Otenio Abel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Otenio Abel
Lični podaci
Datum rođenja(1875-06-20)20. jun 1875.
Mesto rođenjaBeč,  Austrijsko carstvo
Datum smrti4. jul 1946.(1946-07-04) (71 god.)
Mesto smrtiModenze,  Austrija
Naučni rad
Poljepaleontologija
NagradeBigzbi medalja (1911)
Danijel Žiro Eliot medalja (1920)

Otenio Abel (Beč, 20. juna 1875 – Mondzee, Gornja Austrija, 4. jula 1946) je bio austrijski umjetnik i paleontolog. Zajedno sa Luis Dolo, on je osnivač "paleobiologije" i proučavao je život i životnu sredinu fosilnih organizama.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Abel je rođen u Beču, u porodici arhitekte Lotar Abel. Abel je dobio doktorat, nakon proučavanja kako prava, tako i nauke, univerziteta u Beču. On je ostao tamo kao asistent Alpskom geologu Eduardu Susu, pre nego što je imenovan za profesora paleontologije. Tri godine kasnije, on je završio habilitacionu disertaciju kao paleontolog na univerzitetu u Beču. Od 1900. do 1907. godine, radio je u Geološkom državnom institutu.

U 1907. godini, Abel je postao vanredni profesor u Beču, a od 1917. do 1934. godine bio je redovni profesor paleontologije u Beču. Kao takav, on je vodio nekoliko ekspedicija, koji su mu stekle široku priznanje, kao što su Pikermi-ekspedicija u Grčku u 1912. godine, američka ekspedicije 1925. i jedna u Južnu Afriku 1929.

Abel je postao član Leopoldinske akademije 1934. godine. Od 1935. do 1940. godine bio je profesor univerziteta u Getingenu, nakon čega je otišao u penziju, tada je imao 61 godinu. 1942. godine, on postao je počasni član Paleontološkog društva.

Naučna aktivnost[uredi | uredi izvor]

Abel je u pretežno proučavao fosile kičmenjaka. On je bio pristalica neo-lamarkistvoe teorije evolucije. Njegov glavni doprinos tom polju, je formulacija, u saradnji sa Luisom Dolo, paleobiologom, koji okuplja metode i rezultati prirodnih bioloških nauka  sa metodama i nalazima peleontološke nauke o Zemlji. Od 1928. godine, Otenio Abel je bio izdavač časopisa, posvećenog paleobiologiji, (njem. Paläobiologica).

Godine 1914, godini, Abel je dao prijedlog kojim smatra da su fosili patuljastih slonova inspirisali mit o gigantskim kiklopima, jer se vjerovalo da je centaralna nosna duplja zapravo očna duplja.[1] 1920. godine je nagrađen medaljom Danijel Žiro Eliot iz Nacionalne Akademije nauka.[2] On je takođe pokazao veliki interes za ostatke pećinskog medveda na mjestu koje je poznato kao "Zmajeva pećina" u blizini Miknica.

Abel je bio pristalica ortogeneze, jer je smatrao da postoje trendovi u evoluciji, koje su interno programirani.[3]

Politički odnosi i nacional-socijalizam[uredi | uredi izvor]

Već kao student, Abel je učestvovao u antisemitskim nemirima na bečkom univerzitetu, tokom Badeni-krize 1897. godine. Posle Prvog svetskog rata, sada profesor, javno je izjavio da se boji da vlast ne preuzmu "komunisti, socijaldemokrati i jevreji, i još više jevreja povezanih sa njima". Kao što je novinar Klaus Tašver objavio 2012. godini, Abel je bio odgovoran za stvaranje tajne grupe od 18 profesora, koji je pokušao da osujeti naučna istraživanja i karijere levice i jevrejskih naučnika.[4][5] Kako je poraslo nasilje u nacional-socijalističke grupe studenata prema jevrejskim studenatima 1934. godini, Abel je to podržavao. Kada su takvi incidenti počeli da se usmeravaju i na katoličke i strane studenate, Abel koji je tada bio univerzitetski rektor, bio je primoran da se ranije penzioniše od odbora Austrofašista. To je dovelo do toga da emigrira u Nemačku i da prihvati mjesto u Getingenu.

Ponovo je posjetio Beču 1939. godine, nakon Anšlusa sa nacističkom Nemačkom. Nakon što je nacistička zastava  postavljen na zgradu univerziteta, on je rekao da je to "Najsrećniji momenat njegovog života". Novi režim ga je nagradio sa novostvorenim zvanjem "Počasnog senatora" univerziteta - odlikovanje, koja je ukinuto posle Drugog svetskog rata, 1945. godine. Preporuku za Getovu nagradu ističe kako se Abel uvek "borio se u prvim redovima" protiv "Judifikacije" univerziteta.[6][7]. Posle rata, on je ponovo primoran da ode u penziju, zajedno sa drugim istaknutim nacističkim profesorima i proveo svoje poslednje dane u Mondzeu, tada poznat kao "nacistička kolonija".

Izabrani spisi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Adrienne Mayor, The First Fossil Hunters: Paleontology in Greek and Roman Times (Princeton University Press) 2000.
  2. ^ „Daniel Giraud Elliot Medal”. National Academy of Sciences. Pristupljeno 16. 2. 2011. 
  3. ^ Bowler 1996, str. 358.
  4. ^ "Hochburg des Antisemitismus", Der Standart, 12. Juni 2012
  5. ^ Klaus Taschwer, "Othenio Abel, Kämpfer gegen die "Verjudung" der Universität", Der Standard, 9. Oktober 2012
  6. ^ Ute Deichmann: Biologen unter Hitler, As cited in: Ernst Klee: Das Personenlexikon zum Dritten Reich. Wer war was vor und nach 1945, 2. Aufl., Frankfurt a.M. 2007. ISBN 978-3-596-16048-8. str. 9.
  7. ^ Taschwer, Klaus (2015). “Othenio Abel. Paläontologe, antisemitischer Fakultäts- und Universitätspolitiker,” In Universität - Politik - Gesellschaft, edited by Mitchell G. Ash, and Josef Ehmer, 287–92. Wien: Vienna University Press.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Otenio Abel na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Отенио_Абел&oldid=26224561”