutrašnje drenaže Mekonga su neobični u poređenju sa onima drugih velikih reka.[4] Većina velikih rečnih sistema koji isušuju unutrašnjost kontinenata, poput Amazona, Konga i Misisipija, imaju relativno jednostavne mreže dendritičnih pritoka koje podsećaju na razgranato stablo.[5] Obično se takvi obrasci razvijaju u slivovima sa blagim nagibima, gde je geološka struktura koja je u osnovi prilično homogena i stabilna, vršeći malu ili nikakvu kontrolu nad rečnom morfologijom.[6] Za razliku od toga, mreže pritoka Saluena, Jangcekjanga, i posebno Mekonga, složene su s različitim podslivovima koji često pokazuju različite i osobene drenažne obrasce. Ovi složeni sistemi odvodnjavanja razvili su se u okruženju u kojem je osnovna geološka struktura heterogena i aktivna i glavni je faktor koji kontroliše tok reka i pejzaže koji isklesavaju.[7]

Uzvišenje Tibetanske visoravni tokom tercijarnog perioda bilo je važan faktor u nastanku jugozapadnog monsuna,[8] koji je dominantna klimatska kontrola koja utiče na hidrologiju sliva Mekong. Razumevanje prirode i vremena uzdizanja Tibeta (i centralnih visoravni Vijetnama) stoga pomaže u objašnjenju porekla sedimenata koji danas dopiru do delte i Velikog jezera Tonle Sap. Studije o poreklu sedimenata u delti Mekonga otkrivaju veliki preokret u izvoru sedimenata pre oko osam miliona godina (Ma).[9][10] Od 36 do 8 Ma najveći deo (76%) sedimenata deponovanih u delti potiče od erozije korita u području Tri reke. Od 8 Ma do danas, međutim, doprinos iz područja Tri reke pao je na 40%, dok je doprinos iz Centralnog gorja porastao sa 11 na 51%. Jedan od najupečatljivijih zaključaka istraživanja provenijencije je mali doprinos sedimenta iz drugih delova sliva Mekonga, posebno visoravni Korat, uzvišenja severnog Laosa i severnog Tajlanda i planinskih lanaca južno od područja Tri reke.

Poslednji glacijalni period naglo se završio pre oko 19.000 godina (19 ka) kada je nivo mora brzo porastao, dostigavši maksimalno oko 4,5 m iznad sadašnjeg nivoa u ranom holocenu oko 8 ka.[11] U to vreme, obala Južno kineskog mora je skoro dostigla Pnom Pen, a uzorci izvađeni iz okoline Angkor Boreja sadržali su sedimente deponovane pod uticajem plime i ose, slane močvare i močvare mangrova.[11] Sedimenti deponovani u Velikom jezeru Tonle Sap otprilike u to vreme (7,9–7,3 ka) takođe pokazuju naznake morskog uticaja, što ukazuje na vezu sa Južno kineskim morem.[12] Iako hidraulični odnosi između sistema Mekong i Velikog jezera Tonle Sap tokom holocena nisu dobro shvaćeni, jasno je da je pre između 9.000 i 7.500 godina ušće Tonle Sapa i Mekonga bilo u blizini Južnog kineskog mora.

Sadašnja rečna morfologija delte Mekonga razvila se u poslednjih 6.000 godina.[4] Tokom ovog perioda, delta je napredovala 200 km preko kontinentalnog pojasa Južno kineskog mora, pokrivajući površinu od više od 62.500nbsp;km². Od 5,3 do 3,5 hiljada godina delta je napredovala preko širokog nasipa formiranog između višeg tla u blizini kambodžanske granice i uzvišenja severno od Ho Ši Mina. Tokom ove faze svog razvoja delta je bila zaklonjena od talasnog dejstva dugih obalskih struja i bila je izgrađena uglavnom fluvijalnim i plimskim procesima.[13] U to vreme delta je napredovala brzinom od 17–18 m godišnje. Nakon 3,5 hiljade godina, međutim, delta se proširila izvan nasipa i postala podložna talasnom dejstvu i morskim strujama. To je skrenulo taloženja jugoistočno u pravcu poluostrva Ka Mau, što je jedno od najnovijih obeležja delte.

Sliv Mekonga se obično ne smatra seizmički aktivnim područjem, jer je veći deo sliva počiva na relativno stabilnom kontinentalnom bloku. Ipak, delovi sliva u severnom Laosu, na severu Tajlanda, Mjanmaru i Kini doživljavaju česte zemljotrese i podrhtavanje. Jačina ovih zemljotresa retko prelazi 6,5 po Rihterovoj skali i malo je verovatno da će izazvati materijalnu štetu.[14]

Ekološki problemi[uredi | uredi izvor]

Suša povezana sa promenom klime i desetine hidroelektrana nanose štetu ekosistemu Mekonga.[15][16][17] Kada suša prestane i počnu neizbežne poplave, efekti Mekonških brana na dinamiku poplavnog pulsa u celom Donjem Mekongu slabo su razjašnjeni.[18]

Veliki deo od 8,3 milijardi tona plastike prisutne na zemlji[19] stiže do okeana. Devedeset procenata plastike u okeanima ispira samo 10 reka. Mekong je jedan od njih.[20]

Sve veći broj akademaka, nevladinih organizacija i naučnika poziva međunarodnu zajednicu i Komisiju reku Mekong da obore mit o održivoj hidroenergiji. Oni pozivaju na trenutni moratorijum na dalju izgradnju i prelazak na solarnu i druge oblike obnovljive energije, koji su već visoko konkurentni i brži za instaliranje.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Mekong - Definition for English-Language Learners from Merriam-Webster's Learner's Dictionary”. learnersdictionary.com. Pristupljeno 2021-06-11. 
  2. ^ a b S. Liu; P. Lu; D. Liu; P. Jin; W. Wang (2009). „Pinpointing source and measuring the lengths of the principal rivers of the world”. International Journal of Digital Earth. 2 (1): 80—87. Bibcode:2009IJDE....2...80L. doi:10.1080/17538940902746082. 
  3. ^ Postoji nekoliko podataka o dužini, ali ovaj je najrasprostranjeniji. Pominju se još i 4.500 km i 4.180 km.
  4. ^ a b v „State of the Basin Report, 2010” (PDF). Mekong River Commission. Vientiane. 2010. 
  5. ^ M. Clark; L. Schoenbohm; L. Royden; K. Whipple; B. Burchfiel; W. Zhang; W. Tang; E. Wang; L. Chen (2004). „Surface uplift, tectonics, and erosion of eastern Tibet from large-scale drainage patterns”. Tectonics. 23 (TC1006): 227—234. Bibcode:2004Tecto..23.1006C. doi:10.1029/2002TC001402 Slobodan pristup. 
  6. ^ C. Twidale (2004). „River patterns and their meanings”. Earth-Science Reviews. 67 (3–4): 159—218. Bibcode:2004ESRv...67..159T. doi:10.1016/j.earscirev.2004.03.001. 
  7. ^ S. K. Tandon; R. Sinha (2007). „Geology of large river systems”. Ur.: A. Gupta. Large rivers: geomorphology and management. London: John Wiley & Sons. str. 7–28. ISBN 978-0-470-84987-3. 
  8. ^ P. D. Clift; A. R. Plumb (2008). The Asian monsoon: causes, history, and effects. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521847995. 
  9. ^ P. D. Clift; A. Carter; I. H. Campbell; M. Pringle; V. Nguyen; C. Allen; C. M. Allen; K. V. Hodges; T. T Mai (2006). „Thermochronology of mineral grains in the Red and Mekong Rivers, Viet Nam: Provenance and exhumation implications for Southeast Asia” (PDF). Geochemistry, Geophysics, Geosystems. 7 (10): 1—28. Bibcode:2006GGG.....710005C. doi:10.1029/2006GC001336 Slobodan pristup. 
  10. ^ P. D. Clift, G. Layne & J. Blusztajn (2004). „Marine sedimentary evidence for monsoon strengthening, Tibetan uplift, and drainage evolution in East Asia”. Geophysical Monograph Series. 149 (2004): 255—282. Bibcode:2004GMS...149..255C. ISBN 0-87590-414-9. doi:10.1029/149GM14. 
  11. ^ a b T. Tamura; Y. Saito; S. Sotham; B. Bunnarin; K. Meng; S. Im; S. Choup; F. Akiba (2009). „Initiation of the Mekong River Delta at 8 ka: Evidence from the sedimentary succession in the Cambodian lowland”. Quaternary Science Reviews. 28 (3–4): 327—344. Bibcode:2009QSRv...28..327T. doi:10.1016/j.quascirev.2008.10.010. 
  12. ^ D. Penny (2006). „The Holocene history and development of the Tonle Sap, Cambodia”. Quaternary Science Reviews. 25 (3–4): 310—322. Bibcode:2006QSRv...25..310P. doi:10.1016/j.quascirev.2005.03.012. 
  13. ^ T. K. Ta; V. L. Nguyen; M. Tateishi; I. Kobayashi; S. Tanabe; Y. Saito (2002). „Holocene delta evolution and sediment discharge of the Mekong River, Southern Viet Nam”. Quaternary Science Reviews. 21 (16–17): 1807—1819. Bibcode:2002QSRv...21.1807T. doi:10.1016/S0277-3791(02)00007-0. 
  14. ^ C. H. Fenton, P. Charusiri & S. H. Wood (2003). „Recent paleoseismic investigations in northern and western Thailand”. Annals of Geophysics. 46 (5): 957—981. hdl:2122/998. 
  15. ^ Sasipornkarn, Emmy (16. 8. 2019). „A dam-building race threatens the Mekong River”. Deutsche Welle. Pristupljeno 18. 8. 2019. 
  16. ^ Sripiachai, Pattanapong (29. 10. 2019). „Mekong River falls to critical level, sand dunes emerge”. Bangkok Post. Pristupljeno 26. 11. 2019. 
  17. ^ Beech, Hannah (13. 4. 2020). „China Limited the Mekong’s Flow. Other Countries Suffered a Drought.”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 14. 4. 2020. 
  18. ^ Pokhrel, Yadu; et al. (10. 12. 2018). „Potential Disruption of Flood Dynamics in the Lower Mekong River Basin Due to Upstream Flow Regulation”. Scientific Reports. 8 (17767). doi:10.1038/s41598-018-35823-4 Slobodan pristup. 
  19. ^ Franzen, Harald (20. 7. 2017). „There are 8.3 billion tons of plastic in the world”. Deutsche Welle. Pristupljeno 17. 4. 2018. 
  20. ^ Franzen, Harald (30. 11. 2017). „Almost all plastic in the ocean comes from just 10 rivers”. Deutsche Welle. Pristupljeno 17. 4. 2018. 
  21. ^ Fawthrop, Tom (28. 11. 2019). „Dams and Climate Change Kill the Mekong”. YaleGlobal Online. Yale University. Pristupljeno 26. 11. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mala enciklopedija Prosveta - Opšta enciklopedija (M-Š). Beograd: Izdavačko preduzeće „Prosveta“. 1959. 
  • Kuenzer, Claudia; Campbell, Ian; Roch, Marthe; Leinenkugel, Patrick; Tuan, Vo Quoc; Dech, Stefan (2013). „Understanding the impact of hydropower developments in the context of upstream–downstream relations in the Mekong river basin”. Sustainability Science. 8 (4): 565—584. S2CID 154856246. doi:10.1007/s11625-012-0195-z. .
  • Kuenzer, Claudia; Guo, Huadong; Huth, Juliane; Leinenkugel, Patrick; Li, Xinwu; Dech, Stefan (2013). „Flood Mapping and Flood Dynamics of the Mekong Delta: ENVISAT-ASAR-WSM Based Time Series Analyses”. Remote Sensing. 5 (2): 687—715. Bibcode:2013RemS....5..687K. doi:10.3390/rs5020687 Slobodan pristup. .
  • Leinenkugel, Patrick; Kuenzer, Claudia; Oppelt, Natascha; Dech, Stefan (2013). „Characterisation of land surface phenology and land cover based on moderate resolution satellite data in cloud prone areas — A novel product for the Mekong Basin”. Remote Sensing of Environment. 136: 180—198. Bibcode:2013RSEnv.136..180L. doi:10.1016/j.rse.2013.05.004. .
  • Moder, F., C. Kuenzer, Z. Xu, P. Leinenkugel and Q. Bui Van (2012): IWRM for the Mekong Basin. In: Renaud, F. G. and C. Kuenzer (eds.): The Mekong Delta System. Interdisciplinary Analyses of a River Delta. Dordrecht: Springer, pp. 133–166.
  • Renaud, F. G. und C. Kuenzer (2012): The Mekong Delta System. Interdisciplinary Analyses of a River Delta (= Springer Environmental Science and Engineering). . Dordrecht: Springer. ISBN 978-94-007-3961-1. 
  • Kuenzer, C. and F. G. Renaud (2012): Climate Change and Environmental Change in River Deltas Globally. In: Renaud, F. G. and C. Kuenzer (eds.): The Mekong Delta System. Interdisciplinary Analyses of a River Delta. Dordrecht: Springer, pp. 7–48.
  • Kuenzer, Claudia (2014). „Remote sensing the Mekong”. International Journal of Remote Sensing. 35 (8): 2747—2751. Bibcode:2014IJRS...35.2747K. S2CID 128428187. doi:10.1080/01431161.2014.890377. .
  • Kuenzer, Claudia; Leinenkugel, Patrick; Vollmuth, Matthias; Dech, Stefan (2014). „Comparing global land-cover products – implications for geoscience applications: An investigation for the trans-boundary Mekong Basin”. International Journal of Remote Sensing. 35 (8): 2752—2779. Bibcode:2014IJRS...35.2752K. S2CID 140614002. doi:10.1080/01431161.2014.890305. .
  • Shoemaker, Bruce; Robichaud, William, ur. (novembar 2019). Dead in the Water; Global Lessons from the World Bank's Model Hydropower Project in Laos (Paper izd.). Madison: University of Wisconsin Press. ISBN 9780299317942. Pristupljeno 26. 11. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mekong na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меконг&oldid=27737953”