Plzenjski ustanak (1953)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Plzenjski ustanak 1953.

Masarikov trg u Plzenju bio je centar okupljanja oko 20.000 demonstranata
Vreme1. jun 1953.
Mesto
 Čehoslovačka
Uzroknezadovoljstvo stanovništva vladajućim režimom
Ishod nemiri ugušeni
Sukobljene strane
8.000 Narodna milicija
 Čehoslovačka		 oko 20.00 Pobunjenici iz Plzenja- posebno radnici i studenti
Žrtve i gubici
povređeno 32
ostali učesniici 16		 200 povređeno
331 uhapšeno i procesuirano

Pilzenski ustanak je naziv za nasilno ugušene antikomunističke nerede koji su se dogodili u Plzenju 1. juna 1953. godine. Plzenjski ustanak bio je jedan od najvećih od više od 130 štrajkova i nereda koji su se dogodili u Čehoslovačkoj od 2. do 5. maja 1953. godine. Ustanak je praćen nasilnim akcijama obe strane, i na kraju je ugušen oružanom silom vlasti. Bila je to najveća masovna akcija protiv vladajućeg režima Komunističke partije Čehoslovačke, koja je pokrenula lavinu antikomunističkih skupova u nekim zemljama istočne Evrope pedesetih godina 20. veka.

Preduslovi[uredi | uredi izvor]

Pobunu u Plzenju pokrenula je ekonomske krize koju je u zemlju donela vlada Komunističke partije donošenjem niza mera i reformi. Najveće nezadovoljstvo izazvala je monetarna reforma odobrenih 30. maja 1953. godine, kojom je veći deo društva uskraćen zbog štednje i smanjenih beneficija do tada snažno podržavane radničke klase. Najmoćniji nastup građana bio je u Plzenju.

Sve je počelo u Škodi (u to vreme to je bila fabrika Vladimira Iljiča Lenjina) govorom direktora kompanije Brabeca, koji je razgovarao sa zaposlenima na fabričkom radiju. Usledili su partijski sastanci na kojima se razgovaralo o deviznom kursu i nivou zarada nakon reforme. Na partijskom sastanku u lokomotivi, članovi Komunističke partije ukazali su na lažne tvrdnje vođa o snazi valute, velikim nabavkama istaknutih komunista unapred obaveštenih o povoljnijem prenosu zarada dobitnicima državnih zarada.

Plzenjski ustanak koji je bio najveći od više od 130 štrajkova i nereda u Čehoslovačkoj koji su se dogodili od 2. do 5. maja, tokom juna 1953. godine, okupio je oko 20.000 ljudi, koji su kontrolisali veliki deo grada manje od jednog dana, jer je kasno uveče njihova neposlušnost suzbijena pozvanim oružanim pojačanjem.

Tokom ustanka u Plzenju, 250 ljudi je povređeno na obe strane, dok je 331 osoba naknadno osuđena u političkim procesima i kasnijim talasom represije i čistki. Sa druge strane, režim, kome je pretio unutrašnji kolaps, bio je prisiljen na određene ustupke koji su doveli do poboljšanja životnog standarda stanovništva, što je na kraju stabilizovalo i Čehoslovačku vladu.

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Posle februarskog puča 1948. godine, čehoslovački komunisti započeli su obnovu Čehoslovačke po sovjetskom uzoru, napuštajući tradicionalnu laku industriju (staklo, tekstil itd.) i proizvodenju proizvoda široke potrošnje, i počeli da grade tešku industriju, da bi od 1951. počeli i da stvaraju jaku vojsku za novi svetski rat.[1]

Ekonomija je rasla po stopi od 30%, ali pad proizvodnje u lakoj industrije i akutni nedostatak robe široke potrošnje značili su da nominalni dohodak stanovništva nije vredan potrošnje. Ogroman novac je uložen u industriju, ali ga industrija nije mogla vratiti. Došlo je do katastrofalnog unutrašnjeg duga i, pre svega, do velikog porasta nepokrivene kupovne moći stanovništva.

Izuzetak je bila kolektivizovana agrarna sfera koja je obezbeđivala mali deo zarada radnicima. Pored toga, još uvek je postojao sistem normiranja sa markicama za hranu, uveden posle Drugog svetskog rata.[traži se izvor]

Pojave poput brze militarizacije društva, kolektivizacije u poljoprivredi, političkih procesa, nedostatka robe široke potrošnje, pa čak i hrane, dovele su u periodu od 1951. do 1953. godine do duboke ekonomske i socijalne krize, a režim je u tim uslovim bio u stvarnoj opasnosti od unutrašnje kolapsa.[2]

Novčana reforma od 31. maja 1953. godine omogućila je komunističkom režimu da kontroliše ono što još nije u potpunosti kontrolisala - novac . Ljudi su izgubili većinu ušteđevine koju je držala država, kao i sve vezano za depozite, državne obveznice, životno osiguranje i druge hartije od vrednosti.[3] Istovremeno, cene su porasle za 14% (robe široke potrošnje) i 27% hrane.[1]

Monetarna reforma uticala je na sve slojeve stanovništva, ali najviše na one koji su bili pokrovitelji režima i na kojem je režim gradio svoj autoritet, na radnike. Radnici su iznenada izgubili većinu beneficija na kojima je režim stekao njihovu lojalnost. Suprotno tome, država se znatno obogatila i njen profit se procenjuje na više od 14 milijardi kruna u to vreme. Pored pogoršanja njihovih stvarnih prihoda, nezadovoljstvo stanovništva pogoršavalo je i to što je Ministarstvo unutrašnje trgovine prestalo da isporučuje robu za besplatnu prodaju u maloprodajnoj mreži, tako da ljudi nisu mogli da troše novac u kupovinama a razmišljalo se i o novim reformamam koje su u javnost procurile tokom maja 1953. godine.[3][4]

Režim je predvideo moguću reakciju javnosti i 28. maja organizovao odabrane delove vojske, Narodnu miliciju i njen partijski aparat.[5] U takvim uslovima Čehoslovačku je od 2- do 5. juna 1953. godine zahvatio talas 130 spontanih štrajkova i demonstracija različitih veličina, od kojih je najpoznatiji i najmasovniji bio ustanak u Plzenju.[6][1]

Oluja u Plzenju[uredi | uredi izvor]

Ulice Plzenja na kojima se odigrao ustanak, začet u pogonima Škode

Predveče 30. maja u 17 sati radio je prvi put izveštavao o monetarnoj reformi, a sledećeg dana informacije su objavljene u štampi.[1] Najveći protesti započeli su sledećeg dana u fabrici Škoda u Plzenju, koja je u to vreme nosila ime fabrike Vladimira Iljiča Lenjina.[7] Jutarnja smena bila je ogorčena reformom. U početku su se ljudi bavili ekonomskim ciljevima - Škoda iz Plzenja namerno je prerano isplaćivala zarade da ih ne bi isplaćivala tek nakon monetarne reforme, čime je isplata obezvređena (međutim, bes se kasnije okrenuo protiv Praga i režim uopšte).[8]

Tokom partijskih sastanaka počele su da se formiraju diskusione grupe među nestranačkim ličnostima u prostorijama fabrike. U pola devet, gužva u dvorištu fabrike stopila se u gomilu od oko hiljadu ljudi, koja je bila udaljena oko 300 metara od fabričke kapije.

Ubeđivanje zvaničnika Komunističke partije i Revolucionarnog sindikalnog pokreta nije uspelo. Izviždan je bio i direktor Brabec, koji je ponovo pokušao da govori. Centar nezadovoljstva bio je u inženjerskim radionicama, dok se topioničari nisu pridružile demonstracijama, iako je oko 250 demonstranata ušlo u odeljenje. Deo radnika izašao je ispred fabričke kapije. U tom trenutku, Regionalni komitet Komunističke partije dobio je informacije o kolovođama demonstracija u češkim železnicama i u pogonu elektromotora Pilsen-Doudlevec.

U 10.45 sati Škoda je ponovo radila, a uz pomoć obezbeđenja i Narodne milicije mir je obnovljen i na ČSD-u. Međutim, istovremeno je iz pogona elektromotora izašla povorka od oko 600 ljudi. Ispred glavne kapije Škode ona se udružila sa lokalnim demonstrantima, kojima su se pridružili i drugi Škodini radnici. Demonstranti su kretala prema Trgu republike i na ulicama Plzenja dobijala na broju.

U isto vreme, neki demonstranti pokušali su da prodru u područje Škode kroz četvrtu kapiju. Došlo je do žestokog sukoba sa kordonom Narodne milicije i Unutrašnje garde. Oružane snage su brutalno gurnule demonstrante na ulicu koristeći automate. Demonstranti su potom izašli na glavni trg, oko hiljadu ljudi.[7]

Oko jedanaest sati glavne grupe udružile su snage i krenule ka centru Trga republike, gde se u gradskoj kući već formirala grupa od oko hiljade demonstranata (demonstracijama su se pridružili i mnogi studenti). Ukupno se radilo o oko 20.000 ljudi.[7] [8] Ovde treba pomenuti da je među demonstrantima bio i veliki broj članova iz redova Komunističke partije.[9]

Jedna grupa uspela je da kontroliše gradski radio, pa su se Plzenjom orile sokolske pesme i izjava poput ove: „Kažemo celom svetu da želimo da ponovo budemo slobodni!“

Demonstranti su uzvikivali antirežimske parole i poslali dvojicu poslanika u zgradu gradske kuće, koji su tamo uhapšeni. Demonstranti su potom zauzeli gradsku kuću, i korz prozore izbacili slike Gotvalda i Staljina i zamenili ih portretom Edvarda Beneša. Uništeni su i drugi komunistički simboli. Zauzet je i gradska sudnica u kojoj su uništeni sudski spisi, a neuspešno je pokušan napad na zatvor Bori i oslobađanje tamo zatvorenih političkih zatvorenika.[1] Jedan od sudija pokušao je da se odbrani pucanjem iz službenog pištolja, a neke od sudija koje su učestvovale u političkim procesima su uhapšene.[7]

Na Dukelnskim namestima, demonstranti su uništili 10 h 15 metara veliki drveni baner, sa kartom Sovjetskog Saveza i natpisom: "Sa SSSR zauvek . Oko 14 sati demonstranti su se okupili kod spomenika Tomašu Masariku. Odsvirana je himna i Masarikova omiljena pesma „Teče voda, teče“. Vatrogasnom vozilu koje je želelo da masu otera mlazom vode presečena su creva. U južnom predgrađu Plzenja, drugi demonstranti sukobili su se sa vojnom jedinicom. Nekoliko vojnika je razoružano.[8] a Narodne milicije i SNB izmgubila je kontroli.

Tokom popodneva, demonstranti su preuzeli kontrolu nad celim gradom.[10][3] Međutim, njihova očekivanja da će se ustanak proširiti i na druge gradove nisu se ostvarila.

Da bi suzbili ustanak, u grad su poslata snažna pojačanja koja su se sastojala od naoružanih jedinica Granične straže, Čehoslovačke narodne armije,[11] Narodne milicije, StB i trupa Ministarstva nacionalne bezbednosti . Tokom popodneva ove jedinice su postepeno povratile kontrolu nad gradom, a uveče je bilo samo pojedinačnih okršaja.[7][12]

Pristalice režima su kasno popodne održale demonstracije u znak podrške,[8] tokom kojij je na današnjem Masarikovom trgu srušen spomenik Tomašu Masariku.[7][8][13] Prema savremenim svedočenjima, glumac iz Plzenjskog teatra učestvovao je u uklanjanju statue Josefa Vetrovec. On je trebalo da oko vrata bronzane statue postavi omču kako bi je dizalicom mogao podići na kamion, prema drugim svedočenjima, statua je slomljena na mestu. Istog dana topljen je u pogonima Škode. Sudbina ostalih delova skulpture ostaje nepoznata. Za odmazdu, student poslovne akademije bacio je Gotvaldovu bistu s prozora zgrade na područje Masarikovog trga.

Tokom ustanka niko nije ubijen (ali su dve osobe naknadno umrle od rana zadobijenih iz vatrenog oružja), povređeno je 200 demonstranata i 48 pripadnika komunističkih represivnih snaga.[7] Takođe je uhapšeno osuđeno 331lica koja koja su bila izložena oštrim represijama od strane režima, kao odgovor na njihov ustanak.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Odmah nakon gušenja ustanka započela su hapšenja i priprema političkih suđenja (ne samo u Plzenju već i u svim mestima na kojima su izbijale demonstracije).[1] Oko 650 ljudi je uhapšeno u Plzenju, kao i 84 osobe u Ostravi, 61 u Pragu, 18 u Strakonjicama i 9 u Vimperku.[1]

U julu 1953. godine samo u Plzenju je održano 14 političkih procesa u kojima je osuđena 331 osoba. Bilo je i vansudskog progona. Utvrđeno je i da je bilo je otpuštanja ili prisilnih deložacija.[14][8]

Iako ustanak u principu nije mogao značajno ugroziti režim, njegove razmere su iznenadile režim, kao i činjenica da je učestvovao jedan broj članova Komunističke partije Čehoslovačke. Stranka je naredila čistku članova socijaldemokratskog opredeljenja ili onih sa nedovoljno lojalnosti. Ubrzo nakon ukidanja ustanka, predsednik Antonjin Zapotocki napao je radnike u svom govoru, rekavši da "nije moguće da se stvori kult radnika kojima je sve dozvoljeno."[15] Među članovima Komunističke partije takođe je bio talas provere i čišćenja.

Važna posledica nereda i antirežimskih demonstracija u junu 1953. godine bila je promena prioriteta komunističkog režima, koji je počeo da preduzima pragmatične korake da bi vratio podršku svojoj vladi u društvu - posebno da bi podigao životni standard stanovništva. Stoga je, na primer, došlo do delimičnog smanjenja militarizacije društva i podrške teškoj industriji.[15] Zahvaljujući tome, komunistički režim je uspeo da konsoliduje i stabilizuje svoju vladu, tako da je tokom najvećih nemira koji su zahvatili Mađarsku i Poljsku 1956. godine situacija u Čehoslovačkoj (osim straha od komunista) ostala vrlo mirna.[13]

Lideri Komunističke partije bili su odlučni da ceo događaj prikažu kao isprovociran imperijalističkim agentima, ki ostali su u službi do 1989. U Čehoslovačkoj se nisu dogodili novi nasilni ustanci čiji je cilj bio uništavanje komunističkog režima.

Baršunasta revolucija 1989. godine, kojom je okončana vladavina Komunističke partije, odvijala se bez nasilja. Detaljna svest o događajima u Plzenju 1953. godine bila je i još uvek je relativno značajna u češkoj javnosti. Pokolebano verovanje u stabilnost valute trajalo je decenijama.

Odjek ustanka u Plzenju na zemlje u okruženju[uredi | uredi izvor]

Ustanak u Plzenju prelio se i na druge komunističke satelite. Pa su se tako;

  • Dve nedelje kasnije javili antikomunistički nemiri u DDR, (7. juna 1953. godine)
Ustanak u Poznanju 1956. inspirisan ustankom u Plzenju
  • Nemiri u Poznanju, u Poljskoj tzv. Poznanjski ustanak koji je započeo 28. juna 1956. godine, i u kome je narod zahtevajući bolje uslove rada u fabrici H. Cegielski – Poznań naišao na nasilne represije. Na grupu od 100.000 ljudi koja se okupila u centru grada pored lokalne zgrade ministarstva unutrašnjih poslova, izvedeno je oko 390 tenkova i 10.000 vojnika Poljske narodne armije i Unutrašnjeg bezbedosnog korpusa pod komandom poljsko-sovjetskog generala Stanislava Poplavskog koji je imao naređenje da uguše demonstracije i tokom pacifikacije pucaju po narodu.[16]
  • Narodni ustanka u Mađarskoj.

Međutim, u vreme ovih ustanaka u istočnoj Evropi situacija u Čehoslovačkoj je ostala mirna.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. . Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury. 2008. ISBN 978-80-7325-154-3. .
  2. ^ PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 179. ISBN 978-80-7325-154-3.
  3. ^ а б в PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 89. ISBN 978-80-7325-154-3.
  4. ^ Měnové reformy Diplomová práce Bc. Kristýna Chalupecká 2008 https://is.muni.cz/th/100166/pravf_m/Diplomova_prace_Kristyna_Chalupecka.pdf
  5. ^ PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 87. ISBN 978-80-7325-154-3.
  6. ^ PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 90. ISBN 978-80-7325-154-3.
  7. ^ а б в г д ђ е „Měnová reforma 1953: TOTALITA”. totalita.cz. Приступљено 2021-04-28. 
  8. ^ а б в г д ђ ŠAFRÁNKOVÁ, Eva. „Ty jsi červnovej, viď?“ Historicko-antropologický výzkum plzeňského povstání 1. 6. 1953. In: LENK, Lukáš; SVOBODA, Michal. Argonauti za obzorem západu. Ústí nad Labem: Antropoweb při Fakultě filozofické Západočeské univerzity v Plzni. 2006. ISBN 80-903412-7-6. стр. 69.
  9. ^ Jiří Pernes. Dvě výročí protikomunistického odporu. Revue Politika [online]. [cit. 2009-03-23]. Roč. 2003, čís. 6. Dále jen Pernes (2003).
  10. ^ PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 69. ISBN 978-80-7325-154-3.
  11. ^ František Čapka:Dějiny zemí Koruny české v datech, Libri Praha 2010, str 754
  12. ^ PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 91. ISBN 978-80-7325-154-3.
  13. ^ а б PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 180-181. ISBN 978-80-7325-154-3.
  14. ^ PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 92. ISBN 978-80-7325-154-3.
  15. ^ а б PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury, 2008. 104. ISBN 978-80-7325-154-3.
  16. ^ (jezik: poljski) Andrzej Paczkowski, Pół wieku dziejów Polski, Wydawnictwo Naukowe PWN, Warszawa. 2005. ISBN 978-83-01-14487-6. стр. 203.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • KREJČIŘÍK, Milan. Měnová reforma 1953: Demonstrace v Plzni [online]. Totalita.cz [cit. 2009-03-24]. Dostupné online. (česky)
  • Jiří Pernes. Dvě výročí protikomunistického odporu. Revue Politika [online]. 2003 [cit. 2009-03-23]. Čís. 6. Dostupné online. ISSN 1214-0899.
  • PERNES, Jiří. Krize komunistického režimu v Československu v 50. letech 20. století. . Brno: Centrum pro studium demokracie a kultury. 2008. ISBN 978-80-7325-154-3. . (česky)
  • ŠAFRÁNKOVÁ, Eva. „Ty jsi červnovej, viď?“ Historicko-antropologický výzkum plzeňského povstání 1. 6. 1953. In: LENK, Lukáš; SVOBODA, Michal. Argonauti za obzorem západu. Ústí nad Labem: Antropoweb při Fakultě filozofické Západočeské univerzity v Plzni. 2006. ISBN 80-903412-7-6. стр. 49–65.. (česky)
  • ULČ, Ota. Malá doznání okresního soudce. Praha: Šulc-Švarc. 2013. ISBN 978-80-7244-335-2. стр. 98–111..
  • Zdeněk Štěpánek: Utajené povstání; nakladatelství MICHAEL, (Mars), Praha 1993
  • Vilém Hejl: Zpráva o organizovaném násilí, Praha 1990
  • Šlouf, Jakub: Spřízněni měnou : genealogie plzeňské revolty 1. června 1953. Praha : Filozofická fakulta Univerzity Karlovy, 2016. 382 stran. ISBN 978-80-7308-585-8.

Novine

Časopisi

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Плзењски_устанак_(1953)&oldid=27677694”