Raskol Tito—Staljin

Tito

Staljin

Mapa Istočnog bloka nakon što je Jugoslavija odlučila da ostane nesvrstana država.

Raskol Tita i Staljina, ili raskol Jugoslavije i SSSR-a, odnosi se na raskol između vođa FNRJ i SSSR-a, Josipa Broza Tita i Josifa Staljina, što je dovelo do izbacivanja Jugoslavije iz Komunističkog informacionog biroa (Informbiro) 1948. godine.

U suštini, spor se svodio na to što je sovjetska vlada htela da kontroliše jugoslovensku unutrašnju i spoljnu politiku, dok je jugoslovenska vlada, nakon teško izborene slobode u Drugom svetskom ratu, želela da ostane nezavisna i samostalna, a ne sovjetska satelitska država. Započelo je u obliku sovjetskih kritika tobožnjih grešaka u izgradnji socijalizma te optužbi da Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) vodi antisovjetsku politiku, što je KPJ odlučno odbacila.

Prema novijim istraživanjima, pozadinski razlog sukoba je bilo Staljinovo suprotstavljanje Titovom pokušaju da stavi pod svoju kontrolu Albaniju i Grčku u saradnji sa Bugarskom, odnosno da uspostavi Balkansku federaciju, moćni istočnoevropski blok van kontrole Moskve.

Pozadina

Tokom Drugog svetskog rata, Jugoslaviju su okupirale Sile osovine. Postojalo je nekoliko grupa otpora, ali je komunistički pokret koji je predvodio Josip Broz Tito preuzeo vlast u zemlji, uz sovjetsku intervenciju Crvene armije. Nakon isporuke naoružanja Jugoslaviji 1944-1945. godine, Sovjetski Savez je očekivao da zauzvrat ima pravo od Jugoslavije tražiti razne ustupke. Tito je bio prilično lojalan Moskvi u ovom trenutku.

Titova uloga u oslobođenju Jugoslavije nije samo učvrstila njegov položaj u KPJ i među jugoslovenskim narodima, već mu je omogućilo da bude čvršći u insistiranju da Jugoslavija dobije više prostora da prati svoje interese od drugih vođa zemalja Istočnog bloka, koji su imali više razloga (i dolazili pod veći pritisak) da priznaju sovjetske napore u pomoći oslobođenju svojih država od osovinske kontrole. Ovo je dovelo do nekih nesporazuma između dve države još pre nego što se Drugi svetski rat završio. Iako je Tito zvanično bio Staljinov saveznik posle Drugog svetskog rata, Sovjeti su uspostavili špijunsku mrežu u KPJ još 1945. zbog čega je između dve države postojalo problematično savezništvo.

Odmah po završetku Drugog svetskog rata, došlo je do zaoštravanja odnosa između Jugoslavije i zapadnih Saveznika. Nakon rata, Jugoslavija je pripojila Istru, kao i gradove Zadar i Rijeku koji su bili deo Italije od 1920ih. Ovaj potez je išao u korist slovenskom stanovništvu regije (uglavnom Hrvatima i Slovencima). Jugoslovensko rukovodstvo je želelo da pripoji i Trst, čemu su se protivili i zapadni Saveznici i Staljin. Zbog ovoga se desilo nekoliko oružanih incidenata, od kojih su najveći obaranja američkih transportnih aviona koju su izvršili jugoslovenski lovci, zbog čega su Jugoslaviju oštro kritikovali i zapadni Saveznici i Staljin. Od 1945. do 1948. oborena su najmanje četiri američka aviona. Staljin se protivio ovim provokacijama, jer je smatrao da SSSR nije spreman da se tako rano suprotstavi zapadnim Saveznicima u otvorenom sukobu zbog gubitaka u Drugom svetskom ratu.

Pored toga, Tito je otvoreno podržavao komuniste u Grčkom građanskom ratu, dok je Staljin bio uzdržan, pošto se dogovorio sa Čerčilom da ne podržava komuniste u Grčkoj zbog dogovora o procentima. Tito je planirao da zajedno sa Bugarskom pripoji Grčku i Albaniju, čime bi nastala Balkanska federacija, moćan istočnoevropski blok van kontrole Moskve. Staljin nije mogao ovo da toleriše.

Hronologija događaja

Odgovor KPJ-a na optužbe Informbiroa, 30. jun 1948. Politika

Međutim, svet je i dalje smatrao Jugoslaviju i Sovjetski Savez najbližim saveznicima. Ovo je bilo na prvom zasedanju Informbiroa 1947, kada su jugoslovenski delegati bili najoštriji kritičari nacionalnih komunističkih partija koje su smatrali nedovoljno posvećenim komunizmu, naročito se to odnosilo na italijanske i francuske partije jer su ušle u koalicije. Time su jugoslovenski komunisti zastupali sovjetsku politiku. Čak je za sediše Informbiroa odabran Beograd. Međutim, odnosi između dve države nisu bili dobri, zbog brojnih nesuglasica.

Nesuglasice koje su dovele do konačnog raskola, od kojih se mnoge mogu pripisati Titovoj usredsređenosti na Balkansko poluostrvo i njegovo odbijanje da prihvati Moskvu kao vrhovni komunistički autoritet. SSSR se mešao u jugoslovensku proizvodnju i industriju jer je hteo robu u korist sopstvenih interesa. Jugoslovenski komunisti su smatrali da državna preduzeća kakva su bila praktikovana u Sovjetskom Savezu ne bi bila efikasna u Jugoslaviji. Tendencija mešanja sovjetske vlade u jugoslovenske unutrašnje poslove odražavala se u nizu zahteva, od kojih je najdrastičniji bio da se formira sovjetska obaveštajna služba u jugoslovenskim ustanovama. Pored toga, Titovo razmeštanje vojske u Albaniji da bi sprečio širenje građanskog rata u Grčkoj na susedne države (uključujući Jugoslaviju), je izvršeno bez konsultovanja sa Sovjetima, što je dodatno razbesnelo Staljina.

Staljin je takođe bio besan zbog Titovih ambicija da ujedini Jugoslaviju sa Bugarskom, sa čime se on u teoriji slagao, ali je i ta ideja bila razmatrana između Jugoslavije i Bugarske bez konsultacija sa Sovjetima. Kada je Georgi Dimitrov na konferenciji za novinare obelodanio želje jugoslovenskog i bugarskog rukovodstva, Staljin je pozvao Dimitrova i Titove najbliže saradnika Milovana Đilasa i Edvarda Kardelja u Moskvu da razgovaraju o tom pitanju. Naložio im je da se Jugoslavija i Bugarska ujedine, ali sada jugoslovenska delegacija nije želela da prihvati ujedinjenje Jugoslavije i Bugarske, jer bi u zajedničkoj državi porastao udeo ljudi poslušnih Staljinu. Posle ovih pregovora Đilas i Kardelj su postali ubeđeni da su jugoslovensko-sovjetski odnosi zapali u ćorsokak.

18. i 19. marta 1948. godine SSSR je povukao sve vojne i civilne stručnjake iz Jugoslavije, odbio pregovore o zaključenju trgovinskog sporazuma i pretio ekonomskim sankcijama. Zatim je SSSR 27. marta 1948. uputio prvo pismo upozorenja od Staljina i Molotova u kome je optužio jugoslovensko rukovodstvo da omalovažavaju sovjetski socijalizam izjavama poput one da je socijalizam u Sovjetskom Savezu prestao da bude revolucionaran. Kritikovan je položaj KPJ u društvu („utopljenost“ u Narodni front). Ono je takođe tvrdilo da KPJ nije dovoljno demokratska i da ne deluje kao avangarda koja će odvesti zemlju u socijalizam. Staljin je dalje dodao: „ne možemo smatrati ovakav način organizacije Komunističke partije kao istinski marksističko-lenjinistički ili boljševički. Niko ne oseća bilo kakvu politiku klasne borbe u jugoslovenskoj partiji“. Kritikovani su Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič i Svetozar Vukmanović Tempo, ali još uvek ne Tito i Kardelj.

Jugoslovenski odgovor od 13. aprila je bilo čvrsto odbacivanje sovjetskih optužbi, braneći i revolucionarnu prirodu KPJ i potvrdivši svoje poštovanje prema Sovjetskom Savezu. Pismo je spomenulo Andriju Hebranga i Sretena Žujovića da Sovjetskom Savezu dostavljaju netačne informacije i izraženo je neslaganje sa stvaranjem sovjetske obaveštajne mreže u Jugoslaviji. Međutim, KPJ je je takođe napomenula da „ma kako neko od nas volio... SSSR, on ne smije ni u kom slučaju manje voljeti svoju zemlju“ Sovjetski odgovor od 4. maja je bio oštriji od prvog pisma, optužio je direktno Tita i Kardelja i opomenuo KPJ da nije priznala i ispravila svoje greške i išao dalje da napada KPJ da je previše ponosna na svoje uspehe protiv Nemaca, podsetivši da KPJ nema većih zasluga od drugih partija i da ih je Crvena armija praktično „spasila od uništenja“ i dovela na vlast. Pismo je poslato i ostalim partijama iz Informacionog biroa. 6. maja smenjeni su Sreten Žujović i Andrija Hebrang i sutradan uhapšeni. Odgovor KPJ od 17. maja je bio oštar na sovjetske pokušaje omalovažavanja partizanskog pokreta i da je zbog neravnopravnosti nemoguće pristati da se stvar rešava pred Informbiroom. 20. maja je zakazan Peti kongres KPJ.

Sastanak Komunističkog informacionog biroa se održao u dvorcu kod Bukurešta od 20. do 22. maja. Mihail Suslov je 22. maja uputio pismo Titu, kojim je pozvan u Bukurešt na sastanak Informbiroa, što je Tito odbio, uz podsećanje da je KPJ u septembru 1947. kritikovala KP Italije i KP Francuske, a sada ne želi da primi kritiku. U odsustvu Jugoslavije donesena je Rezolucija, koja će biti objavljena 28. juna. Rezolucija Kominforma 28. juna 1948. iznela je osudu jugoslovenskog rukovodstva optuživši ih da odstupaju od marksizma-lenjinizma, vode neprijateljsku politiku prema SSSR, napuštaju pozicije radničke klase i teoriju klasne borbe („nepravilna politika na selu“), da su prepustili da Narodni front bude vodeća snaga u zemlji (umesto KPJ), da u KPJ vlada birokratski režim („nema unutrašnje partijske demokratije“) i pozvali „zdrave elemente“ da prisile rukovodstvo da se vrate internacionalizmu ili da ih smene. Jugoslavija je isključena iz Informbiroa, navodeći kao razlog nacionalističke elemente koji su uspeli u prethodnih pet ili šest meseci da steknu dominante položaje u KPJ. Rezolucija je upozorila Jugoslaviju da je na putu povratka u buržoaski kapitalizam, zbog svojih nacionalističkih i nezavisnih stavova.

Umesto da popusti, jugoslovensko rukovodstvo je odlučilo da iznese sukob u javnost. Borba je 30. juna objavila Rezoluciju Informbiroa, uz odgovor CK KPJ. Od 21. do 28. jula na Topčideru je održan Peti kongres KPJ, na kome je data podrška vrhu partije i osuđeni su napadi Informbiroa, ali ne i Staljin. CK KPJ je reizabran, osim Hebranga i Žujovića. Kod Vršca u noći između 11. i 12. avgusta pri pokušaju prelaza granice i prelaza na sovjetsku stranu ubijen je general Arso Jovanović, general Branko Petričević je uhapšen, dok se Vlado Dapčević uspeo da vrati u Beograd, gde je uhapšen posle nekog vremena.

Posledice

Titovo ne Moskvi dovelo je do velikog meteža u SSSR-u. Staljin je nakon pobede u Drugom svetskom ratu imao apsolutnu moć te je bilo kakvo odbijanje bilo vrlo opasno, a nije bilo isključeno ni da sovjetski vojnici ne započnu i rat sa Jugoslavijom. Karlo Štajner, jugoslovenski komunista koji je tada nedužan izdržavao 20-godišnju kaznu u sovjetskim logorima, u svojoj knjizi 7000 dana u Sibiru navodi da je nedugo nakon tog događaja pozvan od NKVD-a na saslušanje te da su mu ponudili da javno ocrni Tita i KPJ u zamenu za ranije puštanje na slobodu, što je on odbio. Oficiri NKVD-a su tada izjavili:

Dani jugoslovenskih izdajica su odbrojani. Vi znate da smo zgazili kolosa kao što je bila Hitlerova Nemačka. S Jugoslavijom ćemo biti gotovi za nekoliko sati.

Staljin je uveo ekonomsku blokadu Jugoslavije, sovjetska vojska je izvodila vojne vežbe uz istočne jugoslovenske granice, a pokrenuta je i nova čistka komunističkih partija u istočnoj Evropi kako bi se iskorenio titoizam. Između 1948. i 1952. Sovjetski Savez je ohrabrivao svoje saveznike da obnove svoje armije, naročito Mađarsku koja bi trebalo da bude vodeća snaga u eventualnom ratu sa Jugoslavijom. Albanija je prekinula diplomatske odnose sa Jugoslavijom te istakla pretenzije prema Kosovu, dok je Bugarska iznela teritorijalne pretenzije prema NR Makedoniji. Ovakav pritisak samo je otežala suša u Jugoslaviji 1950, kao i zategnuti odnosi prema Zapadu zbog pitanja Trsta, ali se SAD uključila te je pružila pomoć u hrani u vrednosti od 9,5 miliona $. Pomoć SAD je nastavljena i narednih godina, kako bi se potkopao Staljinov pokušaj hegemonije u istočnoj Evropi.

Deo zatvorskog kompleksa na Golom otoku

Tito je raskinuo odnose sa istočnoevropskim zemljama tek sredinom 1950-ih krenuo u stvaranje pokreta nesvrstanih. Zbog svoje pozicije između dveju strana u Hladnom ratu, Jugoslavija je usvojila politiku nacionalne samoodbrane i premestila fabrike oružja u središte države. Oko 500 jugoslovenskih komunista u SSSR-u odbili su tada da se vrate natrag u Jugoslaviju. I u samim redovima partije, oko 55.000 članova ili 12% same KPJ, je stalo na stranu sovjetskog Kominforma. Titov odgovor, kako bi suzbio staljiniste u sopstvenim redovima bio je oštar: oko 16.000 je uhapšeno i poslato u radne logore, uglavnom na Goli otok, dok je 5.000 emigriralo. Ukupno je oko 172.000 ljudi uhapšeno u Jugoslaviji od 1948. do 1952. godine. Tito je tako preživeo, ojačao ugled Jugoslavije u svetu te nadživeo Staljina čak 27 godina. Velika pomoć bile su SAD, koje su Jugoslaviji dostavile moderno oružje, ali i Korejski rat koji je sovjetskoj vladi zadao dodatne probleme na istoku. Ovaj raskol se katkad uzima kao jedna od Staljinovih najgorih strateških grešaka: umesto da je dao Jugoslaviji autonomiju, dao joj je mogućnost da postane suparnička komunistička država, te je otvoren put za druge verzije komunizma nezavisne o SSSR-u, pa i buduće pobunjenike u NR Kini.

Tek nakon Staljinove smrti 1953, počela je normalizacija odnosa SSSR-a i Jugoslavije. Novi vođa Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov je odbacio Staljinovu politiku, sklopio mir sa Titom, potpisao sa Titom Beogradsku i Moskovsku deklaraciju i Jugoslavija je ponovo primljena u bratstvo socijalističkih država. Ipak, odnosi između dve države nikada nisu potpuno obnovljeni, a Jugoslavija je nastavila da vodi nezavistan put u međunarodnoj politici, osnovala Pokret nesvrstanih i klonila se uticaja i Istoka i Zapada. JNA je imala dva zvanična odbrambena plana, jedan protiv invazije NATO pakta, a drugi protiv invazije zemalja Varšavskog pakta. Hruščov i Mihail Gorbačov, su se kasnije izvinili vlastima Jugoslavije i okrivili Staljina zbog raskola.

28. februara 1953. osnovan je Balkanski pakt u Ankari, a stupio na snagu 29. maja 1953. godine. To je bio vojno-politički savez u okviru NATOa koji su činili Jugoslavija, Grčka i Turska. Pakt je trebalo da služi kao sredstvo odvraćanja Sovjeta od ekspanzije na Balkan i njime je, pored ostalog, bila predviđena saradnja generalštabova strana ugovornica, u cilju donošenja koordiniranih odluka njihovih vlada po pitanjima odbrane. U trenutku zaključivanja sporazuma, Turska i Grčka bile su članice Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO), kome su se priključile istovremeno, 18. februara 1952. godine. Balkanski pakt omogućio je Jugoslaviji da se posredno poveže sa NATO po geopolitičkim pitanjima. Planirano je da se Jugoslavija neformalno integriše u zapadni sistem odbrane i sistem ekonomske pomoći, imajući u vidu pretnje koje je i dalje dobijala iz Moskve.

Vidi još

• Titoizam
• Sovjetska isporuka naoružanja Jugoslaviji
• Grčki građanski rat
• Balkanska federacija
• Kinesko-sovjetski raskol
• Period Informbiroa

Literatura

• Nove, Alec (2005). Stalinism and After: The Road to Gorbachev. Routledge. str. 97. 
• Rusinow, Dennison (1978). The Yugoslav Experiment 1948-1974. U. of California Press. str. 28. 
• Cook, Bernard A. (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia, Opseg 2. Taylor & Francis. ISBN 9780815340584. 
• Hall, Richard C. Consumed by War: European Conflict in the 20th Century. University Press of Kentucky. ISBN 9780813173535. 
• Hopf, Ted (2012). Reconstructing the Cold War: The Early Years, 1945-1958. Oxford University Press. ISBN 9780199858484. 
• Krleža, Miroslav (1969). Enciklopedija Leksikografskog Zavoda (III tom - Heliodor-Lagerlof). Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod. 
• Štajner, Karlo (1971). 7000 dana u Sibiru. Zagreb: Globus. ISBN 9780552134866. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije: Socijalistička Jugoslavija 1945-1988. Beograd: Nolit. Arhivirano iz originala 11. 04. 2017. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 

Spoljašnje veze

• Informbiro - sedam decenija posle („Večernje novosti”, feljton, jun 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jun 2018)
• Srđan Graovac- „ODNOSI IZMEĐU TITA I STALjINA – UZROCI SUKOBA“