Pređi na sadržaj

Pedofilija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pedofilija
LatinskiPaedophilia
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostpsihijatrija, psihologija
MKB-10F65.4
MKB-9-CM302.2
MeSHD010378

Pedofilija (grč. παιδοφιλία (παις, dete) i (φιλία, ljubav, prijateljstvo) je seksualna nastranost i mentalni poremećaj koji se ogleda u seksualnoj privlačnosti prema deci istog, suprotnog, ili oba pola. Zbog težine posledica, ovakva nastranost je strogo zakonski kažnjiva u svim zemljama.

Pedofilija je u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5) nazvana pedofilnim poremećajem, a priručnik je definiše kao parafiliju koja uključuje intenzivne i ponavljajuće seksualne nagone prema i fantazije o deci u predpubertetskom uzrastu.[1] Međunarodna klasifikacija bolesti (ICD-11) ga definiše kao „trajan, fokusiran i intenzivan obrazac seksualnog uzbuđenja - što se manifestuje upornim seksualnim mislima, fantazijama, porivima ili ponašanjima koji uključuju decu pre puberteta.“[2]

U popularnoj upotrebi, reč pedofilija se često primenjuje na bilo koji seksualni interes za decu ili čin seksualnog zlostavljanja dece.[3] Ova upotreba spaja seksualnu privlačnost prema predpubertetskoj deci sa činom seksualnog zlostavljanja dece i ne pravi razliku između privlačnosti prema pretpubertetskom i pubertetskom ili postpubertetskom maloletniku.[4] Istraživači preporučuju da se ove neprecizne upotrebe izbegavaju, jer iako su neki ljudi koji vrše seksualno zlostavljanje dece pedofili,[5] počinioci seksualnog zlostavljanja dece nisu pedofili osim ako imaju primarni ili isključivi seksualni interes za decu u pubertetu,[6] a neki pedofili ne maltretiraju decu.[7]

Pedofilija je prvi put zvanično priznata i imenovana krajem 19. veka. Značajna količina istraživanja u ovoj oblasti obavljena je od 1980-ih. Iako je uglavnom dokumentovano kod muškaraca, postoje i žene koje ispoljavaju ovaj poremećaj,[8][9] i istraživači pretpostavljaju da dostupne procene nedovoljno predstavljaju pravi broj žena pedofila.[10]

Nije razvijen lek za pedofiliju, ali postoje terapije koje mogu smanjiti učestalost seksualnog zlostavljanja dece.[11] Tačni uzroci pedofilije nisu konačno utvrđeni.[12] Neke studije o pedofiliji kod dece seksualnih prestupnika povezuju je sa različitim neurološkim abnormalnostima i psihološkim patologijama.[13] U Sjedinjenim Državama, nakon Kanzas protiv Hendriksa iz 1997. godine, seksualni prestupnici kojima su dijagnostikovani određeni mentalni poremećaji, posebno pedofilija, mogu biti podvrgnuti prisilnom obavezivanju.[12]

Pedofilija u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Osnovni oblik zaštite maloletnih lica od zloupotrebe u pornografske svrhe sadržan je u okviru Krivičnog zakonika koji se primenjuje u Republici Srbiji. Dete je u krivičnom zakonodavstvu definisano kao lice koje nije navršilo četrnaest godina starosti, a za maloletno lice smatra se ono koje je starosne dobi od četrnaest do osamnaest godina.[14] Članovi u Krivičnom zakoniku vezani za zaštitu maloletnih lica Republike Srbije su: 185, 185a, 185b.[14][15]

Marijin zakon, usvojen 2013. godine, doneo je strože kazne za osuđene pedofile, među kojima je i registar prestupnika.[16] U periodu od septembra 2009. do septembra 2014, zabeleženo je u proseku sedam prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja nad decom nedeljno. U 100 odsto slučajeva počinilac je bio detetu poznata osoba. U 78 odsto slučajeva počinilac je bio član porodice, najčešće biološki otac. Devojčice su bile najčešće mete.[16]

Registar pedofila[uredi | uredi izvor]

Slika deteta sa majicom na kojoj piše: Imao/la sam 12 godina.

Registar je otvoren 2015. godine,[17] a prve osobe zabeležene u registar bile su u junu 2016. godine.[18] Sastoji se od podataka o osobama koje su osuđene pravosnažnim presudama. Podaci iz njega mogu se dati sudu, tužiocu i policiji u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi. Uz zahtev se mogu dati i određenom preduzeću ako još uvek traju pravne posledice osude. Podaci su dostupni takođe i ustanovama koje rade sa maloletnicima.[17]

Silovanje, obljuba sa detetom, nedozvoljene polne radnje, podvođenje, posredovanje u vršenju prostitucije, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju su neke od radnji zbog kojih se osoba beleži u registar.[16] Licima sa spiska zabranjeno je da posećuju mesta na kojima se okupljaju maloletnici, poput vrtića i škola, a u obavezi su da posećuju profesionalna psihološka savetovališta, kao i da policiji prijave svako putovanje u inostranstvo. Pedofilima sud ne može ublažiti kaznu, niti se oni mogu uslovno otpustiti.[19]

Registar pedofila u Srbiji nije javne prirode.[17]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Reč pedofilija potiče od grčkog παις, παιδος (pais, paios), što znači „dete“, i φιλια (filija), „prijateljska ljubav“ ili „prijateljstvo“.[20] Pedofilija se koristi za pojedince sa primarnim ili isključivim seksualnim interesom za pretpubertetsku decu od 13 godina ili mlađu.[1] Infantofilija je podtip pedofilije; koristi se za označavanje seksualnih preferencija za decu mlađu od 5 godina (naročito bebe i malu decu).[21] Ovo se ponekad naziva nepiofilija (od grčkog: νηπιος (nepios) što znači „dete“, što zauzvrat potiče od „ne-“ i „epos“ što znači „ne govoriti“), iako se ovaj termin retko koristi koristi se u akademskim izvorima.[22] Hebefilija se definiše kao osobe sa primarnim ili isključivim seksualnim interesom za pubertetsku starost od 11 do 14 godina.[23] DSM-V ne navodi hebefiliju među dijagnozama. Dok dokazi sugerišu da je hebefilija odvojena od pedofilije, MKB-10 uključuje rano pubertetsko doba (aspekt hebefilije) u svoju definiciju pedofilije, pokrivajući preklapanje fizičkog razvoja između dve filije.[24] Pored hebefilije, neki kliničari su predložili i druge kategorije koje se donekle ili potpuno razlikuju od pedofilije; ovo uključuje pedohebefiliju (kombinaciju pedofilije i hebefilije) i efebofiliju (iako se efebofilija ne smatra patološkom).[25][26]

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Où mène la Licence iz La Grande Danse macabre des vifs (1905).

Pedofilija se javlja pre ili tokom puberteta i stabilna je tokom vremena.[27] Ona se samootkriva, a ne bira.[28] Iz ovih razloga, pedofilija je opisana kao poremećaj seksualnih preferencija, fenomenološki sličan heteroseksualnoj ili homoseksualnoj orijentaciji.[29] Ova zapažanja, međutim, ne isključuju da se pedofilija klasifikuje kao mentalni poremećaj jer pedofilna dela nanose štetu, a stručnjaci za mentalno zdravlje ponekad mogu pomoći pedofilima da se uzdrže od povrede dece.[30]

Kao odgovor na pogrešna tumačenja da Američko udruženje psihijatara (skraćeno APA) smatra pedofiliju seksualnom orijentacijom zbog teksta u svom štampanom priručniku DSM-5, koji pravi razliku između parafilije i onoga što naziva "parafilijski poremećaj", nakon čega se formira podela na "pedofiliju" i "pedofilni poremećaj". Udruženje je komentarisalo:[31]


Rekli su da snažno podržavaju napore da se krivično gone oni koji seksualno zlostavljaju i eksploatišu decu i adolescente, i „takođe podržavaju stalne napore da se razviju tretmani za osobe sa pedofilnim poremećajem sa ciljem sprečavanja budućih akata zlostavljanja.“[31]

Komorbiditet i osobine ličnosti[uredi | uredi izvor]

Pedomedved (eng. pedobear) je internet mim koji je postao popularan kroz 4chan. To je koncept koji se koristi za ismevanje seksualnih prestupnika dece ili ljudi koji imaju bilo kakav seksualni interes za decu.[32]

Studije o pedofiliji kod dece seksualnih prestupnika često navode da se ona javlja zajedno sa drugim psihopatologijama, kao što su nisko samopoštovanje,[33] depresija, anksioznost i problemi ličnosti. Nije jasno da li su to karakteristike samog poremećaja, artefakti pristrasnosti uzorkovanja ili posledice identifikovanja kao seksualnog prestupnika.[13] Jedan pregled literature zaključio je da su istraživanja o korelacijama ličnosti i psihopatologiji kod pedofila retko metodološki tačna, delom zbog konfuzije između pedofila i dece seksualnih prestupnika, kao i zbog poteškoća u dobijanju reprezentativnog uzorka pedofila u zajednici.[34] Seto (2004) ističe da su pedofili koji su dostupni iz kliničkog okruženja verovatno tamo zbog nevolje zbog svojih seksualnih preferencija ili pritiska drugih. Ovo povećava verovatnoću da će pokazati psihičke probleme. Slično tome, pedofili regrutovani iz popravnih ustanova osuđeni su za zločin, što povećava verovatnoću da će pokazati antisocijalne karakteristike.[35]

Poremećaj samopoimanja i interpersonalnog funkcionisanja prijavljeni su na uzorku dece seksualnih prestupnika koji su ispunili dijagnostičke kriterijume za pedofiliju od strane Koena i saradnika (2002), za koju su autori sugerisali da može doprineti motivaciji za pedofilska dela. Pedofilni prestupnici u studiji imali su povišenu psihopatiju i kognitivne distorzije u poređenju sa zdravom kontrolom zajednice. Ovo je protumačeno kao osnova njihovog neuspeha da spreče svoje kriminalno ponašanje.[36] Studije iz 2009. i 2012. godine otkrile su da su seksualni prestupnici deca koji nisu bili pedofili ispoljili psihopatiju, ali da pedofili nisu.[37][38]

Vilson i Kok (1983) proučavali su karakteristike grupe članova kluba pedofila. Najizraženije razlike između pedofila i kontrolne grupe bile su na skali introverzije, pri čemu su pedofili pokazivali povećanu stidljivost, osetljivost i depresiju. Pedofili su postigli veći rezultat na neuroticizmu i psihoticizmu, ali nedovoljno da bi se smatrali patološkim kao grupa. Autori upozoravaju da „postoji teškoća u raspletu uzroka i posledice. Ne može se reći da li pedofili gravitiraju ka deci jer, budući da su veoma introvertirani, smatraju da je društvo dece manje opasno od društva odraslih, ili je društveno povlačenje koje implicira njihovo introverzija je rezultat izolacije koju izaziva njihova preferencija, odnosno svest o društvenom [ne]odobravanju i neprijateljstvu koje izaziva“.[39] U nekliničkom istraživanju, 46% pedofila je izjavilo da su ozbiljno razmišljali o samoubistvu iz razloga vezanih za njihov seksualni interes, 32% je planiralo da to izvrši, a 13% je to već pokušalo.[40]

Pregled kvalitativnih istraživačkih studija objavljenih između 1982. i 2001. godine zaključio je da seksualni zlostavljači dece koriste kognitivne distorzije da bi zadovoljili lične potrebe, opravdavajući zlostavljanje izgovorima, redefinišući svoje postupke kao ljubav i uzajamnost i iskorišćavajući neravnotežu moći koja je svojstvena svim odnosima između odraslih i dece.[41] Ostale kognitivne distorzije uključuju ideju o „deci kao seksualnim bićima“, nekontrolisanosti seksualnog ponašanja i „pristrasnosti prema seksualnim pravima“.[42]

Dečja pornografija[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Dečja pornografija

Potrošnja dečje pornografije je pouzdaniji pokazatelj pedofilije od zlostavljanja deteta,[43] iako neki nepedofili takođe gledaju na dečju pornografiju.[44] Dečja pornografija može da se koristi u različite svrhe, od privatnog seksualnog zadovoljenja ili trgovine sa drugim kolekcionarima, do pripreme dece za seksualno zlostavljanje kao dela procesa pedofilskog zbližavanja deci.[45]

Pedofilni gledaoci dečje pornografije često su opsesivni u prikupljanju, organizovanju, kategorizaciji i označavanju svoje kolekcije dečje pornografije prema uzrastu, polu, seksualnom činu i fantaziji.[45] Prema agentu FBI Kenu Leningu, „sakupljanje“ pornografije ne znači da oni samo gledaju pornografiju, već da je čuvaju i „dolaze da definišu, podstaknu i potvrde njihove najdraže seksualne fantazije“.[46] Lening navodi da je prikupljanje jedini najbolji pokazatelj onoga što počinilac želi da uradi, ali ne nužno i onoga što je bilo ili će biti urađeno.[46] Istraživači Tejlor i Kvejl su izvestili da su pedofilni sakupljači dečje pornografije često uključeni u anonimne internet zajednice posvećene proširenju svojih kolekcija.[47]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Iako još uvek nije poznato šta uzrokuje pedofiliju, istraživači su počeli da izveštavaju o nizu nalaza koji povezuju pedofiliju sa strukturom i funkcijom mozga, počevši od 2002. Testirajući pojedince iz različitih izvora upućivanja unutar i izvan sistema krivičnog pravosuđa, kao i kontrole, ove studije pronađene veze između pedofilije i nižeg koeficijenta inteligencije,[48][49] lošiji rezultati na testovima pamćenja,[49] veće stope nedesnorukosti,[50] manja fizička visina,[51] veća verovatnoća za pretrpljenu povredu glave u detinjstvu koja je dovela do nesvesti[52] i nekoliko razlika u strukturama mozga koje je detektovan putem MRI.

Takve studije sugerišu da postoji jedna ili više neuroloških karakteristika prisutnih pri rođenju koje uzrokuju ili povećavaju verovatnoću da osoba bude pedofil. Neke studije su otkrile da su pedofili manje kognitivno oštećeni od nepedofilnih zlostavljača dece.[53] Studija iz 2011. je objavila da su pedofilni zlostavljači dece imali deficite u inhibiciji odgovora, ali bez deficita u pamćenju ili kognitivnoj fleksibilnosti. Dokazi o porodičnoj prenosivosti „sugerišu, ali ne dokazuju da su genetski faktori odgovorni“ za razvoj pedofilije.[54] Studija iz 2015. godine pokazala je da pedofilni prestupnici imaju normalan koeficijent inteligencije.[55]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Nema dokaza da se pedofilija može izlečiti.[24] Umesto toga, većina terapija se fokusira na pomoć pedofilima da se uzdrže od delovanja u skladu sa svojim željama.[56] Neke terapije zaista pokušavaju da izleče pedofiliju, ali ne postoje studije koje bi pokazale da one dovode do dugoročne promene seksualnih preferencija.[24] Majkl Seto sugeriše da je malo verovatno da će pokušaji da se izleči pedofilija u odraslom dobu uspeti jer na njen razvoj utiču prenatalni faktori.[24] Čini se da je pedofiliju teško promeniti, ali se pedofilima može pomoći da kontrolišu svoje ponašanje, a buduća istraživanja bi mogla da razviju metod prevencije.[57]

Postoji nekoliko uobičajenih ograničenja za studije efikasnosti lečenja. Većina kategoriše svoje učesnike prema ponašanju, a ne prema erotskom uzrastu, što otežava utvrđivanje specifičnog ishoda lečenja za pedofile.[11] Mnogi ne biraju nasumično svoje grupe za lečenje i kontrolne grupe. Prestupnici koji odbiju ili odustanu od lečenja su u većem riziku od činjenja krivičnog dela, tako da njihovo isključivanje iz tretirane grupe, a ne isključivanje onih koji bi odbili ili napustili kontrolnu grupu, može biti pristrasnost tretirane grupe u korist onih sa manjim recidivizmom.[58] Efikasnost tretmana za pedofile koji nisu povratnici nije proučavana.[24]

Kognitivno-bihejvioralna terapija[uredi | uredi izvor]

Kognitivna bihejvioralna terapija ima za cilj da smanji stavove, uverenja i ponašanja koja mogu povećati verovatnoću seksualnih delikata nad decom. Sadržaj se uveliko razlikuje među terapeutima, ali tipičan program može uključivati obuku o samokontroli, socijalnoj kompetenciji i empatiji, i koristiti kognitivno restrukturiranje za promenu pogleda na seks sa decom. Najčešći oblik ove terapije je prevencija recidiva, gde se pacijent uči da identifikuje i reaguje na potencijalno rizične situacije na osnovu principa koji se koriste za lečenje zavisnosti.[59]

Dokazi za kognitivnu bihejvioralnu terapiju su pomešani.[59] Pregled randomizovanih studija iz 2012. godine otkrio je da kognitivno-bihejvioralna terapija nema uticaja na rizik od ponovnog krivičnog dela za kontaktne seksualne prestupnike.[60] Meta-analize iz 2002. i 2005, koje su uključivale i randomizovane i nerandomizovane studije, zaključile su da kognitivno-bihejvioralna terapija smanjuje recidivizam.[61] Postoji debata o tome da li nerandomizovane studije treba smatrati informativnim.[62] Potrebno je više istraživanja.[60]

Intervencije u ponašanju[uredi | uredi izvor]

Bihevioralni tretmani ciljaju na seksualno uzbuđenje na decu, koristeći tehnike zasićenja i averzije za suzbijanje seksualnog uzbuđenja za decu i prikrivenu senzibilizaciju (ili masturbatorno rekondicioniranje) kako bi se povećalo seksualno uzbuđenje kod odraslih.[12] Čini se da tretmani ponašanja imaju uticaj na obrasce seksualnog uzbuđenja tokom falometrijskog testiranja, ali nije poznato da li efekat predstavlja promene u seksualnim interesima ili promene u sposobnosti da se kontroliše genitalno uzbuđenje, niti da li efekat traje dugoročno.[50][63] Za seksualne prestupnike sa mentalnim invaliditetom korišćena je primenjena analiza ponašanja.[64]

Smanjenje seksualnog nagona[uredi | uredi izvor]

Farmakološke intervencije se koriste za smanjenje seksualnog nagona uopšte, što može olakšati upravljanje pedofilnim osećanjima, ali ne menja seksualne preferencije.[65] Antiandrogeni deluju tako što ometaju aktivnost testosterona. Ciproteron acetat i medroksiprogesteron acetat se najčešće koriste. Efikasnost antiandrogena ima određenu podršku, ali postoji nekoliko visokokvalitetnih studija. Ciproteron acetat ima najjače dokaze za smanjenje seksualnog uzbuđenja, dok su nalazi o medroksiprogesteron acetatu pomešani.[66]

Analozi gonadotropin-oslobađajućeg hormona kao što je leuprorelin, koji traju duže i imaju manje neželjenih efekata, takođe se koriste za smanjenje libida,[67] kao i selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina.[66] Dokazi za ove alternative su ograničeniji i uglavnom se zasnivaju na otvorenim ispitivanjima i studijama slučaja.[8] Svi ovi tretmani, koji se obično nazivaju „hemijska kastracija“, često se koriste u kombinaciji sa kognitivno bihejvioralnom terapijom.[68] Prema Asocijaciji za lečenje seksualnih zlostavljača, kada se leče zlostavljači dece, „tretman androgena treba da bude povezan sa odgovarajućim praćenjem i savetovanjem u okviru sveobuhvatnog plana lečenja.“[69] Ovi lekovi mogu imati neželjene efekte, kao što je dobitak težine, razvoj grudi, oštećenje jetre i osteoporoza.[24]

Istorijski gledano, hirurška kastracija je korišćena za smanjenje seksualnog nagona smanjenjem testosterona. Pojava farmakoloških metoda prilagođavanja testosterona ga je u velikoj meri učinila zastarelim, jer su podjednako efikasne i manje invazivne.[65] Još uvek se povremeno izvodi u Nemačkoj, Češkoj, Švajcarskoj i nekoliko američkih država. Nerandomizovane studije su izvestile da hirurška kastracija smanjuje recidivizam kod prestupnika u vezi sa seksualnim kontaktom.[70] Udruženje za lečenje seksualnih nasilnika se protivi hirurškoj kastraciji,[69] a Savet Evrope radi na tome da se ova praksa okonča u istočnoevropskim zemljama gde se i dalje primenjuje putem suda.[71]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Prevalencija pedofilije u opštoj populaciji nije poznata,[24] ali se procenjuje da je niža od 5% među odraslim muškarcima.[24] Manje se zna o rasprostranjenosti pedofilije kod žena, ali postoje izveštaji o slučajevima žena sa jakim seksualnim fantazijama i nagonom ka deci.[8] Većina seksualnih prestupnika su muškarci. Žene mogu činiti 0,4% do 4% osuđenih seksualnih prestupnika, a jedna studija procenjuje 10 prema 1 odnos zlostavljača dece između muškaraca i žena.[72] Pravi broj zlostavljača ženske dece može biti nedovoljno zastupljen prema dostupnim procenama, zbog „društvene tendencije da se odbaci negativan uticaj seksualnih odnosa između mladih dečaka i odraslih žena, kao i veći pristup žena veoma maloj deci koja ne mogu da prijave svoje zlostavljanje“, između ostalog.[10]

Društvo i kultura[uredi | uredi izvor]

Pedofilija je jedan od najstigmatizovanijih mentalnih poremećaja.[73] Jedna studija je prijavila visok nivo besa, straha i društvenog odbacivanja prema pedofilima koji nisu počinili zločin.[74] Autori su sugerisali da bi takvi stavovi mogli negativno uticati na prevenciju seksualnog zlostavljanja dece smanjujući mentalnu stabilnost pedofila i obeshrabrujući ih da traže pomoć.[73] Prema sociolozima Melani-Andžela Nejli i Kristen Zgobi, društvena zabrinutost zbog pedofilije se uveliko intenzivirala tokom 1990-ih, što se poklopilo sa nekoliko senzacionalnih seksualnih zločina (ali opštim padom stope seksualnog zlostavljanja dece). Otkrili su da se reč pedofil samo retko pojavljivala u Njujork Tajmsu i Le Mondu pre 1996. godine, bez pominjanja 1991. godine.[75]

Društveni stavovi prema seksualnom zlostavljanju dece su izuzetno negativni, a neka istraživanja ga rangiraju kao moralno goru od ubistva.[76] Rano istraživanje je pokazalo da postoji veliki broj nesporazuma i nerealnih percepcija u široj javnosti o seksualnom zlostavljanju dece i pedofilima. Međutim, studija iz 2004. je zaključila da je javnost bila dobro informisana o nekim aspektima ovih tema.[77]

Zloupotreba medicinske terminologije[uredi | uredi izvor]

Reči pedofil i pedofilija se obično neformalno koriste da opišu seksualni interes odrasle osobe za pubertetske ili postpubertetske tinejdžere. Termini hebefilija ili efebofilija mogu biti tačniji u ovim slučajevima.[5][78]

Druga uobičajena upotreba pedofilije je upućivanje na sam čin seksualnog zlostavljanja,[8] pre nego na medicinsko značenje, što je preferencija za predpubertetsku osobu od strane starije osobe.[79] Postoje i situacije u kojima se termini zloupotrebljavaju da se odnose na veze u kojima je mlađa osoba punoletna, ali se ili smatra premladom u poređenju sa svojim starijim partnerom, ili stariji partner zauzima položaj autoriteta nad njima. Istraživači navode da su gore navedene upotrebe termina pedofilija neprecizne ili sugerišu da ih je najbolje izbegavati. Klinika Majo navodi da pedofilija „nije krivični ili pravni termin“.[5]

Grupe za zastupanje pedofila[uredi | uredi izvor]

Od kasnih 1950-ih do ranih 1990-ih, nekoliko organizacija članstva pedofila zagovaralo je reformu starosne dobi pristanka kako bi se snizili ili ukinuli zakone o starosti pristanka,[80][81][82] kao i za prihvatanje pedofilije kao seksualne orijentacije, a ne kao psihički poremećaj, i za legalizaciju dečje pornografije.[83] Napori grupa za zastupanje pedofila nisu naišli na opšte prihvatanje,[80][81][82] i danas onih nekoliko grupa koje se nisu raspustile imaju samo minimalno članstvo i prestale su svoje aktivnosti osim kroz nekoliko veb-sajtova. Za razliku od ovih organizacija, članovi grupe za podršku Virtuous Pedophiles veruju da je seksualno zlostavljanje dece pogrešno i nastoje da podignu svest da neki pedofili ne čine zločine; ovo se generalno ne smatra zalaganjem za pedofile, jer oni kao organizacija ne odobravaju legalizaciju dečje pornografije i ne podržavaju reformu uzrasta za pristanak.

Antipedofilski aktivizam[uredi | uredi izvor]

Anti-pedofilski aktivizam obuhvata opoziciju protiv pedofila, protiv grupa za zastupanje pedofila i protiv drugih fenomena koji se smatraju povezanim sa pedofilijom, kao što su dečja pornografija i seksualno zlostavljanje dece.[84] Veliki deo direktne akcije klasifikovane kao anti-pedofilske uključuje demonstracije protiv seksualnih prestupnika, protiv pedofila koji zagovaraju legalizaciju seksualne aktivnosti između odraslih i dece, i protiv korisnika interneta koji traže seks od maloletnika.

Pažnja medija visokog profila na pedofiliju dovela je do incidenata moralne panike, posebno nakon izveštaja o pedofiliji povezanim sa satanističkim ritualnim zlostavljanjem i seksualnim zlostavljanjem u dnevnoj ustanovi.[85] Slučajevi vigilantizma su takođe prijavljeni kao odgovor na pažnju javnosti na osuđene ili osumnjičene za seksualne prestupnike. Godine 2000, nakon medijske kampanje „imenovanja i sramote“ osumnjičenih pedofila u Velikoj Britaniji, stotine stanovnika izašlo je na ulice u znak protesta protiv osumnjičenih za pedofile, što je na kraju eskaliralo u nasilno ponašanje koje je zahtevalo intervenciju policije.[86]

Pedofilija na internetu[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Predatori na internetu

Zločini nad maloletnicima uz pomoć interneta uključuju prevaru i počinju tako što odrasli komuniciraju sa decom preko interneta sa ciljem da ih primoraju na nezakonitu seksualnu aktivnost. Ponekad se seksualno zlostavljanje dešava licem u lice.

Sobe za ćaskanje, razmena poruka, internet forumi, sajtovi za društvene mreže, mobilni telefoni, pa čak i konzole za video igre imaju problema sa onlajn predatorstvom.[87] Ove oblasti na mreži privlače predatore jer im omogućavaju pristup da stupe u kontakt sa žrtvama bez privlačenja pažnje.[88] Pored toga, nema dovoljno pouzdanih podataka o broju maloletnika koji dele lične podatke na mreži zbog problema privatnosti dece.[89] Takođe, anonimnost onlajn razgovora dovodi do dezinhibicije maloletnika, čineći da se osećaju prijatnije i veća je verovatnoća da će se upustiti u rizična ponašanja. Ovo omogućava predatorima da koriste manipulaciju kako bi svoje mete doveli u situacije u kojima će se pridržavati seksualnih zahteva predatora. Početna manipulacija često uključuje upoznavanje maloletnika sa seksualnim aktivnostima, pokazivanje pornografije i traženje seksualno eksplicitnih informacija i slika.[90] Ovo predatorsko ponašanje na mreži ne dovodi često do stvarnog ili pokušaja oflajn kontakta,[89] ali bi moglo.

Iako je uobičajeno gledište da će predatori koristiti različite taktike da se sretnu sa žrtvama, većina stvarnih ličnih sastanaka ne uključuje nikakvu prevaru. U stvari, maloletnici su obično saučesnici sa počiniocima koji često koriste obećanja ljubavi i romanse da bi zaveli žrtve da se sretnu.[91]

Pedofilija u katoličkoj crkvi[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Fenomen seksualnog zlostavljanja u Rimokatoličkoj crkvi
Grafit u Portugalu.

Krajem 20. i početkom 21. veka su na videlo izašla silovanja i druge vrste seksualnog nasilja koje su rimokatolički sveštenici vršili nad decom širom sveta. O ovoj vrsti kriminala se počelo prvo govoriti i pisati u SAD nakon čega su državna tužilaštva i pojedinci-žrtve pokrenuli brojne sudske procese protiv sveštenika-prestupnika i same Crkve. Kasnije su na svetlo dana izašli slučajevi ovog kriminala i u drugim državama sveta. Najviše publiciteta ovaj kriminal je dobio u Irskoj, Italiji, Austriji i Nemačkoj u Evropi, zatim u Čileu, Argentini i Brazilu u Latinskoj Americi i u Australiji.

Istorijski izvori pokazuju da pedofilija nije skorašnji problem Rimokatoličke crkve 20. i 21. veka već da je pedofilija postojala u Crkvi mnogo ranije.[92][93] Smatra se da su i homoseksualnost i pedofilija među sveštenstvom Crkve uzrokovani obaveznim celibatom sveštenstva. Predloge da se celibat učini dobrovoljnim te da se saznanja o silovanju dobijena kroz ispovesti dostave policiji i sudu, crkva je odbila.[94]

Operacija Nevine slike Federalnog istražnog biroa[uredi | uredi izvor]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

U maju 1993, desetogodišnji dečak iznenada je nestao iz svog komšiluka u Brentvudu u Merilendu. U roku od nekoliko nedelja, istraga je otkrila dva pedofila i veći krug onlajn dečjih pornografa. U roku od dve godine, pokrenula je veliku nacionalnu inicijativu koja je postala središnji deo napora FBI-ja da zaštiti decu od predatora u sajber prostoru. Kada su agenti FBI-ja i policijski detektivi okruga Princa Džordža, Merilend, išli od vrata do vrata da razgovaraju sa komšijama nakon dečakovog nestanka, naišli su na par sumnjivih muškaraca koji su se „sprijateljili“ sa lokalnom decom – obasipali ih sa poklonima, pa čak i vodeći ih na odmor.[95]

Istražitelji su ubrzo otkrili da su muškarci seksualno zlostavljali decu četvrt veka. U skorije vreme, ovi muškarci su se preselili na internet, postavljajući nekoliko privatnih kompjuterskih oglasnih tabli ne samo da bi „ćaskali“ sa dečacima i organizovali sastanke sa njima, već i da bi delili slike dečje pornografije sa većim krugom pedofila. Obojica su na kraju osuđena za zlostavljanje dece, ali nije bilo dokaza koji bi ih povezali sa dečakovim nestankom. U međuvremenu, međutim, prvobitni slučaj otmice se širio. Agenti su pozvali sve kancelarije FBI-a u zemlji da vide koliko su ove nedozvoljene kompjuterske tehnike rasprostranjene. Saznali su da su gnevni roditelji širom zemlje podneli brojne žalbe koje su vređale pornografske slike i neželjene opscene poruke koje su im slale imejlom pravo u domove. Konsultovani su stručnjaci koji su potvrdili ovaj alarmantni novi trend: seksualno iskorišćavanje dece putem kompjutera.[95]

Odatle su agenti otvorili novi slučaj u septembru 1994. koji je počeo da se zove „Operacija Nevine slike“. Pozvano je još agenata i pomoćnog osoblja. Radeći prema striktnim smernicama, agenti su pozirali na tajnom zadatku, pretvarajući se da su deca. Učestvovali su u elektronskim razgovorima sa osumnjičenim pedofilima i predstavljali su se kao potrošači trgovcima dečjom pornografijom. Ponekad su bili zapanjeni grafičkim slikama i jasnom prirodom poruka koje su bljeskale preko ekrana njihovih kompjutera.[95]

Veliki deo tog posla obavlja se kroz proaktivne radne grupe širom zemlje, koje udružuju agente FBI-ja i lokalne policajce u tajnim operacijama. Od septembra 2004. FBI takođe vodi Međunarodnu radnu grupu za nasilne zločine protiv dece (ranije Međunarodna radna grupa za nevine slike), koju čine međunarodni istražitelji koji rade rame uz rame sa agentima FBI u borbi protiv globalne eksploatacije dece. Postignuća programa su impresivna: do septembra 2007. FBI je otvorio više od 20.000 slučajeva, što je dovelo do više od 6.800 osuđujućih presuda. Dečak koji je nestao još uvek nije pronađen.[95]

Slike simbola[uredi | uredi izvor]

  • Simbol pedofila koji seksualno preferira dečake.[96][97]
    Simbol pedofila koji seksualno preferira dečake.[96][97]
  • Simbol pedofila koji seksualno preferira devojčice.[97][96]
    Simbol pedofila koji seksualno preferira devojčice.[97][96]
  • Simbol koje koriste pedofilske organizacije radi promovisanja pedofilije i stvaranja društveno prihvatljivih stavova u vezi pedofilije.[97][96]
    Simbol koje koriste pedofilske organizacije radi promovisanja pedofilije i stvaranja društveno prihvatljivih stavova u vezi pedofilije.[97][96]
  • Simboli se ponekad mogu pojaviti na objektima poput prstenja, igračaka, novca.[98]
    Simboli se ponekad mogu pojaviti na objektima poput prstenja, igračaka, novca.[98]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b American Psychiatric Association (2013). Psychiatry Online. DSM Library (na jeziku: engleski). ISBN 978-0-89042-555-8. doi:10.1176/appi.books.9780890425596. Pristupljeno 09. 01. 2022. 
  2. ^ „ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics”. icd.who.int. Pristupljeno 2022-01-09. 
  3. ^ Gavin, Helen (2013-11-01). Criminological and Forensic Psychology (na jeziku: engleski). SAGE. ISBN 978-1-4462-9625-7. 
  4. ^ Archives of Sexual Behavior (na jeziku: engleski), 2021-05-09, Pristupljeno 2022-01-09 
  5. ^ a b v Hall, Ryan C.W.; Hall, Richard C.W. (2007). „A Profile of Pedophilia: Definition, Characteristics of Offenders, Recidivism, Treatment Outcomes, and Forensic Issues”. Mayo Clinic Proceedings. 82 (4): 457—471. PMID 17418075. doi:10.4065/82.4.457. .
  6. ^ Blaney, Paul H.; Millon, Theodore (2009). Oxford Textbook of Psychopathology. Oxford Series in Clinical Psychology (2nd izd.). Cary, North Carolina: Oxford University Press, USA. str. 528. ISBN 978-0-19-537421-6. . Some cases of child molestation, especially those involving incest, are committed in the absence of any identifiable deviant erotic age preference.
  7. ^ Cantor, James M.; McPhail, Ian V. (2016). „Non-offending Pedophiles”. Current Sexual Health Reports. 8 (3): 121—128. S2CID 148070920. doi:10.1007/s11930-016-0076-z. 
  8. ^ a b v g Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, D.C.: American Psychological Association. str. 72–74. ISBN 978-1-4338-2926-0. 
  9. ^ Goldman, Howard H. (2000). Review of General Psychiatry. New York: McGraw-Hill Professional Psychiatry. str. 374. ISBN 978-0-8385-8434-7. 
  10. ^ a b Lisa J. Cohen, PhD; Igor I. Galynker, M. D. (2009-06-08). „Psychopathology and Personality Traits of Pedophiles”. Psychiatric Times Vol 26 No 6. 26. 
  11. ^ a b Fagan, Peter J.; Wise, T. N.; Schmidt Jr, C. W.; Berlin, F. S. (2002). „Pedophilia”. JAMA. 288 (19): 2458—2465. PMID 12435259. doi:10.1001/jama.288.19.2458. .
  12. ^ a b v Seto, Michael C. (2018). Pedophilia and sexual offending against children : theory, assessment, and intervention. American Psychological Association (Second izd.). Washington, DC. ISBN 978-1-4338-2930-7. OCLC 1047607981. 
  13. ^ a b Laws, D. Richard; O'Donohue, William T. (2008-01-07). Sexual Deviance: Theory, Assessment, and Treatment (na jeziku: engleski). Guilford Press. ISBN 978-1-59385-605-2. 
  14. ^ a b Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zaštitimo decu od pedofila.
  15. ^ „Krivični zakonik”. www.paragraf.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-01-09. 
  16. ^ a b v „Raste broj registrovanih pedofila - kazne često neusklađene sa delom”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). 2019-11-05. Pristupljeno 2022-01-09. 
  17. ^ a b v „Registar pedofila u Srbiji: Treba li da bude javan?”. www.mojnovisad.com. Pristupljeno 2022-01-09. 
  18. ^ Miloš, Senka (2021). „Da li javni spisak pedofila u Srbiji može da zaštiti decu”. Sputnik Srbija (na jeziku: rs). Arhivirano iz originala 09. 01. 2022. g. Pristupljeno 2022-01-09. 
  19. ^ Bojović, Aleksandar. „U Srbiji za godinu dana registrovana još 92 pedofila”. Politika Online. Pristupljeno 2022-01-09. 
  20. ^ Liddell, Henry George (1889). An intermediate Greek-English lexicon. Robert Scott. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-910206-6. OCLC 6693592. 
  21. ^ Hall, Ryan C.W.; Hall, Richard C.W. (2007). „A Profile of Pedophilia: Definition, Characteristics of Offenders, Recidivism, Treatment Outcomes, and Forensic Issues”. Mayo Clinic Proceedings. 82 (4): 457—471. PMID 17418075. doi:10.4065/82.4.457. .
  22. ^ Goode, Sarah D. (2009-07-07). Understanding and Addressing Adult Sexual Attraction to Children: A Study of Paedophiles in Contemporary Society (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-135-25804-7. 
  23. ^ Blanchard, Ray; Lykins, Amy D.; Wherrett, Diane; Kuban, Michael E.; Cantor, James M.; Blak, Thomas; Dickey, Robert; Klassen, Philip E. (2009). „Pedophilia, Hebephilia, and the DSM-V”. Archives of Sexual Behavior. 38 (3): 335—350. PMID 18686026. S2CID 14957904. doi:10.1007/s10508-008-9399-9. .
  24. ^ a b v g d đ e ž Seto, Michael C. (2009). „Pedophilia”. Annual Review of Clinical Psychology. 5: 391—407. PMID 19327034. S2CID 241202227. doi:10.1146/annurev.clinpsy.032408.153618. .
  25. ^ „DSM-5”. www.psychiatry.org. Pristupljeno 2022-01-09. 
  26. ^ „USCCB - (Office of Media Relations) - Interview with Frederick S. Berlin, M.D., Ph.D.”. 2011-06-23. Arhivirano iz originala 23. 06. 2011. g. Pristupljeno 2022-01-09. 
  27. ^ Encyclopedia of psychology & law. Brian L. Cutler. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications. 2008. ISBN 978-1-4129-5189-0. OCLC 156975314. 
  28. ^ Fagan, Peter J.; Wise, T. N.; Schmidt Jr, C. W.; Berlin, F. S. (2002). „Pedophilia”. JAMA. 288 (19): 2458—2465. PMID 12435259. doi:10.1001/jama.288.19.2458. .
  29. ^ Cutler, Brian L., ur. (2008). „Pedophilia”. Encyclopedia of Psychology and Law. 2. SAGE Publications, Inc. str. 549. ISBN 978-1-4129-5189-0. 
  30. ^ The American Journal of Psychiatry (na jeziku: engleski), 2021-07-12, Pristupljeno 2022-01-09 
  31. ^ a b https://www.washingtontimes.com, The Washington Times. „APA to correct manual: Pedophilia is not a 'sexual orientation'”. The Washington Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-09. 
  32. ^ „Stupid California Police Warn Parents of Pedobear, the 'Pedophile Mascot' (Updated)”. 2010-09-13. Arhivirano iz originala 13. 09. 2010. g. Pristupljeno 2022-01-09. 
  33. ^ Marshall, W. L. (1997). „The Relationship Between Self-Esteem and Deviant Sexual Arousal in Nonfamilial Child Molesters”. Behavior Modification. 21 (1): 86—96. PMID 8995044. S2CID 22205062. doi:10.1177/01454455970211005. 
  34. ^ Okami, Paul; Goldberg, Amy (1992). „Personality correlates of pedophilia: Are they reliable indicators?”. Journal of Sex Research. 29 (3): 297—328. doi:10.1080/00224499209551651. . "For example, because an unknown percentage of true pedophiles may never act on their impulses or may never be arrested, forensic samples of sex offenders against minors clearly do not represent the population of "pedophiles", and many such persons apparently do not even belong to the population of "pedophiles"."
  35. ^ „Pedophilia and Sex Offenses”, Sexual Predators Amongst Us, Routledge, 2011-12-07, str. 82—105, ISBN 978-0-429-25349-2, doi:10.1201/b11683-10, Pristupljeno 2022-01-09 
  36. ^ Cohen, Lisa J.; McGeoch, Pamela G.; Watras-Gans, Sniezyna; Acker, Sara; Poznansky, Olga; Cullen, Ken; Itskovich, Yelena; Galynker, Igor (2002). „Personality Impairment in Male Pedophiles”. The Journal of Clinical Psychiatry. 63 (10): 912—919. PMID 12416601. doi:10.4088/JCP.v63n1009. .
  37. ^ Strassberg, Donald S.; Eastvold, Angela; Wilson Kenney, J.; Suchy, Yana (2012). „Psychopathy among pedophilic and nonpedophilic child molesters”. Child Abuse & Neglect. 36 (4): 379—382. PMID 22571910. doi:10.1016/j.chiabu.2011.09.018. .
  38. ^ Suchy, Yana; Whittaker, Wilson J.; Strassberg, Donald S.; Eastvold, Angela (2009). „Facial and Prosodic Affect Recognition Among Pedophilic and Nonpedophilic Criminal Child Molesters”. Sexual Abuse. 21 (1): 93—110. PMID 19218480. S2CID 25360637. doi:10.1177/1079063208326930. .
  39. ^ Wilson, Glenn D.; Cox, David N. (1983). „Personality of paedophile club members”. Personality and Individual Differences (na jeziku: engleski). 4 (3): 323—329. doi:10.1016/0191-8869(83)90154-X. 
  40. ^ Jahnke, Sara; Hoyer, Juergen (2013). „Stigmatization of People With Pedophilia: A Blind Spot in Stigma Research”. International Journal of Sexual Health (na jeziku: engleski). 25 (3): 169—184. ISSN 1931-7611. S2CID 145656359. doi:10.1080/19317611.2013.795921. 
  41. ^ Lawson, Louanne (2003). „Isolation, Gratification, Justification: Offenders' Explanations of Child Molesting”. Issues in Mental Health Nursing. 24 (6–7): 695—705. PMID 12907384. S2CID 13188168. doi:10.1080/01612840305328. .
  42. ^ Mihailides, Stephen; Devilly, Grant J.; Ward, Tony (2004). „Implicit Cognitive Distortions and Sexual Offending”. Sexual Abuse. 16 (4): 333—350. PMID 15560415. S2CID 2991404. doi:10.1177/107906320401600406. 
  43. ^ Seto, Michael C.; Cantor, James M.; Blanchard, Ray (2006). „Child pornography offenses are a valid diagnostic indicator of pedophilia”. Journal of Abnormal Psychology. 115 (3): 610—615. PMID 16866601. doi:10.1037/0021-843X.115.3.610. . The results suggest child pornography offending is a stronger diagnostic indicator of pedophilia than is sexually offending against child victims
  44. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20101224092439/http://www.missingkids.com/en_US/publications/NC70.pdf. Arhivirano iz originala 24. 12. 2010. g. Pristupljeno 2022-01-09.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  45. ^ a b Crosson-Tower, Cynthia (2005). Understanding child abuse and neglect (6th izd.). Boston: Pearson/A & B. ISBN 0-205-40183-X. OCLC 54974396. 
  46. ^ a b (PDF) https://web.archive.org/web/20101224092439/http://www.missingkids.com/en_US/publications/NC70.pdf. Arhivirano iz originala 24. 12. 2010. g. Pristupljeno 2022-01-09.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  47. ^ Quayle, E. (2002-10-01). „Paedophiles, Pornography and the Internet: Assessment Issues”. British Journal of Social Work. 32 (7): 863—875. doi:10.1093/bjsw/32.7.863. 
  48. ^ Blanchard, Ray; Kolla, Nathan J.; Cantor, James M.; Klassen, Philip E.; Dickey, Robert; Kuban, Michael E.; Blak, Thomas (2007). „IQ, Handedness, and Pedophilia in Adult Male Patients Stratified by Referral Source”. Sexual Abuse. 19 (3): 285—309. PMID 17634757. S2CID 397742. doi:10.1177/107906320701900307. .
  49. ^ a b Cantor, James M.; Blanchard, Ray; Christensen, Bruce K.; Dickey, Robert; Klassen, Philip E.; Beckstead, A. Lee; Blak, Thomas; Kuban, Michael E. (2004). „Intelligence, Memory, and Handedness in Pedophilia”. Neuropsychology. 18 (1): 3—14. PMID 14744183. doi:10.1037/0894-4105.18.1.3. .
  50. ^ a b Barbaree, H. E., Bogaert, A. F., & Seto, M. C. (1995). Sexual reorientation therapy for pedophiles: Practices and controversies. In L. Diamant & R. D. McAnulty (Eds.), The psychology of sexual orientation, behavior, and identity: A handbook (pp. 357–383). Westport, CT: Greenwood Press.
  51. ^ McPhail, Ian V.; Cantor, James M. (2015). „Pedophilia, Height, and the Magnitude of the Association: A Research Note”. Deviant Behavior. 36 (4): 288—292. ISSN 0163-9625. S2CID 144724465. doi:10.1080/01639625.2014.935644. 
  52. ^ Blanchard, Ray; Christensen, Bruce K.; Strong, Scott M.; Cantor, James M.; Kuban, Michael E.; Klassen, Philip; Dickey, Robert; Blak, Thomas (2002). „Retrospective self-reports of childhood accidents causing unconsciousness in phallometrically diagnosed pedophiles”. Archives of Sexual Behavior. 31 (6): 511—526. PMID 12462478. S2CID 11268132. doi:10.1023/A:1020659331965. .
  53. ^ Joyal, Christian C.; Beaulieu-Plante, Jolyane; De Chantérac, Antoine (2014). „The Neuropsychology of Sex Offenders”. Sexual Abuse. 26 (2): 149—177. PMID 23567470. S2CID 14787096. doi:10.1177/1079063213482842. . The distinction between nonpedophilic child molesters and exclusive pedophile child molesters, for instance, could be crucial in neuropsychology because the latter seem to be less cognitively impaired (Eastvold et al., 2011; Schiffer & Vonlaufen, 2011; Suchy et al., 2009). Pedophilic child molesters might perform as well as controls (and better than nonpedophilic child molesters) on a wide variety of neuropsychological measures when mean IQ and other socioeconomic factors are similar (Schiffer & Vonlaufen, 2011). In fact, some pedophiles have higher IQ levels and more years of education compared with the general population (Langevin et al., 2000; Lothstein, 1999; Plante & Aldridge, 2005).
  54. ^ Gaffney, Gary R.; Lurie, Shelly F.; Berlin, Fred S. (1984). „Is There Familial Transmission of Pedophilia?”. The Journal of Nervous and Mental Disease. 172 (9): 546—548. PMID 6470698. S2CID 40552527. doi:10.1097/00005053-198409000-00006. .
  55. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20150611205726/http://a.pomf.se/hzsgkd.pdf. Arhivirano iz originala 11. 06. 2015. g. Pristupljeno 2022-01-10.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  56. ^ Seto, Michael C.; Ahmed, A.G. (2014). „Treatment and Management of Child Pornography Use”. Psychiatric Clinics of North America. 37 (2): 207—214. PMID 24877707. doi:10.1016/j.psc.2014.03.004. .
  57. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20081029223349/http://www.paraphilias.com/publications/pdfs/Peer%20Comment.pdf. Arhivirano iz originala 29. 10. 2008. g. Pristupljeno 2022-01-09.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  58. ^ Rice, Marnie E.; Harris, Grant T. (2006). „The Size and Sign of Treatment Effects in Sex Offender Therapy”. Annals of the New York Academy of Sciences. 989: 428—440. PMID 12839916. S2CID 40520121. doi:10.1111/j.1749-6632.2003.tb07323.x. .
  59. ^ a b Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. str. 171.
  60. ^ a b Dennis, Jane A.; Khan, Omer; Ferriter, Michael; Huband, Nick; Powney, Melanie J.; Duggan, Conor (2012). „Psychological interventions for adults who have sexually offended or are at risk of offending”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 12: CD007507. PMID 23235646. doi:10.1002/14651858.CD007507.pub2. .
  61. ^ l�Sel, Friedrich; Schmucker, Martin (2005). „The effectiveness of treatment for sexual offenders: A comprehensive meta-analysis”. Journal of Experimental Criminology. 1: 117—146. S2CID 145253074. doi:10.1007/s11292-004-6466-7.  replacement character u |last1= na poziciji 2 (pomoć).
  62. ^ Rice ME, Harris GT (2012). "Treatment for adult sex offenders: may we reject the null hypothesis?". In Harrison K, Rainey B (eds.). Handbook of Legal & Ethical Aspects of Sex Offender Treatment & Management. London, England: Wiley-Blackwell.
  63. ^ Barbaree, H. C., & Seto, M. C. (1997). Pedophilia: Assessment and treatment. In D. R. Laws & W. T. O'Donohue (eds.), Sexual deviance: Theory, assessment and treatment (pp. 175–193). New York: Guildford Press.
  64. ^ Maguth Nezu C.; Fiore A. A.; Nezu A. M (2006). „Problem Solving Treatment for Intellectually Disabled Sex Offenders”. International Journal of Behavioral Consultation and Therapy. 2: 266—275. ISBN 9780470713488. doi:10.1002/9780470713488.ch6. 
  65. ^ a b Camilleri, Joseph A., and Quinsey, Vernon L. (2008). "Pedophilia: Assessment and Treatment". In Laws, D. Richard (ed.). Sexual Deviance: Theory, Assessment, and Treatment, 2nd edition. The Guilford Press. pp. 199–200.
  66. ^ a b Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. str. 177–181.
  67. ^ Cohen, Lisa J.; Galynker, Igor I. (2002). „Clinical Features of Pedophilia and Implications for Treatment”. Journal of Psychiatric Practice. 8 (5): 276—289. PMID 15985890. S2CID 22782583. doi:10.1097/00131746-200209000-00004. .
  68. ^ Guay, David R.P. (2009). „Drug treatment of paraphilic and nonparaphilic sexual disorders”. Clinical Therapeutics. 31 (1): 1—31. PMID 19243704. doi:10.1016/j.clinthera.2009.01.009. .
  69. ^ a b „Public Policy”. 2011-08-29. Arhivirano iz originala 29. 08. 2011. g. Pristupljeno 2022-01-09. 
  70. ^ Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. pp. 181–182, 192.
  71. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Prague Urged to End Castration of Sex Offenders | DW | 05.02.2009”. DW.COM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-09. 
  72. ^ Lisa J. Cohen, PhD; Igor I. Galynker, M. D. (2009-06-08). „Psychopathology and Personality Traits of Pedophiles”. Psychiatric Times Vol 26 No 6. 26. 
  73. ^ a b Jahnke, Sara; Hoyer, Juergen (2013). „Stigmatization of People With Pedophilia: A Blind Spot in Stigma Research”. International Journal of Sexual Health (na jeziku: engleski). 25 (3): 169—184. ISSN 1931-7611. S2CID 145656359. doi:10.1080/19317611.2013.795921. 
  74. ^ Jahnke, Sara; Imhoff, Roland; Hoyer, Juergen (2015). „Stigmatization of People with Pedophilia: Two Comparative Surveys”. Archives of Sexual Behavior. 44 (1): 21—34. PMID 24948422. S2CID 254251797. doi:10.1007/s10508-014-0312-4. .
  75. ^ Neuilly, Melanie-Angela; Zgoba, Kristen (2006). „Assessing the Possibility of a Pedophilia Panic and Contagion Effect Between France and the United States”. Victims & Offenders. 1 (3): 225—254. S2CID 144284647. doi:10.1080/15564880600626122. .
  76. ^ Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. p. viii.
  77. ^ McCartan, Kieran (2004-01-01). „Here there be monsters: The public's perception of paedophiles with particular reference to Belfast and Leicester”. Medicine, Science & the Law (na jeziku: engleski). 44 (4): 327—342. ISSN 0025-8024. PMID 15573972. S2CID 21085787. doi:10.1258/rsmmsl.44.4.327. 
  78. ^ „USCCB - (Office of Media Relations) - Interview with Frederick S. Berlin, M.D., Ph.D.”. 2011-06-23. Arhivirano iz originala 23. 06. 2011. g. Pristupljeno 2022-01-10. 
  79. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20101224092439/http://www.missingkids.com/en_US/publications/NC70.pdf. Arhivirano iz originala 24. 12. 2010. g. Pristupljeno 2022-01-10.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  80. ^ a b Jenkins, Philip (2006). Decade of nightmares : the end of the sixties and the making of eighties America. Internet Archive. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517866-1. 
  81. ^ a b Spiegel, Josef (2003). Sexual abuse of males : the SAM model of theory and practice. New York: Brunner-Routledge. ISBN 1-56032-403-1. OCLC 50520519. 
  82. ^ a b Eichenwald, Kurt (2006-08-21). „On the Web, Pedophiles Extend Their Reach”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-01-10. 
  83. ^ Eichenwald, Kurt (2006-08-21). „On the Web, Pedophiles Extend Their Reach”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-01-10. 
  84. ^ „Global Crime Report | INVESTIGATION | Child porn and the cybercrime treaty part 2 | BBC World Service”. www.bbc.co.uk. Pristupljeno 2022-01-10. 
  85. ^ Jewkes, Yvonne (2004). Media and crime. London: SAGE. ISBN 0-7619-4765-5. OCLC 55970796. 
  86. ^ „BBC News | UK | Families flee paedophile protests”. news.bbc.co.uk. Pristupljeno 2022-01-10. 
  87. ^ „Playstation Pedophiles « Filtering Facts”. 2009-04-05. Arhivirano iz originala 05. 04. 2009. g. Pristupljeno 2022-01-10. 
  88. ^ Wolak, Janis; Finkelhor, David (2013). „Are Crimes by Online Predators Different From Crimes by Sex Offenders Who Know Youth In-Person?”. Journal of Adolescent Health (na jeziku: engleski). 53 (6): 736—741. PMID 23890773. doi:10.1016/j.jadohealth.2013.06.010. 
  89. ^ a b Johnson, Denise; Dobler, Elizabeth; Wolsey, Thomas DeVere (2017-01-23). Teaching the Language Arts: Forward Thinking in Today's Classrooms (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-351-66705-0. 
  90. ^ Lanning, Kenneth (2005). "Compliant Child Victims: Confronting an Uncomfortable Reality". ASPAC Advisor: 14.
  91. ^ Troup-Leasure, Karyl; Snyder, Howard N. (August 2005). "Statutory rape known to law enforcement". Juvenile Justice Bulletin. Washington, D.C.: Office of Juvenile Justice and Delinquency Prevention.
  92. ^ Wilson, Derek (2007). Out of the Storm: The life and legacy of Martin Luther. Random House. p. 282.
  93. ^ Sander Hicks: Slingshot to the Juggernaut: Total Resistance to the Death Machine Means Complete Love of the Truth, Soft Skull Press, Apr 10, 2012 p. 153 A practicing Quaker, Nick pointed out that the original Protestant, Martin Luther was personally revolted by paedophilia and other sins of Pope Leo X (a Medici pope)
  94. ^ Noel Debien: Catholic Church must reform canon law in wake of child sex abuse royal commission, ABC, September 7 2018
  95. ^ a b v g „Operation Innocent Images”. Federal Bureau of Investigation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-11. 
  96. ^ a b v „These are the pedophile symbols you need to know to protect your children”. ca.movies.yahoo.com (na jeziku: engleski). 26. 4. 2016. Pristupljeno 2022-01-11. 
  97. ^ a b v Evans, Sophie (2016-04-27). „These innocent-looking symbols have far more sinister meanings”. mirror (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-11. 
  98. ^ Pedofilski simboli, deklasifikovani FBI dokument.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Педофилија&oldid=27762274”