Migel Anhel Virasoro (fizičar)
| Migel Anhel Virasoro | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 9. maj 1940. |
| Mesto rođenja | Buenos Ajres, Argentina |
| Datum smrti | 23. jul 2021. (81 god.) |
| Mesto smrti | Buenos Ajres, Argentina |
| Prebivalište | Rim |
| Državljanstvo | argenstinsko |
| Obrazovanje | FCEyN (UBA) |
| Porodica | |
| Supružnik | Silvija Strasberg |
| Deca | 1 |
| Naučni rad | |
| Polje | fizika (teorija struna) |
| Institucija | ICTP (1995—2002) UNGS (2009—) Sapijenca (trenutno) |
| Poznat po | Virasorova algebra UM organizacija spinskog stakla |
| Nagrade | „Enriko Fermi” (SIF, 2009) |
Migel Anhel Virasoro (šp. Miguel Ángel Virasoro, IPA: /miˈɣel ˈaŋxel viɾaˈsoɾo/; Buenos Ajres, 9. maj 1940 — Buenos Ajres, 23. jul 2021)[1] bio je argentinski fizičar koji je veći deo svog radnog veka proveo u Italiji. Eponim je Virasorove algebre. Zajedno sa Đorđom Parizijem i Markom Mezarom otkrio je ultrametričku organizaciju stanja spinskog stakla na niskim temperaturama u beskonačnim dimenzijama.
Bio je direktor Međunarodnog centra za teorijsku fiziku (ICTP) od 1995. do 2002. godine. Član je Svetske i Američke akademije nauka.
Držao je časove iz fizičko-matematičkih modela za ekonomiju na Rimskom univerzitetu „Sapijenca”. Trenutno drži predavanja iz elektromagnetizma na „Sapijenci” u Rimu.[2]
Počeci[uredi | uredi izvor]
Prve bitne korake na putu da postane fizičar Virasoro je napravio 1958. godine, na Fakultetu egzaktnih i prirodnih nauka (Univerzitet u Buenos Ajresu). Diplomirao je na Odseku za fiziku 1962. godine. Na ovom fakultetu je ostao do 1967. godine, kada je doktorirao i napustio Argentinu prvi put.[a] Prvi bitan naučni doprinos fizici ostvario je svojom tezom koju je napisao 1967. godine, i to na polju fizike elementarnih čestica. Tada je radio sa istaknutim fizičari, među kojima su i pronalazači dimenzionalne regularizacije — Huan Hose Hijambjahi (1924—1996) i Karlos Gido Boljini (1926—2009).[2]
Seminalni rad[uredi | uredi izvor]
Nakon što je prvi put napustio Argentinu, 1967. godine se kao postdok (istraživač-postdoktorand) pridružio istraživačkoj grupi Vajcmanovog tehnološkog instituta u Rehovotu (Izrael) — u kojoj su bili i H. R. Rubinstajn, G. Venecijano i Abemolo. Tu se udaljio od tradiocionalnih tehnika teorije polja i počeo da radi sa novim ’butstrep modelom’ (engl. bootstrap model) i matricama rasejanja (engl. scattering matrix). Nakon godinu i po, 1968. je napisao neke veoma važne jednačine; na generalizovanju istih je sarađivao sa Venecijanovom, ali se potom morao vratiti u Argentinu.[2]
U domovini je nakratko nastavio sa radom koji je započeo, a potom 1968. godine otišao na Univerzitet Viskonsin (Medison, Viskonsin) gde je počeo da radi pored nekih od začetnika teorije struna kao što je Sakita Bundži (1930—2002) ili Keidži Kikava (1935—2013). U Americi je dve godine nastavio da radi na započetom i sve više se približava otkriću onoga što je danas poznato kao ’teorija polja struna’ (šp. teoría de campos de cuerdas, engl. string field theory). Iz Viskonsina se 1970. prebacio na Berkli (Berkli, Kalifornija), gde je godinu dana nastavio da unapređuje teoriju; upravo tokom ovog perioda razvio je algebru koja nosi njegovo ime — Virasorova algebra (šp. álgebra de Virasoro, engl. Virasoro algebra). Nakon seminalnog rada u Berkliju, 1971. godine se vratio u Argentinu i četiri godine bio docent na svom matičnom Univerzitetu u Buenos Ajresu. Godine 1975. odlučio je da prihvati ponudu da godinu dana radi na Institutu za napredne studije u Prinstonu, kada ponovo odlazi u Sjedinjene Američke Države. Kada se vratio u Argentinu, dočekao ga je vojni puč u Ružičastoj kući (predsednička palata); netom posle povratka čvrsto odlučuje da se više ne vraća u Argentinu, te odlazi u Italiju i počinje da radi u Višoj normalnoj školi (ital. École normale supérieure). Na jugu Italije, u gradu Leče, 1981. godine je dobio posao profesora; godinu posle je počeo da radi u Rimu.[2]
Ostali doprinos[uredi | uredi izvor]
Tokom cele karijere Virasoro je doprinosio na raznim poljima fizike, istražujući elementarne čestice, magnetni monopol, kolektivne varijable, spinsko staklo... Radio je u Parizu, na Rimskom univerzitetu „Sapijenca” u Rimu, kao direktor Međunarodnog centra za teorijsku fiziku u Trstu (sedam godina, nakon smrti nobelovca Abdusa Salama 1996. koji je osnovao isti) i drugde.[2]
Bio je gost-docent na Institutu Nilsa Bora u Kopenhagenu, zatim na Episkopskom katoličkom univerzitetu u Rio de Žaneiru, Institutu za teorijsku fiziku u Kjotu, te Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.[2]
Član je Svetske akademije nauka, a od 1998. godine i Američke akademije nauka i umetnosti.[2]
Skoriji angažman[uredi | uredi izvor]
Odnedavno je postao nezainteresovan za fundamentalne probleme fizike, pa je zbog toga napravio zaokret u svojoj karijeri: radio je na proučavanju ekonomskih modela i modela mozga.[2]
Od 2009. godine počeo je sa istraživačkom delatnošću na Nacionalnom univerzitetu generala Sarmijenta u Buenos Ajresu, gde je radio na kompleksnim sistemima agentnih modela (engl. agent-based models, ABM) i aplikacija. Držao je predavanja iz elektromagnetizma na „Sapijenci”. Njegov povratak u Argentinu je planiran u okviru programa repatrijacije argentinskih naučnika Nacionalne agencije za naučnu i tehnološku promociju, Ministarstva za nauku i kulturu (šp. Agencia Nacional de Promoción Científica y Tecnológica, Ministerio de Ciencia y Tecnología).[2][3]
Privatni život[uredi | uredi izvor]
Virasoro je bio u braku sa Silvijom Strasberg, sa kojom je imao jednog sina.[2]
Bibliografija[uredi | uredi izvor]
- Virasoro, M. A. (1970). Subsidiary conditions and ghosts in dual-resonance models [Condiciones de subsidiarias y fantasmas en los modelos de resonancia dual]. Phys. Rev. D 1: 2933—2936. /ovde je Virasorova algebra prvi put uključena u teoriju struna/
- Virasoro, M. A. (2008). The little story of an algebra [La pequeña historia de un álgebra]. ur.: Gasperini, Maharana, Veneziano. y: String theory and fundamental interactions [Teoría de cuerdas y de las interacciones fundamentales]. Springer.
- Mezard, M.; Parisi, G.; Virasoro, M. A. (1988). Spin Glass Theory and Beyond [Vidrio de espín; teoría y más allá]. Singapore.
- Toulouse, R.; Virasoro, M. A. (1986). Ultrametricity for physicists [Ultrametricidad para físicos]. Reviews of Modern Physics. 58: 765.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ admin. „Physics: Virasoro died, studied string theory”. www.breakinglatest.news (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-07-24.
- ^ a b v g d đ e ž z i „ICTP: Directors, Acting Directors and Associate Directors”. ictp.it. International Centre for Theoretical Physics. Pristupljeno 29. 10. 2016.
- ^ Hamende, A. M.; ur. (1997/1999). „Tribute to Abdus Salam”. CERN. Triest: The Abdus Salam International Centre for Theoretical Physics. Pristupljeno 29. 10. 2016.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- American Men & Women of Science (2016). Gale. 34: 1. 1065. ISBN 978-1-57302-866-0..
- Chela-Flores, J. The Science of Astrobiology: A Personal View on Learning to Read the Book of Life. 2011. ISBN 978-94-007-1627-8. str. 316..
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Ovo je uradio ponajviše zbog nasilja argentinske policije koje je pogađalo univerzitete u ovoj zemlji. Virasoro je verovatno znao za „Noć dugih pendreka” (šp. La Noche de la Bastones Largos) iz 29. jula 1966. godine, kada je nakon vojnog puča generala H. K. Onganije (1914—1995) veliki broj poznatih profesora [takođe prirodnih nauka] izgubio položaje. U domovinu Argentinu Virasoro se vraćao još dva-tri puta, ali opet odlazio.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ostale | |
