Pređi na sadržaj

Samoubistvo

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Samoubistvo
"Le Suicidé", Eduar Mane
Vreme pojave15–30 i 70+ godina
Faktori rizikaDepresija, bipolarni poremećaj, autizam, shizofrenija, poremećaji ličnosti, anksiozni poremećaji, alkoholizam, zloupotreba supstanci
PrevencijaOgraničavanje pristupa metodama samoubistva, lečenje mentalnih poremećaja i zloupotrebe supstanci, pažljivo izveštavanje medija o samoubistvu, poboljšanje društvenih i ekonomskih uslova
Frekvencija12 na 100.000 godišnje
Smrtnost793,000 / 1.5% svih smrti (2016)

Samoubistvo ili suicid (lat. sui - себе, occidere - убити)[a] je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samopovređivanja. Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen verskih, polnih, rasnih, kulturoloških, socijalnih, uzročnih, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.[1]

Mentalni poremećaji (uključujući depresiju, bipolarni poremećaj, shizofreniju, poremećaj ličnosti, poremećaj anksioznosti, poremećaj pažnje i hiperaktivnost, sindrom kognitivnog odvajanja), fizički poremećaji (kao što je sindrom hroničnog umora) i zloupotreba supstanci (uključujući alkoholizam i upotrebu i odvikavanje od benzodiazepina) su faktori rizika. Neka samoubistva su impulsivna dela usled stresa (kao što su finansijske ili akademske poteškoće), problema u vezi (kao što su raskidi ili razvodi) ili uznemiravanja i maltretiranja. Oni koji su ranije pokušali samoubistvo su u većem riziku za buduće pokušaje.[2] Efikasni napori za prevenciju samoubistva uključuju ograničavanje pristupa metodama samoubistva kao što su vatreno oružje, droga i otrovi; lečenje mentalnih poremećaja i zloupotrebe supstanci; pažljivo izveštavanje medija o samoubistvu; poboljšanje ekonomskih uslova; i terapija dijalektičkog ponašanja (DBT).[3] Iako su krizne telefonske linije uobičajeni resursi, njihova efikasnost nije dobro proučena.[4]

Najčešće usvojeni metod samoubistva varira od zemlje do zemlje i delimično je povezan sa dostupnošću efikasnih sredstava.[5] Uobičajene metode samoubistva uključuju vešanje, trovanje pesticidima i vatreno oružje. Samoubistva su rezultirala sa 828.000 smrtnih slučajeva širom sveta u 2015. godini, što je povećanje sa 712.000 smrtnih slučajeva 1990. godine.[6] Ovo samoubistvo čini 10. vodećim uzrokom smrti širom sveta.[7]

Otprilike 1,5% svih smrtnih slučajeva širom sveta je samoubistvo.[8] U datoj godini, ovo je otprilike 12 na 100.000 ljudi. Stope samoubistava su generalno veće među muškarcima nego ženama, i kreću se od 1,5 puta više u zemljama u razvoju do 3,5 puta više u razvijenom svetu.[9] Samoubistvo je generalno najčešće među osobama starijim od 70 godina; međutim, u određenim zemljama, oni starosti između 15 i 30 godina su u najvećem riziku.[9] Evropa je imala najveću stopu samoubistava po regionima 2015. godine.[10] Procenjuje se da ima 10 do 20 miliona nefatalnih pokušaja samoubistva svake godine.[11] Pokušaji samoubistva koji nisu fatalni mogu dovesti do povreda i dugotrajnog invaliditeta. U zapadnom svetu pokušaji su češći među mladim ljudima i ženama.[12]

Na stavove o samoubistvu uticale su široke egzistencijalne teme kao što su religija, čast i smisao života.[13] Avramske religije tradicionalno smatraju samoubistvo uvredom prema Bogu zbog verovanja u svetost života.[14] Tokom ere samuraja u Japanu, oblik samoubistva poznat kao sepuku (腹切り, harakiri) bio je poštovan kao sredstvo za nadoknađivanje neuspeha ili kao oblik protesta. Sati, praksa koju su Britanci zabranili u Indiji, očekivala je da će se hinduistička udovica samospaliti na pogrebnoj lomači svog muža, bilo voljno ili pod pritiskom svoje porodice i društva. Samoubistvo i pokušaj samoubistva, iako su ranije bili ilegalni, više nisu takvi u većini zapadnih zemalja. To je i dalje krivično delo u nekim zemljama.[15] U 20. i 21. veku, samoubistvo je korišćeno u retkim prilikama kao oblik protesta, a kamikaze i bombaški napadi samoubice su korišćeni kao vojna ili teroristička taktika.[16] Samoubistvo se često posmatra kao velika katastrofa za porodice, rođake i druge pristalice u blizini, i na njega se gleda negativno skoro svuda širom sveta.[17]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Samoubistvo (lat. suicid)

Samoubistvo je svesno i namerno aktivno ili pasivno uništenje vlastitog života, pri čemu počinilac mora biti svestan da će nakon ovog čina nastupiti posledica (smrt).[18] Pored ove najčešće korišćene, postoji i bezbroj drugih koje samoubistvo definišu kao:

  • usamljeničko i očajničko rešenje za trpljenje koje za jednu osobu izgleda kao situacija koja nema drugu alternativu[19]
  • oblik poremećene komunikacije u trenucima teških životnih kriza, ili metaforički rečeno, kao intrapsihičku dramu na interpersonalnoj pozornici, ili ponašanje koje se kreće između normalnog i patološkog...[20].
Lažno samoubistvo

Lažno samoubistvo je smrt koja naoko liči na samoubistvo ali joj nedostaje svesnost (deca, duševni bolesnici, bolesnici u delirijumu)

Pokušaj samoubistva (lat. tentamen suicidi)

Svaki čin kod koga je postojala svesnost i namera uništenje vlastitog života, ali zbog lošeg izbora načina i sredstva nije nastupila smrt iako je počinilac to želeo naziva se pokušaj samoubistva. Ako pri pokušaju samoubistva nastanu komplikacije nakon kojih nastupa smrt, koje su u uzročnoj vezi s izvršenim činom, govori se o samoubistvu.

  • „Pokušaj samoubistva je mnogostruko determinisan i svojevrstan, možda poslednji „poziv za pomoć“, krik, „apel u funkciji alarma“, očajnički dijalog sa okolinom od koje na simboličan način ugrožena osoba traži pomoć“...[21]
Inscenirani pokušaj samoubistva

Čin u kome počinilac simulira pokušaj samoubistva, ali ne želi da umre, je inscenirani pokušaj samoubistva. Ako se smrt u tom činu desi ona je posledica nesretnog slučaja.

Podela samoubistava[uredi | uredi izvor]

Podela Karakteristike Slika
Osnovna podela Smišljena (planirana) u afektu • Pojedinačna • Dvojna • Višestruka • Naprasna i polagana • Aktivna i pasivna • Prema uzrastu • Prema polu • Prema bračnom statusu • Prema metodi izvršenja • Mestu i vremenu kad su počinjena
Prema motivu Traženje pomoći • Bežanje iz nepodnošljive situacije • Oslobađanje od teške psihičke patnje • Pokušaj uticaja na neku značajnu, drugu osobu • Kao manifestacija ljubavi • Olakšavanje teškoća drugima • Kako bi se drugi ražalostili • Kako bi se drugi uverili koliko očajno je bilo živeti • Kao pokušaj otkrivanja da li su zaista voljeni • Činjenje nečega u nepodnošljivoj situaciji • Gubitak samokontrole • Želja za smrću.
Prema tipu Suicidi adolescenata • Eutanazija • Kombinacija samoubistva i ubistva • Suicid bombom (kamikaze, gerila, teroristi) • Ritualni suicid (sepuku) • Masovni suicid • Suicidni pakt • Internetom izazvan suicid[22] • Suicid u ratu (kao bolji izbor od mučenja ili torture, ili zbog gubitka časti) • Isprovocirani suicid (u kojem npr. samoubica isprovocira policajca da ga ubije)
Kamikaze
Prema načinu izvršenja Samospaljivanjem • Izazivanjem automobilske nesreće • Davljenjem u vodi • Ubodom oštrim predmetom u srce • Strujnim udarom • Vešanjem • Smrtonosnom injekcijom • Predoziranjem lekova (hipnotika, antidepresiva, analgetika, barbiturata) • Gušenjem plastičnom kesom (gušenje ugljen-dioksidom) • Trovanjem • Sepuku (srednjovekovni način, harakiri) • Samoustreljivanjem vatrenim oružjem • Sečenjem velikih arterija ili traheje na vratu • Sečenjem vena (najčešće podlaktica) • Gladovanjem do smrti • Trovanjem udisanjem ugljen-monoksida • Padom sa visine • Prelomom vrata • Skakanjem sa zgrada • Obezglavljivanjem • Eksplozivom • Hipotermijom (smrzavanjem) • Iskakanjem pred voz • Ronjenjem • Dehidracijom • Padobranskom nezgodom • Presovanjem • Sunčanicom • Kiselinom
Skok sa mosta

Istorija[uredi | uredi izvor]

Samoubistvo Lukrecije koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara
Ekskomunikacija i zabrane ukopa samoubica na svetim mestima, koje je uvelo hrišćanstvo imalo je za posledicu stvaranje grobalja bezimenih samoubica, kao što je ovo u Berlinu iz 1931
Samoubilački napad japanskih pilota-kamikaza na američki nosač aviona CVE-66 u Drugom svetskom ratu.
Patriotski samoubilački čin Stevana Sinđelića i njegovih saboraca u bici na Čegru.

Samoubistvo je svesni individualni čin i najčešće, lična ljudska drama. Kroz ljudsku istoriju samoubistvo je shvatano i prihvatano na različite načine u zavisnosti od epoha, ljudskih grupa, kultura i religija.[21] U starom Rimu taj čin je smatran hrabrošću a u Japanu ponosni način smrti za viteški rod. Samoubistvo se kroz istoriju sreće i kao verski obred, npr. samoubistvo žene na sprovodu svog supruga (Aljaska, Madagaskar), ali i herojski i patriotski čin npr samoubistvo samuraja, kamikaza ili velikih vojskovođa, nakon izgubljenih bitaka, jer su smatrali da je smrt od sopstvene ruke bolja od ropstva sa kojim bi se suočili prilikom zarobljavanja.[23]

  • U praistorijskom periodu samoubistvo je bio čin kojim je pojedinac pomagao grupi da preživi tj. da sačuva hranu.
  • U primitivnim društvima samoubistvo se različito koristilo; kao sredstvo za osvetu, kao način prebacivanja odgovornosti za smrt na neku osobu koja ju je navodno izazvala, te kao način omalovažavanja protivnika.
  • U antičkom doba, Aristotel. je govorio;"samoubistvom se ne čini dobro, nego beži od zla". Platon relativizuje osudu samoubistva, ali i upozorava "...ljudi su deo božijeg blaga" i ističe "... da je smrt dobra, bilo da je to stanje bez osećaja slično snu, bilo da predstavlja neku seobu i susret sa umrlim velikanima.."[24] Platon je samoubistvo osuđivao, nazivajući ga sramotnim činom, i predložio da počinioci samoubistva moraju biti sahranjeni u neoznačenim grobovima. U drevnoj Grčkoj, Egej se, videvši da na brodu njegovog sina Teseja nema bele zastave, koju je obećao istaknuti ukoliko Minotaur bude poražen, bacio u more, koje i danas nosi njegovo ime. U grčkim polisima, kao i Rimu bila je poznata institucija prinudnog samoubistva, kao vid smrtne kazne. Na takvo samoubistvo bio je npr. osuđen Sokrat. Spartanci na čelu sa neustrašivim Leonidom, kod Termopila, dobrovoljno su izabrali smrt, umirući od strela, jedan po jedan.

Hanibal Barka, veliki vojskovođa i političar, odabrao je smrt samoubistvom radije nego ponižavajuću predaju Rimljanima, koji se u 9. godini, pred ocem Hamilkarom, zakleo na rat. Daleko od rodne Kartagine, prognan i sam, okružen Rimljanima, sipao je u čašu otrov, koji je nosio u prstenu još od bitke kod Kane.[25]

  • Postoji uverenje da su i Rimljani poštovali pravo čoveka da oduzme sebi život, i zato je bilo dosta samoubistava. I pored toga što je bio protiv samoubistava, Ciceron je izrazio divljenje što je Katon Mlađi radije odlučio da sebi oduzme život, nego da živi pod Cezarovom diktaturom. Lukrecija, Rimska plemkinja, koju je silovao sin poslednjeg Rimskog cara, po imenu Sektus, nakon molbe da kazne počinioca, koju je uputila svojoj porodici, ubila je sebe. Mnogi umetnici, kao Ticijan, Rembrant, Durer, Rafe, Botičeli, prikazivali su njeno samoubistvo u svojim umetničkim delima.
  • Stari Egipćani su imali običaj da, uz sve počasti preminulom vladaru, sahrane i njegove sluge, za slučaj da mu zatrebaju u zagrobnom životu. Kasnije su taj običaj zamenili slikama sluga u grobnici.
  • Stav o samoubistvu u ranijoj antici bio je negativan, da bi zaista prešao u odobravanje i prihvatanje, na primer Stoici su samoubistvo smatrali najvišim izrazom ljudske slobode. Stoičari dopuštaju samoubistvo kao „racionalni rastanak sa životom“, na primer iz patriotskih razloga ili zbog neizlečive bolesti. Tako se patriotskim razlozima tumači samoubistvo sledbenika stoičke filozofije Katona Mlađeg, nakon poraza u bici kod Tapsa, koje se često naziva i simboličkim krajem tiranije Rimske republike.[21]
  • Goti i Kelti su verovali da je sramota umreti prirodnom smrću. Viking koji nije imao „sreće da umre u bici“ umro bi od sopstvenog mača ili skakanjem sa stene da bi mogao da uđe u Valhalu (veliku dvoranu Odina za ubijenog junaka po nordijskoj mitologiji)
  • Sveti Augustin je samoubistvo izjednačavao sa ubistvom.
  • Japanci vekovima poštuju samoubice i prema samoubistvu postoji prihvatljiv i odobravajući stav. Među plemenima i u vojsci samoubistvo se smatra dužnošću i čašću (harakiri - rasecanje stomaka, kao odgovor na sramotu, gubitak časti ili kaznu). Za drevne i rigidne samuraje samoubistvo je bila čast. U Drugom svetskom ratu kamikaze su svojim samoubilačkim akcijama uvlačile strah u kosti saveznicima na Pacifiku. Posle Drugog svetskog rata veliki broj Japanaca izvršio je samoubistvo 1945. Među ljubavnim parovima u Japanu potpisuje se sporazum o samoubistvu. Svetu je poznat sepuku ili harakiri, kako ga zovu Evropljani, kojim je završio život jedan od najvećih japanskih književnika Jukio Misima, čije je samoubistvo privukla veliku medijsku pažnju[21].
  • U srednjem veku razvijeno je verovanje da je samoubistvo početak vampirizma. U mnogim kulturama, uključujući i staru Englesku, ljude koji su počinili samoubistvo sahranjivali su na raskrsnici puteva (u znaku krsta sačinjenog od puteva) kao prevencija da postanu vampiri.
  • U vreme renesanse, u zapadnom svetu, ljudi su bili religiozni ili praznoverni, i verovali su da se depresivne misli o samoubistvu mogu izmeniti religijom. „Zašto bi se ubili ako verujete da će vam „život“ biti gori posle smrti“ propovedali su u crkvama. U 16. veku Tomas Mor u svom delu "Utopija" preporučuje „dobrovoljno samoubistvo“ za one koji pate od neizlečivih bolesti. U svojim delima Montenje je skeptičan prema moralnim pozicijama samoubistva kao svesnom ličnom izboru.
  • Istorija beleži mnoge slavne samoubice. Među umetnicima - Van Goga, državnicima, vladarima i vojskovođama - Sardanapala, Nerona, Marka Antonija, Stevana Sinđelića, Gebelsa, Geringa, Hitler, Salvadora Aljendea, književnicima - Majakovskog, Jesenjina, Džek Londona, Virdžinija Vulf (koja je napunila džepove svog kaputa kamenjem i mirno krenula ka reci kraj kuće), Hemingveja, u čijoj je porodici postojao veliki broj samoubistava. Zna se i da je Hemingvej pred kraj svog života pio čak i do tri flaše viskija sa šakom lekova.
  • U Velikoj Britaniji je čin samoubistva do 1961. smatran krivičnim delom. Alvarez (1971) saopštio je da se u jednom engleskom gradiću, nakon samoubistva jednog dečaka, ceo razred obesio o istu kuku u narednih deset dana[26][27]
  • Ritualna samoubistva češća su u sektama, pod snažnim uticajem induktora, zbog reinkarnacije i verovanja da ih „gore, na onom svetu“ očekuje „srećniji život“.
  • Kami piše da se samoubilački čin „priprema u tišini srca, baš kao i veliko umetničko delo“. U mreži haosa traženje smisla življenja donosi umor življenju, pogotovu kad su „čeljusti smrti neprestano otvorene“. Redukcija haosa je sužavanje kognitivnog polja i minimiziranje alternativa.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, ili da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, ide u prilog pandemije problema samoubistava u svetu. Takođe SZO procenjuje da su pokušaji samoubistva i do 20 puta češći. Statistika svedoči da svake godine u svetu između deset i dvadeset miliona ljudi pokuša samoubistvo, a milion osoba uspe u tom naumu. Od ovog broja, 86% svih samoubistava dogodilo se u nerazvijenim i srednje razvijenim zemljama, u kojima su osobe mlađeg uzrasta, od 15 do 29 godina, učestvovale sa preko 40% .[28]

Procenat mortaliteta od samoubistvima na globalnom nivou

Morbiditet/mortalitet u svetu[uredi | uredi izvor]

Evropa

U Evropi, godišnje, samoubistvo izvrši oko 30.000 ljudi. Određene populacije su u posebnom riziku od samoubistava, kao što su muškarci u istočnoj Evropi, i adolescenti i žena u zapadnoj Evropi. Suicid je u nekim zemljama treći uzrok smrtnosti populacije starosti od 15-44 godine, dok je u drugim zemljama vodeći uzrok smrti uzrasne grupe od 10-24 godine. Iz globalne statistike samoubistava prema analizi SZO, vidi se da je udeo samoubistava mlade i srednje generacije (od 5-44 godine starosti) 2000. povećan za 15% u odnosu na period od pre pedeset godina (1950—2000).[29]

Istraživanja su takođe pokazala da je više od 90% osoba koje su izvršile samoubistvo bolovalo od depresije ili nekog drugog mentalnog poremećaja, ili je bio sklono zloupotrebi psihoaktivnih supstanci (alkohol, droga, lekovi)[30] Neki faktori rizika variraju u zavisnosti od uzrasta, pola, rase i etničke pripadnosti. Mogu se menjati i tokom vremena, dok se neki faktori često javljaju kombinovano. Takođe, samoubilački faktori se razlikuju u stepenu uticaja, i najčešće jedan faktor nije dovoljan razlog za samoubistvo.[31]

Broj samoubistava na 100.000 stanovnika u svetu

Nisku stopu samoubistava imaju Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Grčka, Malta, Egipat... dok u grupu sa visokom stopom samoubistva spadaju Litvanija, Ukrajina, Slovenija, Finska, Danska, Mađarska i Srbija, Hrvatska... U Evropi, stope samoubistava variraju od 3,5 na 100.000 stanovnika u Grčkoj[32] do 38,6 na 100.000 u Litvaniji.[33][34] Najveće stope samoubistava u evropskom regionu takođe su i najviše na svetu.

Sjedinjene Američke Države
Stopa samoubistava u svetu (na 100.000 stanovnika) 2012, prema podacima Svetske Zdravstvene organizacije
  •   Bez podataka
  •   Manje od 2,5
  •   2,5 - 5
  •   5 - 7,5
  •   7,5 - 10
  •   10 - 12,5
  •   12,5 - 15
  •   15 - 17,5
  •   17,5 - 20
  •   20 - 22,5
  •   22,5 - 25
  •   25 - 27,5
  •   Više od 27,5

Samoubistvo se u Sjedinjenim Državama rangira kao deseti vodeći uzrok smrti.[35] U određenim populacijama, kao što su adolescenti i mlade odrasle osobe, samoubistvo predstavlja jedan od tri najčešća uzroka smrti u SAD.[18][36][37] U 15 najčešćih uzroka smrti (osoba uzrasta od 1 do 85 godina) u Sjedinjenim Američkim Državama u 2007, [b] spadaju:[38]

  • Bolesti srca - 615.616;
  • Maligne neoplazme - 562.795;
  • Cerebrovaskularne bolesti - 135.814;
  • Hronične boleste donjih disajnih puteva - 127.875;
  • Nenamerna povreda - 122.387;
  • Alchajmerova bolest - 74.629;
  • Šećerna bolest - 71.373;
  • Grip i pneumonija - 52.492;
  • Nefritis - 46.304;
  • Samoubistvo - 34.592;
  • Septikemija - 34.543;
  • Oboljenja jetre - 29.185;
  • Hipertenzija - 23.963;
  • Parkinsonova bolest - 20.056;
  • Ubistvo - 17.984.
Svet

Broj samoubistava u svetu poslednje decenije 20. veka i prvih decenija 21. veka, posebno posle brojnih ratnih sukoba i svetske ekonomske krize, u stalnom je porastu.[39] Porast stope samoubistava od 25% uočen je u Srbiji u periodu od 1998. do 2000. godine kod osoba oba pola, a verovatno je bila rezultat kriznih, ratnih godina i lošeg socijalno-ekonomskog stanja u kome se tada nalazila Srbija. Prema studiji koju je sprovela Armija Sjedinjenih Država, broj samoubistava među američkim vojnicima porastao je 80%, između 2004. i 2008, što je jednako stopi od 20 samoubistva na 100.000 osoba godišnje, i najvećim delom uzrokovan je učešćem američkih vojnika u ratnim sukobima u Iraku i Avganistanu.[40]

Broj samoubistava na 100.000 muškaraca (levo) i žena (desno) u periodu od 1978. do 2008
.
  •   nepoznato
  •   < 1
  •   1–5
  •   5–5.8
  •   5.8–8.5
  •   8.5–12
  •   12–19
  •   19–22.5
  •   22.5–26
  •   26–29.5
  •   29.5–33
  •   33–36.5
  •   >36.5

Polne razlike[uredi | uredi izvor]

Upadljivo je da je broj muških samoubica veći od ženskih - npr, u Japanu taj odnos je 2:1, dok je u skandinavskim zemljama 4:1 (radi se o zemljama u kojima je već decenijama procenat samoubistava vrlo visok). U Srbiji je u periodu od 1998. do 2000. uočen porast stope samoubistava kod žena od 31%, za razliku od muškaraca kod kojih je taj porast bio nešto niži (23%).[18]

Polne razlike u samoubistvima po godinama u SAD

Zapaženo je da kod dečaka rešenost na samoubistvo preovlađuje pre puberteta, dok kod devojaka posle njegovog početka. Kod devojaka se uzima kao jedan od činilaca poremećaj u radu endokrinih žlezda, koji stvara predispoziciju za konflikte, na koje se onda reaguje na patološki način: pojačanom tvrdoglavošću, depresijom, neurotičnim povlačenjem od sveta i tome slično.

Broj samoubistava u svetu na 100.000 stanovnika, po godinama i polu[41]
Rang Zemlja Godina Muškarci Žene Ukupno
1. Litvanija[33] 2009 61.3 10.4 38.6
2. Rusija[42] 2006 53.9 9.5 30.1
3. Belorusija[43] 2007 48.7 8.8 27.4
4. Kazahstan[44] 2008 43.0 9.4 25.6
5. Mađarska[45] 2009 40.0 10.6 24.6
6. Japan[46] 2009 36.2 13.2 24.4
7. Letonija[47] 2009 40.0 8.2 22.9
8. Slovenija[48] 2009 34.6 9.4 21.9
9. Ukrajina[49] 2009 37.8 7.0 21.2
10. Srbija[50] 2009 28.1 10.0 18.8
11. SAD[51] 2009 17.7 4.5 11.0
12. Brazil[52] 2008 7.7 2.0 4.8
13. Grčka[32] 2009 6.0 1.0 3.5
14. Egipat[53] 2009 0.1 0.0 0.1

Životna dob[uredi | uredi izvor]

Ono što zabrinjava i što postaje sve očiglednije u 21. veku je sve veći broj samoubistava ili pokušaja samoubistva kod dece i adolescenata. Smatra se da su poremećeni odnosi u porodici u 80% svih slučajeva pokušaja samoubistva dece ispod 15 godina, direktno odgovorni za potpun neuspeh dece da se uključe u život.[18]

Vrlo je alarmantan podatak da je u svetu samoubistvo među tri vodeća uzroka smrti kod mladih osoba uzrasta od 15 do 24, odnosno od 15 do 34 godine. U dobnoj grupi od 15 do 34 godine, stopa samoubistava se utrostručila u periodu od 1950. do 1990. godina 20. veka. Između 2007. i 2018. godine, stopa samoubistava među mladim osobama starosti od 10 do 24 godine u SAD porasla je za 57%, saopštilo je ministarstvo zdravlja, kao i da se preko 6.600 samoubistava među ovom starosnom grupom desila samo u 2020. godini.[54]

Pretpostavlja se da je porast samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine u svetu posledica porasta prevalencije duševnih bolesti (depresija, shizofrenija), zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i alkohola, ali i veće dostupnosti vatrenog oružja[55].

U Srbiji samoubistvo je takođe čest uzrok smrti među mladim osobama uzrasta 15–24 godine. Međutim, za razliku od trendova u svetu, u Srbiji je u periodu od 1997. do 2007. registrovan pad učešća samoubistva u svim uzrocima smrti ove uzrasne kategorije. Tokom 1997. učešće samoubistava u svim uzrocima smrti ove dobne kategorije stanovništva iznosilo je 17%, a 2007 13%. U navedenom periodu posmatranja stope samoubistava među mladima uzrasta od 15 do 24 godine pale su za 43%[55].

Ne treba potceniti i znatan broj slučajeva samoubistava među bolesnim i starijim osobama koje, osećajući se sve više radno nesposobne, usamljene, napuštene i izolovane, vrlo često prekraćuju sebi dalje muke samoubistvom, ubeđene da su izabrale najpravilniji put za razrešenje svojih problema.

U Srbiji su najviše uzrasno-specifične stope samoubistava u 2007. zabeležene u uzrastu od 75 i više godina kod osoba oba pola, što je česta pojava i u drugim sredinama. Povećana stopa samoubistava među najstarijim stanovništvom u Srbiji povezana je sa čestom pojavom teških somatskih bolesti (npr. malignim bolestima), sa nerazvijenom socijalnom mrežom i podrškom, gubitkom aktivne uloge u zajednici, kao i neprepoznatom i nelečenom depresijom[55][56][57].

Najmlađi samoubica u svetu je bio star 9 godina a najstariji 101 godinu.[58] Zanimljivo je da su oba samoubistva izvršena na teritoriji opštine Beograd.

Rasne razlike[uredi | uredi izvor]

U Sjedinjenim Državama, samoubistava su značajno učestalija kod osoba bele rase. Među muškarcima, u 2007. registrovano je 13,5 slučaja na 100.000 stanovnika SAD bele rase, i 5,1 slučajeva na 100.000 stanovnika crne rase, 6,0 slučajeva na 100.000 stanovnika kod hispano muškaraca. Međutim, stopa za izvorne stanovnike muškog pola Amerike i Aljaske je 14,3 slučajeva na 100.000 stanovnika.[59]

U istraživanjima sprovedenim u više zemalja (sa 53 i 43 nacije), bez obzira na pol ili starost (nezavisno od nacionalnih razlika u bogatstvu, mereno po glavi stanovnika i bruto domaćeg proizvoda), kod ljudi sa svetlijom bojom kože registrovana je veća stopa samoubistava nego kod osoba sa tamnijom bojom kože.[60] [[Datoteka:Age adjusted US suicide rate by race 1981-2016.png|450px|mini|centar|Rasne razlike u samoubistvima u SAD u periodu od 1981. do 2016.}}]

Profesionalne razlike[uredi | uredi izvor]

Prema istraživanjima sprovedenim u Severnoj Americi, (čiji su rezultati objavljeni 2018. godine),[61] među lekarima je ustanovljena najviša stopa samoubistava od bilo koje koje profesije. Po stopi samoubistava od 28 do 40 na 100.000, lekari spadaju u grupu čija je stopa samoubistava više nego dvostruko veća od one u opštoj populaciji (koja je u SAD 12,3 na 100.000). Iznenađujuće je da je stopa samoubistava lekara je veća nego ona kod pripadnika vojske, čije zanimanje se smatra veoma stresnim. Lekari koji umiru od samoubistva često pate od izražene depresije ili drugih mentalnih bolesti (poremećaja raspoloženja, alkoholizma i zloupotreba supstanci).[62] Jedna studija pokazala je da se broj lekara sa depresijom veća od 12% kod lekara muškaraca i do 19,5% kod žena lekara,[v] u poređenju sa prevalencijom u opštoj populaciji. Rezultati su takođe pokazali da, iako žene lekari pokušavaju samoubistvo mnogo ređe nego žene u opštoj populaciji, ipak je broj uspešnih samoubistava kod žena lekara 2,5 do 4 puta veći nego kod muškaraca. Depresija je češća kod studenata medicine u odnosu na ostale stanovnika, i iznosi od 15% do 30% kod skrining pozitivnih osoba sa depresivnim simptomima. Istraživači primećuju da poremećaji raspoloženja u medicinskoj profesiji nisu ograničena samo na Severnu Ameriku. Studije iz Finske, Norveške, Australije, Singapura, Kine i drugih zemalja pokazale su povećanje prevalencije anksioznosti, depresije i samoubistva među studentima medicine i praktičarima u prvim decenijama 21. veka. Pregledi iz literature takođe pokazuje da je od svih medicinskih specijalnosti psihijatrija na samom vrhu u pogledu stope samoubistava.[62] Stres, kao jedan od glavnih rizika, kod lekara počinje da deluje još u medicinskoj školi i nastavlja se u toku rada zbog visokih zahteva struke, konkurencije, dugih sati provedenih u školi i na poslu i odsustva sna. To može doprineti zloupotrebi supstanci, kao još jednom od faktora rizika. Stigma predstavlja glavnu prepreku za traženje medicinske pomoći od strane kolega. Trovanje i vešanja su među najčešćim sredstvima samoubistva lekara. Nalazi takođe sugerišu da veće poznavanje i lakši pristup smrtonosnim sredstvima predstavljaju rizik za višu stopu samoubistava trovanjem kod lekara.[62]

Prevalenca samoubistava među lekarima je višestruko veća u odnosu na prevalencu ubistava i samoubistava u SAD u periodu 1979—2011. (28-40 : 12,3 na 100.000)

Samoubistvo u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Samoubistvo u Srbiji i Samoubistvo u Vojsci Srbije

„Statistički pregled samoubistava u Srbiji od 1845—1884, po službenim izveštajima ministarstva unutrašnjih dela”,[63] donosi tekst da je mesec sa najviše samoubistava, u navedenom periodu, bio je maj, a sa najmanje samoubistava decembar. Među 2.129 samoubistava, koliko ih je bilo u analiziranom periodu najveći broj izvršen je vešanjem, zatim puškom, utopljenjem, nožem i trovanjem. Žene su više praktikovale vešanje, a muškarci pušku. Najviše broj samoubistava izvršeno je zbog telesnih bolesti, pa duševnih. Po oblastima najviše ih je bilo u Braničevu, najmanje u Mačvi.

U Srbiji je od 1953. do 2008. samoubistvo izvršilo 66.700 osoba, ili prosečno godišnje 1.200 izvršenih samoubistava. Broj samoubistava u Srbiji u ovom periodu ima značajnu tendenciju porasta, npr. 1953. u Srbiji je bilo 725 samoubistava a 2008. 1.290. U Srbiji tokom 2007. samoubistvo je kao uzrok smrti registrovano kod 1.354 osobe, što je u proseku četiri osobe svakoga dana. U periodu od 2000. do 2007. stopa samoubistava je u celokupnoj populaciji Srbije opala za 18% (kod muškaraca za 16% i kod žena za 26%). U 1992. broj samoubistava u Srbiji je došao do istorijskog maksimuma (kada je zabeleženo 1.638 samoubistava).[64] Prosečna evropska standardizovana stopa samoubistava za sve zemlje evropskog regiona iznosila je 15,1 na 100.000 stanovnika. U poređenju sa zemljama evropskog regiona, Srbija sa stopom od 18,8 na 100.000 stanovnika (2009) spada u red zemalja sa srednjim rizikom samoubistava.[50]

Sve veći broj ljudi u Srbiji živi sa osećanjima besperspektivnosti i depriviranosti. Ako se na to nadovežu, PTSP, dugo trajanje političke krize, nezaposlenost, velika bankarska zaduženost, sve veća zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci među mladima, porast malignih bolesti, osujećujuće porodično okruženje i neki unutrašnji psihički faktori, onda „bekstvo u smrt“ može za neke ljude u Srbiji da bude jedan od mogućih „izlaza“ iz takvog stanja.[20][64][65][66]

U Srbiji 2009. nestandardizovana stopa samoubistava iznosila je 18,8 na 100.000, a odnos stopa samoubistava između muškaraca i žena bio je 3:1.[g] Oko 70% samoubistava izvrše muškarci a oko 30% žene. Samoubistvo se nalazilo među 18 posmatranih poremećaja zdravlja na petom mestu kod muškaraca, a na jedanaestom mestu kod žena.[57]

Stopa samoubistva u Srbiji je neujednačena po regionima. Vojvodina ima, u proseku, oko 2 do 3 puta veću stopu samoubistava od centralne Srbije, u poslednjih pedeset godina. U pojedinim godinama stopa samoubistva u Vojvodini prelazila je i 30 na 100.000 stanovnika Vojvodine. Najniže stope samoubistava u Srbiji evidentirana je u južnim delovima Srbije sa većinskim albanskim stanovništvom (opštine Bujanovac i Preševo) i stanovništvom islamske veroispovesti u opštinama Sjenica, Raška i Tutin. U ovim opštinama stopa samoubistava je bila ispod 10 na 100.000 stanovnika.[20]

Prema nacionalnosti na početku 21 veka, u Srbiji je najvišu stopu samoubistva imalo mađarsko stanovništvo (43), potom bugarsko (37), dok je stopa samoubistva kod srpskog stanovništva u centralnoj Srbiji iznosila (17).[20]

U odnosu na obrazovni nivo, stopa samoubistva u Srbiji opada sa nivoom obrazovanja. Najviša stopa samoubistava je kod stanovništva bez škole ili sa nedovršenom osnovnom školom (33,6) dok je najniža (10,7) kod stanovnika Srbije sa višom ili visokom školom.[64]


Najviše samoubistava se počini sa Brankovog mosta gde svake godine oko 40 osoba reši da okonča život skokom. Simbolika ovog mosta koji povezuje dve obale Beograda starog i novog grada, samoubicama služi da javno pokažu da ne pripadaju nigde, ali, zbog njegovog velikog prometa, tajno se nada da će neko naći ko će ih odvratiti od namere i spasiti. [[Datoteka:Belgrade - Branko's Bridge construction underneath.jpg|mini|Brankov most u Beogradu sa koga svake godine veliki broj osoba izvrši ili pokuša da izvrši samoubistvo.]] U prilog ovome ide činjenica iz studiji Ričarda Sejdena, penzionisanog profesora u Berkliju, koji je proučavajući slučajeve 515 ljudi koji su zaustavljeni da izvrše samoubistvo skačući sa mosta Golden Gejt između 1937. i 1971. godine, ustanovio da je čak 94% njih još uvek bilo živo do 1978, ili je umro od prirodne smrti. Samo 6% je izvršilo samoubistvo ili umrlo u nesrećama koje su mogle biti samoubistvo.[67]

Zašto samoubice biraju mostove dr Mela Blaustejn, psihijatar iz San Franciska to obrazlaže na više načina:
  • mostovi su mesta za samoubistvo svima lako dostupna,
  • mostovi imaju prekrasna okruženja koja mogu izazvati romantična osećanja kod samoubica,
  • predrasude koja postoji kod ljudi da je pad u vodu čista, bezbolna smrt.[d][67]

Proleće u psihijatrijskom kalendaru Srbije označeno je kao godišnje doba sa povećanim brojem samoubistava.[68]

Prosečna starost osoba koje su izvršile samoubistvo u Srbiji je 52 godine. Najmlađi samoubica u Srbiji bio je star 9 godina a najstariji 101 godinu.[58]

U Srbiji najčešći način izvršenja samoubistva je vešanjem ili gušenjem. Društvena kriza poslednje decenije 20. veka u Srbiji je drastično povećala broj samoubistava koja su izvršena vatrenim oružjem. Prema zvaničnim podacima, u odnosu na pedesete, sedamdesete i osamdesete godine, broj samoubistava izvršenih vatrenim oružjem sredinom i krajem devedesetih je povećan za pet puta. Ovo je posledica rata, prisustva opšteg nasilja i velike količine oružja koja se našla kod građana Srbije.[69]

Materijalni troškovi samoubistava i pokušaja samoubistva[uredi | uredi izvor]

Prema podacima studije iz 2001, sprovedene u Švedskoj, kao jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope i sveta, od posledica samoubistva umrlo je 13,3 osoba na 100.000 stanovnika, dok je 7.000 ljudi lečeno u bolnici nakon pokušaja samoubistva (ili oko 6 pokušaja na svako uspešno izvršeno samoubistvo).

Globalnim istraživanjima procenjeno je da se između 8 i 25 pokušaja samoubistava dešava na svako uspešno izvršeno samoubistvo prema polu i starosti. Ova studija izračunala je da su troškovi društva u obliku direktnih i indirektnih materijalnih gubitaka stvorenih samoubistvom i/ili pokušajem samoubistva iznosili oko 5,5 milijardi švedskih kruna (SEK) ili 0,2% BDP Švedske u 2001, ili za samoubistvo 18,68 miliona SEK i pokušaj samoubistva 3,075 miliona SEK. Većina (84%) troškova su indirektni troškovi kao posledica gubitka radnog doprinosa za društvo i direktnih medicinski troškovi koji su dominantni. Cena ljudskog života koja je velika i nemerljiva, nije uključena u obračun ukupnih troškova, jer je nemerljiva.[70]

Prethodne studije o troškovima samoubistava i pokušaja samoubistva u zemljama poput Švedske (koje u proseku imaju isti broj samoubistava kao u severnoj Evropi) košta 1,5% BDP-a neke zemlje. Svako samoubistvo košta oko 2,5 miliona dolara a svaki pokušaj samoubistva 7.100 dolara.[71]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

I pored brojnih pokušaja, teško je prihvatiti pretpostavku o tzv. urođenim samoubicama, jer za njihovo postojanje nema naučnih dokaza. Zato moramo uzeti u obzir kao uzroke samoubistva, individualni način rešavanja dubokih konflikata u ličnosti. Pri tome se misli na one konflikte koji svoj energetski potencijal dobijaju iz sfere čovekovog nagonskog života (pre svega seksualnog nagona i težnje ka moći, ali i one sfere koja dodiruje vrlo osetljivo pitanje savesti i morala).[72]

Dok se jedna vrsta osoba, sa zrelošću, uspeva da na najbolji način po sebe i druge, reši svoje duboke konflikte ili komplekse, druga vrsta pokušava da odloži njihovo rešavanje tako što ih potiskuje, rešava povremeno i delimično, često na izrazito oportunistički ili kompromisan način. Često višegodišnje nagomilavanje nerešenih konflikata (i to upravo onih koji su najintimniji), ukoliko oni ne stvore neku psihosomatsku bolest, koja onda uspeva da za izvesno vreme odvrati čovekovu pažnju i energiju sa psihičkih problema na telo, lagano povećava unutrašnju napetost u čoveku čije je nezadovoljstvo sobom i svojom okolinom u stalnom porastu. Zato bez velikih kompenzatornih mehanizama na nekoj drugoj strani ili bez retke sublimacione sposobnosti, ugrožena osoba nije u stanju da bez bilo kakvog abreagovanja suviše dugo podnosi napetost i nezadovoljstvo u sebi. Tako pored telesnog razboljevanja, neurotičnog reagovanja i agresije upravljene prema spolja (najčešće u vidu povremenih eksplozivnih pražnjenja), postoji još jedan i to vrlo opasan način „rešavanja“ pomenutog unutrašnjeg stanja u ugroženoj osobi, a to je nesvesno okretanje protiv sebe. Ukoliko su takve ličnosti u dubokom konfliktu sa svojom okolinom ili sa sobom, [đ]) postojala oštećenja još od rođenja, i to takva koja su u ličnosti ojačala prirodno postojeće mazohističke težnje i stvorila jedno pritajeno stanje više ili manje neprekidnog osećanja krivice, takva ličnost će postati, traumatizovane, tj. naginjaće, naravno, na potpuno nesvestan način, raznim vrstama samopovređivanja.

Suicidalna ličnost sa samoubilačkom idejom dugo živi pre nego što tu ideju realizuje, iako veliki broj samoubica to ne potvrđuje, zbog razloga koji dosad nisu objašnjeni. Emocionalni i saznajni deo samoubice postepeno srasta sa razlozima koji su za ostale ljude motivi za život, a za njega razlozi zbog kojih on prekraćuje svoj život. Načini doživljavanja samoubice bitno su izmenjeni. Ono što za najveći broj osoba predstavlja uspeh, samoubica doživljava kao poraz. Zato su pojedine samoubice ovaj čin izvršavale neposredno pošto su dobile najveća priznanja.[73]

Samoubistvo je svesni individualni čin i najčešće lična ljudska drama. U shvatanjima klasične psihijatrije dominira stav da je samoubistvo bolestan čin, kojem pribegavaju mentalno obolele osobe. (izuzimaju se, naravno, herojska samoubistva kao npr. srpskog heroja Stevana Sinđelića). Iako samoubistvu češće pribegavaju duševni bolesnici, ono nije retko ni među tzv. normalnim ljudima. U svakom samoubistvu sadržana je "značajna podsvesna hostilnost, kombinovana sa nedostatkom sposobnosti za ljubav prema drugima".[74]

Jung samoubistvo smatra kao "smrt „Ega“ koji je izgubio kontakt s realnošću". Psihoanalitičari izuzetnu ulogu pridaju čovekovom „Ja“ i u činu samoubistva nalaze simbolično "uništavajuće kažnjavanje „Super-Ega“" da bi se ponovo pronašao zaštitinički „Super-Ego“. „Super-Ego“ je "presretač agresivnih pulzija usmerenih ka napolje i uzročnik je njihove refleksije ka unutra".

U literaturi je opisan veliki broj mogućih uzrok samoubistva, ipak taj rizik je veći tamo gde u 87% do 98% slučajeva postoje jedan ili više uzroka navedenih u donjoj tabeli:[75][76]

Uzroci Bolesti-poremećaji
Individualni faktori Muški pol • Seksualna orijentacija • Prethodno suicidalno ponašanje • Stresni životni događaji • Psihički i emocionalni problemi
Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja Depresija • Shizofrenija • Poremećaj ličnosti • Anksioznost • Krize plača • Osećaj depersonalizacije • Napad panike • Socijalna izolacija • Emocionalna otupljenost • Adolescentska kriza
Bolesti zavisnosti Alkoholizam • Narkomanija • Lekomanija
Hronične bolesti Tumori • AIDS • Hronične ili neizlečive telesne bolesti, naročito ako su udružene sa nepodnošljivim bolovima i patnjom
PTSP izazvana psihička kriza Ratno stanje • prirodne katastrofe • Gubitak bliske osobe • Prekid emotivne veze • Gubitak posla • Neuspeh u obrazovanju • Porodični problemi
Porodični faktori Raspad porodice • Porodični konflikt ili siromašna komunikacija • Zlostavljanje deteta • Porodična istorija suicidalnog ponašanja
Socijalni faktori Loš socijalno-ekonomski položaj • Migrantska populacija • Napuštanje školovanja • Nezaposlenost • Socijalna izolacija • Nerazvijene ruralne i urbane lokalne (regionalne) zajednice • Zlostavljanja na poslu
Faktori okruženja Pristupačnost letalnih sredstava • Izloženost negativnim medijskim uticajima • Suicidalno ponašanje bliskih osoba

Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja[uredi | uredi izvor]

Prema procenama SZO više od 25% osoba širom sveta[77] tokom svog života pati od nekog duševnog poremećaja ili poremećaja ponašanja. [e] Najviše stope godišnje prevalencije u opštoj populaciji od 260–300 na 1000 stanovnika obuhvataju sve oblike poremećaja mentalnog zdravlja, uključujući i one nedijagnostikovane.[78] Česta je pojava dva ili više duševna poremećaja kod iste osobe što dodatno povećava teret ovih bolesti i uvećava rizik samoubistava.[77]

Činioci koji su neposredno povezani sa prevalencijom, pojavom i tokom duševnih poremećaja i poremećaja ponašanja su siromaštvo, pol, uzrast, ratovi i katastrofe, teške somatske bolesti, kao i porodično i socijalno okruženje.[77]

U Srbije od 1990. do 2012. u kontinuitetu traju krizne godine, sa brojnim akutnim i hroničnim stresovima, koji su, a i dalje nepovoljno utiču na mentalno zdravlje stanovništva Srbije. Intenzivan akutni i hronični stres, kao i godinama akumulirana trauma, kod dela stanovništva Srbije uzrokovali su značajne psihološke posledice, naročito kod vulnerabilnih osoba. U porastu je apsolutni broj osoba sa depresivnim, stresnim i psihosomatskim poremećajima, a neprestano raste broj zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci.[79]

Depresija, posebno unipolarna [ž], učestali je duševni poremećaj, koji bitno utiče na kvalitet života i porast samoubistava. Prema podacima SZO iz 2000. godine opterećenje unipolarnom depresijom je na četvrtom mestu[77] u okviru 20 izabranih poremećaja zdravlja. Zabrinjavaju predviđanja SZO da će do 2020. unipolarna depresija, posle ishemijske bolesti srca, postati drugi vodeći uzrok opterećenja u svetu, a prvi u zemljama u razvoju.[77][80][81]

I u Srbiji se 2000. unipolarna depresija našla među vodećim poremećajima zdravlja jer zauzima četvrto mesto iza ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularnih oboljenja i raka pluća u okviru 18 odabranih poremećaja zdravlja.[82][83]

U ispitivanju mentalnog zdravlja dece i omladine u Srbiji uzrasta od 7 do 19 godina ustanovljeno je da uporedo sa uzrastom raste i učestalost neprijatnih stanja i osećanja, uključujući i stanje stresa i emocionalnih problema, koji su bili najizraženiji u dobnoj grupi od 15 do 19 godina.[84] [85][86]

Bolesti zavisnosti[uredi | uredi izvor]

Zavisnici ne moraju otvoreno pokazivati suicidalne namere, ali smatra se da kod njih često postoji nesvesna motivacija za okončanjem života.

Bolesti zavisnosti i samoubistvo su tesno povezani. Depresija ili neka druga vrsta životne krize, udružena sa alkoholizmom, ili zavisnošću od neke druge psihoaktivne supstance, predstavlja faktor rizika za samoubistvo. Takođe, osobe prepuštene hroničnoj zloupotrebi psihoaktivnih supstanci izložene su oštećenjima organizma i povećanom riziku da oboli od neke fizičke bolesti, i od nje umre mnogo ranije nego što bi se to desilo inače. Zato bolesti zavisnosti predstavljaju pasivno, produženo i hronično samoubistvo.

U istraživanjima o samoubilačkom ponašanju nedeljno je oko 20% onih koji su jednom ili više puta pokušali samoubistvo. Među narkomanima pokušaji samoubistva su deset puta češći nego među mentalno obolelim osobama koje nisu narkomani. Ovo se jednim delom može objasniti socijalnim obeležavanjem ili stigmatizacijom obolelih od bolesti zavisnosti, suicidalnih osoba, kao i preživelih članova porodice u kojoj se desio slučaj samoubistva, što predstavlja veliki problem i prepreku za ove osobe da nađu snage i krenu putem oporavka.[87]

Stavovi narkomana prema smrti puni su kontroverzi i mistifikacija. Najčešći razlozi zbog kojih narkomani razmišljaju o smrti ili priželjkuju smrt jesu:

Narkomani traže da se svet promeni prema nekoj njihovoj, najčešće imaginarnoj viziji sveta budućnosti. Ako taj svet odbija da se radikalno menja, oni će polako iz njega otići, jer u svetu u kojem se neguje dovođenje stvari do savršenstva, a zanemaruju „ukrasne dobrote u ljudima“, oni ne nalaze smisao življenja.[21]

  • gubitak „Ego“ ideala u skladu sa idealnim „Ja,“
  • gubljenje reprezentativnih vrednosti života,
  • strah od alijenacije i kompletnog mentalnog sloma,
  • nesposobnost da se odaberu kvalitetniji nehemijski stilovi življenja,
  • osećanje izgubljene transcendencije,
  • gubitak samopoštovanja, osiromašenje relacija u socijalnom humanom prostoru,
  • negativna identifikacija sa patološkim induktorima i patološkim indukcionim grupama,
  • prihvatanje teorije sa autodestruktivnim životnim kredom da "treba umreti mlad i biti lep leš"'

Homoseksualnost i homofobija[uredi | uredi izvor]

Veće stopa neprihvatanja LGBT osoba od strane porodice je značajno povezana sa njihovim slabijim mentalnim zdravljem. Na osnovu pokazatelja iz brojnih studija, mlade LGBT osobe, zbog odbijanja i nerazumevanja porodice tokom adolescencije su; 8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo, 5,9 puta sklonije ka težem obliku depresije, 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu i 3,4 puta sklonije nezaštićenim seksualnim odnosima i bežanje od kuće, u poređenju sa vršnjacima iz porodica koje imaju visok stepen prihvatanja, ili nizak nivo porodičnog odbijanja prema LGBT srodnicima[88]. Ove studije pokazuju jasnu i direktnu vezu između određenog roditeljskog i negovateljskog odbijajućeg ponašanja i negativnih zdravstvenih (mentalnih) problema (poremećaja) koji se javljaju kod mladih ali i odraslih lezbejki, gej mladića i biseksualaca i mogu biti od uticaja na donošenje odluke o samoubistvu[88].

Učestalost samoubilačkog ponašanja i psihijatrijskih poremećaja
u odnosu na seksualnu orijentaciju[89]

Poremećaj LGBT
(n=28)		 Heteroseksualci
(n=979)
Izražena depresija
71,4
38,2
Generalizovani anksiozni poremećaj
28,6
14,5
Poremećaj ponašanja
32,1
11,0
Nikotinska zavisnost
64,3
26,7
Zloupotreba supstanci i/ili zavisnost
60,7
44,3
Višestruki mentalni poremećaji (>2)
78,6
38,2
Samoubilačke ideje
67,2
28,0
Pokušaj samoubistva
32,1
7,1

Porodični faktori[uredi | uredi izvor]

Raspad porodice - razvod ili separacija može stvoriti kod članova porodice osećanje izolovanost i ranjivosti i povećati rizik od depresije i suicidalnog ponašanja.

Porodični konflikt ili siromašna komunikacija - npr. bračna nesloga, porodični konflikt, nasilje u porodici, ekstremno visoka ili niska porodična očekivanja i kontrola, mentalne bolesti roditelja kao što su depresija ili bolesti zavisnosti.

Zlostavljanje deteta može biti od uticaja na suicidalno ponašanja kada postoje učestala zlostavljanja deteta, kao što su zanemarivanje, seksualno zlostavljanje, fizičko zlostavljanje, emocionalno zlostavljanje, prisustvo nasilju u porodici.

Rizik od suicidalnog ponašanja je veći u porodicama u kojima je neko od članova porodice ispoljio suicidalno ponašanje.

Znaci simptomi i dijagnostika samoubistava[uredi | uredi izvor]

Znaci i simptomi Karakteristike
Znaci upozorenja
  • Ekstremna samo-mržnja - Ne zaslužujem da živim.
  • Personalizovano beznađe - Ništa bitno mi se ne dešava, zato treba da se ubijem.
  • Udaljavanje od prijatelja i porodice - Šta nije u redu sa tobom? Pogledaj na sve te nevolje koje izazivaš kod ljudi koji te vole.
  • Izolacija - Kada sam sam mnogo mi je bolje.
Oblici ponašanja
  • Pokušaj/pokušaji samoubistva
  • Poremećeni obrasci spavanja
  • Povećana anksioznost i uznemirenost
  • Izlivi besa ili niska tolerancija na frustracije
  • Riskantno ponašanje
  • Povećana upotreba lekova, alkohola ili droge
  • Nagla promena raspoloženja
  • Svaki razgovor nagoveštava suicidalne ideje ili namere, planiranja ili preduzima aktivnosti za nabavku sredstva za izvršenje samoubistva

Stanje svesti samoubilačkih osoba[uredi | uredi izvor]

Osobine Karakteristike stanje svesti samoubilačkih osoba
Impulsivnost
  • Samoubistvo je najčešće impulsivan akt.
  • Kao i drugi impulsi, impuls za izvršenje samoubistva je prolazan, i traje nekoliko minuta ili sati. *Obično samoubistvo inicira višednevni niz negativnih događaja.
  • Ako se ova kriza dogodi uz neku osobu koja je spremna da sasluša samoubicu i koja je stručno obučena da pomogne samoubistvo se može sprečiti. Traženje stručne pomoći u trenutku beznađa, može pomoći će da se ova želja samoubice smanji.
Ambivalencija
  • Kod većine ljudi sklonih samoubistvu pomešana su osećanja o izvršavanju samoubistva.
  • Želja za životom i želja da se umre „vode rat u glavi samoubice“, kao kretanje klatna na satu.
  • Kod suicidalne osobe prisutna je neodložna potreba da se pobegne od životne patnje i skrivena želja da se živi.
  • Mnoge samoubice ne žele da umru - one su samo nesrećne i žele da trenutni bol i njihove patnja nestane.
  • Ako im se pravovremeno pruži podrška i u njima poveća želja za životom, rizik se smanjuje.
Rigidnost
  • Kada su osobe u samoubilačkom raspoloženju njihovo razmišljanje, osećanja i akcije su suženi, stalno razmišljaju o samoubistvo i ne mogu da sagledaju i smisle druge načine rešavanja životnih problema.
  • Samoubice razmišljaju drastično, neelastično ili rigidno.

Bez obzira na to o kakvom problemu je reč, osećanja i mišljenja samoubice uglavnom su svuda u svetu slični. U osnovi samoubilačkog ponašanja najčešće je osećanje samomržnje. Osoba oseća samomržnju kada sama procenjuje sebe kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Samomržnja može da se manifestuje u šest pojavnih oblika:

  • neumoljivi zahtevi prema sebi,
  • nemilosrdna samooptuživanja,
  • samoprezir,
  • samofrustracija,
  • samomučenje
  • samodestruktivnost.

Osećanja i oblici ponašanja samoubilačkih osoba[uredi | uredi izvor]

Manifestna osećanja i oblici ponašanja koja se lako mogu prepoznati kod samoubica
Poremećaji Manifestacije
Promene ličnosti
  • Tužni su • povučeni • osetljivi • nervozni • umorni • neodlučni • bezvoljni • ponekad uznemireni i hiperaktivni
  • Plaše se gubitka kontrole, da će „poludeti“, da će povrediti sebe ili druge
  • Opterećene su osećanjem krivice, stida, samomržnje
  • Nemaju nade za budućnost - „nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati“
  • Gubitak koncentracije za posao, školu, redovne obaveze,
Promene ponašanja
  • Nezainteresovanost za sopstveni izgled i okolinu
  • Gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, i druge aktivnosti u kojima su ranije uživali
  • Mnogo brinu - o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj)
  • Učestvuju u krivičnoj istrazi, odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora
  • Ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, upravljaju vozilom pod dejstvom alkohola, droge, sedativa...)
  • Imaju suicidne impulse, ideje, izjave, planove, češće pokušaje samoubistva
  • Sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari, pišu testamente
  • Promene u spavanju - preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutro, imaju noćne more
  • Promene u navikama ishrane - nemaju apetita, gube na težini, ili previše jedu i goje se
Sklonost zloupotrebama
  • Zloupotrebljavaju droge, lekove ili alkohol
  • Pribegavaju upražnjavanju opasnih zanimanja ili ulaze u opasna situacije ne bi li „izazvale“ smrt
Posttraumatski stresni poremećaj
  • Nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid ...) ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru ...)
  • Bile su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog) u porodici, školi, ratnim sukobima
  • Bili su ili jesu žrtve mobinga (psihičkog, fizičkog ili seksualnog) na poslu
  • Bile su učesnici ili učestvuju u ratnim sukobima

Napomena: Svaka od ovih karakteristika, posmatrana izolovano, ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih skoncentrisana kod jedne osobe često upućuje na to da postoji rizik da će ta osoba izvršiti samoubistvo.

Oproštajna pisma samoubica[uredi | uredi izvor]

Oproštajna pismo, u kome nepoznati samoubica objašnjava razlog samoubistva:
 „Danas sam obećao 200.000 američkih dolara mojoj bivšoj ženi. Ja nemam taj iznos, pa sam odlučio da skočim pod metro. Kada neko čita ovo je ću već biti mrtav. Zbogom sine, majko i oče zbogom. Izvinite. 01.02.2012 10:30 A. M.“.

Prema istraživanja u Mađarskoj postoje dve vrste poruka koje ostavljaju osobe koje nameravaju da izvrše samoubistvo:[90]

Prva vrsta, pozitivnih, oproštajnih poruka

Ove poruke su upućene poznanicima, i u sadržaju poruka se nalazi sadržaj u kojem govore o nepodnošljivom psihološkom bolu, osećanju beznadežnosti, iscrpljenosti. Ove poruke su, uglavnom, pozitivne, pune emocija upućenih ženi i deci, kojima izražavaju ljubav. Ređe su ove poruke negativne u njima samoubica najčešće optužuju sebe, manje druge osobe. Najčešće objašnjavaju razloge zbog kojih su „morali“ da izvrše samoubistvo:

Oproštajne poruke najčešće su u vidu pisma: „Neka bude što biti ne može ... Do viđenja druže, do viđenja“, ili dnevnika koji su vodili nekoliko dana pre izvršenog samoubistva, ali ima i oproštajnih poruka poslatih mobilnim telefonom, u obliku SMS poruka:

Postoje i kao verbalne izjave koje je samoubica uputio kolegi sa posla, 20 minuta pre nego što je izvršio samoubistvo: „Nema veze, svi ćemo i mi pod zemlju“. U porukama samoubice često daju uputstva prijateljima i rođacima da izmire njihove dugove, ili ostavljaju broj kućnog telefona da obaveste porodicu o tome šta su učinile.

Negativne, oproštajne poruke ostavljaju narcistički ozlojađene osobe koje šalju negativne poruke poznanicima i članovima porodice, optužujući ih posredno za samoubistvo. Oproštajne poruke mogu biti upućene i državnim institucijama (crkvi, vojsci, školi, rukovodstvu firme), prema kojima ispoljavaju verbalnu agresiju.

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Samoubilačko ponašanje često je jedna od manifestacija osnovnog mentalnog poremećaja. Kada je pacijent sklon samoozleđivanju, važno je pravovremeno dijagnostikovati postojanje mentalnog poremećaja i pravovremeno preduzeti lečenje. Psihijatrijski poremećaji prisutni u istorija bolesti i mentalni status pacijenata su ključni dijagnostički „alat“ za pravovremeno postavljanje dijagnoze.

Stopa samoubistava i pokušaja samoubistava (npr u shizofreniji) najveća je u vreme ili neposredno nakon početka lečenja, odnosno posle prvog bolničkog lečenja[91], što govori o izuzetnom značaju pravilne dijagnoze i diferencijalne dijagnoze

Diferencijalno dijagnostički treba imati u vidu da su neki od mentalnih poremećaja često udružena sa samoubilačkim ponašanjem, ali i destruktivne misli i autoagresivno ponašanje, takođe se mogu javiti i u drugim bolestima, kao što su:[92]

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Samoubistvo nije neizbežno za bilo koga. Započinjanjem razgovora, pružanje podrške osobi u krizi i pravovremene pomoći onima kojima je to neophodno, možemo sprečiti samoubistvo i spasiti mnoge živote. U tom smislu prevencija samoubistava zasniva se pre svega na primeni, primerne, sekundarne i tercijarne prevencije:[96]

Primarna prevencija[uredi | uredi izvor]

U ovu grupu prevencije spadaju aktivnosti koje imaju za cilj da spreče neke pojave. One u odnosu na samoubistvo znače preduzimanje aktivnosti koje će pre svega smanjiti pojavu samoubistva. To su aktivnosti koje se odvijaju na širem društvenom planu i preko kojih se menja način razmišljanja i rešavanja problema tj. njihovom primenom se odgajaju ljudi sa pozitivnim načinom razmišljanja i rešavanja problema, a u društvu stvaraju takvi uslovi življenja, kako bi izostali razlozi za nesigurnost i gubitak samopoštovanja.

Razumevanje i dobro poznavanje brojnih činilaca vezanih za samoubistvo i mentalno zdravlje važan je način da koji se svako od nas može aktivno uključiti u primarnu prevenciju samoubistva, i pomoći drugima u krizi ili razgovorom otkriti bilo kakav nagoveštaj samoubistva. U tom smislu u primarnoj prevenciji važno je poznavanje sledećih mogućih faktora rizika i upozoravajućih znakova:[97]

Faktori rizika ukazuju na verovatnoću da će neka osoba pokušati ili izvršiti samoubistvo. Oni ne mogu da izazovu ili predvide pokušaj samoubistva, ali je važno da budu prepoznati na vreme.

  • Mentalni poremećaji, naročito poremećaji raspoloženja, šizofrenija, poremećaji anksioznosti i određeni poremećaji ličnosti
  • Zloupotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci
  • Impulsivne i/ili agresivne tendencije
  • Anamneza traume ili zlostavljanja
  • Teške fizičke bolesti
  • Prethodni pokušaji samoubistva
  • Porodična anamneza samoubistva
  • Gubitak posla ili finansijski gubitak
  • Gubitak odnosa sa voljenom osobom ili bliskim prijateljima
  • Jednostavan pristup smrtonosnim sredstvima
  • Nedostatak socijalne podrške i osećaj izolacije
  • Stigma povezana sa traženjem pomoći
  • Nedostatak zdravstvene zaštite, posebno tretmana mentalnog zdravlja i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci
  • Kulturna i verska uverenja, kao što je uverenje da je samoubistvo plemenito rešenje lične dileme
  • Druženje sa onima koji su izvršili samoubistvo, pre njihove smrti (u stvarnom životu ili putem medija i interneta).

Upozoravajući znaci mogu pomoći da se utvrdi da li je neka osoba u riziku za samoubistvo, pogotovo ako je njeno ponašanje drugojačije od uobičajenog, ili povezano sa bolnim događajima, gubitkom bilo koje vrste ili promenom u životu. Ako se utvrdi bilo šta od ovoga, takvoj osobi odmah opružiti pomoć.

  • Pričaju o želji da umru ili da se ubiju
  • Traže način da se ubiju, poput pretraživanja na internet mreži ili kupuju pištolj
  • Govore o osećanju beznadežnosti ili odsustvu razloga za život
  • Govore o osećaju „zarobljenosti” i/ili nepodnošljivom bolu
  • Govore o tome da su teret drugima
  • Povećavaju upotrebu alkohola ili droga
  • Deluju uznemireno; ponašaju se bezobzirno
  • Previše malo spavaju, neredovno se hrane
  • Povlače se ili izoluj od sredine
  • Pokazuju bes ili govore o traganju za osvetom
  • Pokazuju ekstremne promene raspoloženja.

Sekundarna prevencija[uredi | uredi izvor]

U sekundarnu prevenciju spadaju sve aktivnosti koje su usmerene na ranu i pravovremenu dijagnostiku, odnosno rano otkrivanje problema i rano preduzimanje aktivnosti kako bi se životni problem rešio. U odnosu na samoubistvo, to uključuje brojne aktivnosti dobro edukovanih stručnjaka, dobro informisano društvo i porodice, kako bi se rano prepoznale samoubilačke osobe i pravovremeno preduzele aktivnosti koje imaju za cilj sprečavanje samoubistva, odnosno menjanje način funkcionisanja, od negativnog ka pozitivnom u odnosu na stil života.

Tercijarna prevencija[uredi | uredi izvor]

Ova vrsta prevencije obuhvata aktivnosti koje imaju za cilj poboljšanje kvaliteta tretmana i smanjenje invaliditeta, odnosno bilo kakvih drugih posledica po kasnije funkcionisanje neke osobe.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zbog pojmovne istorodnosti u tekstu se ravnopravno koriste termini samoubistvo i suicid.
  2. ^ Na osnovu podataka Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje Sjedinjenih Država.
  3. ^ Kako sve više žena ulazi u medicinsku profesiju, one postaju sve ranjivije od posledica stresa na radu. Zbog toga se povećava i stopa samoubistava među ženama lekarima.
  4. ^ Da je samoubistvo bilo zastupljenije kod muškaraca pokazalo je i istraživanje „Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji” iz 2000. godine.
  5. ^ Mada je to zabluda jer se skokom u vodu postižu brzine i do 120 km na čas, što je pri kontaktu sa vodom može izazvati traumatski šok.
  6. ^ U suštini stvari, gotovo sve vrste konflikata, na svome dnu, konflikti su sa samim sobom
  7. ^ Prema MKB 10: F00–F99
  8. ^ Prema MKB 10: F32

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stack, Steven; Wasserman, Ira (2005). „Race and Method of Suicide: Culture and Opportunity”. Archives of Suicide Research. 9 (1): 57—68. PMID 16040580. S2CID 34119701. doi:10.1080/13811110590512949. 
  2. ^ „WHO | Suicide”. web.archive.org. 2016-03-04. Arhivirano iz originala 21. 04. 2018. g. Pristupljeno 2024-01-20. 
  3. ^ DeCou, Christopher R.; Comtois, Katherine Anne; Landes, Sara J. (2019). „Dialectical Behavior Therapy Is Effective for the Treatment of Suicidal Behavior: A Meta-Analysis”. Behavior Therapy (na jeziku: engleski). 50 (1): 60—72. doi:10.1016/j.beth.2018.03.009. 
  4. ^ Zalsman, Gil; Hawton, Keith; Wasserman, Danuta; van Heeringen, Kees; Arensman, Ella; Sarchiapone, Marco; Carli, Vladimir; Höschl, Cyril; Barzilay, Ran (2016). „Suicide prevention strategies revisited: 10-year systematic review”. The Lancet Psychiatry (na jeziku: engleski). 3 (7): 646—659. doi:10.1016/S2215-0366(16)30030-X. 
  5. ^ Yip, Paul SF; Caine, Eric; Yousuf, Saman; Chang, Shu-Sen; Wu, Kevin Chien-Chang; Chen, Ying-Yeh (2012). „Means restriction for suicide prevention”. The Lancet (na jeziku: engleski). 379 (9834): 2393—2399. doi:10.1016/S0140-6736(12)60521-2. 
  6. ^ Wang, Haidong; Naghavi, Mohsen; Allen, Christine; Barber, Ryan M; Bhutta, Zulfiqar A; Carter, Austin; Casey, Daniel C; Charlson, Fiona J; Chen, Alan Zian (2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980–2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015”. The Lancet (na jeziku: engleski). 388 (10053): 1459—1544. doi:10.1016/S0140-6736(16)31012-1. 
  7. ^ Hawton, Keith; van Heeringen, Kees (2009). „Suicide”. The Lancet (na jeziku: engleski). 373 (9672): 1372—1381. doi:10.1016/S0140-6736(09)60372-X. 
  8. ^ Fazel, Seena; Runeson, Bo (2020-01-16). Ropper, Allan H., ur. „Suicide”. New England Journal of Medicine (na jeziku: engleski). 382 (3): 266—274. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/NEJMra1902944. 
  9. ^ a b World Health Organization (2014). Preventing suicide: a global imperative (na jeziku: engleski). Geneva: World Health Organization. ISBN 978-92-4-156477-9. 
  10. ^ „Mental health”. www.who.int (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-20. 
  11. ^ Bertolote, José M; Fleischmann, Alexandra (2002). „Suicide rates in China”. The Lancet. 359 (9325): 2274. ISSN 0140-6736. doi:10.1016/s0140-6736(02)09268-1. 
  12. ^ Brooks, Jessica; Gitlin, David (2019-02-28). „The Suicidal Patient”. DeckerMed Emergency Medicine. doi:10.2310/em.4373. 
  13. ^ Tomer A (2013). Existential and Spiritual Issues in Death Attitudes. Psychology Press. p. 282. ISBN 978-1-136-67690-1.
  14. ^ God, Religion, Science, Nature, Culture, and Morality. Archway Publishing. 2014. p. 254. ISBN 978-1-4808-1124-9.
  15. ^ Lester, David (2006). „Suicide and Islam”. Archives of Suicide Research (na jeziku: engleski). 10 (1): 77—97. ISSN 1381-1118. doi:10.1080/13811110500318489. 
  16. ^ Aggarwal, Neil (2009). „Rethinking Suicide Bombing”. Crisis (na jeziku: engleski). 30 (2): 94—97. ISSN 0227-5910. doi:10.1027/0227-5910.30.2.94. 
  17. ^ Russell, Noyes (1968). „The Taboo of Suicide”. Psychiatry (na jeziku: engleski). 31 (2): 173—183. ISSN 0033-2747. doi:10.1080/00332747.1968.11023545. 
  18. ^ a b v g „NIMH » Suicide”. www.nimh.nih.gov. Pristupljeno 2021-02-03. 
  19. ^ Shneidman, E. (1996). The Suicidal Mind. New York: Oxford Univesity Press
  20. ^ a b v g Jugović, A. Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu. Jugović, A. (2011). „Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu” (PDF). Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd). 10 (3): 529—546. ISSN 1452-7367. 
  21. ^ a b v g d Jovan Bukelić, Autoagresivnost, MD Medicinska revija God I Broj 2 septembar 2009. „Aktuelne teme” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  22. ^ Nemačka manekenka se ubila zbog "hejtera" na Internetu Vest preuzeta sa: „Blic on line (11/4/2012)”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  23. ^ Fedden, Henry Romilly: Suicide London, Peter Davies, 1938.
  24. ^ Platon: Odbrana Sokratova. Kriton. Fedon", BIGZ, 1976)
  25. ^ Singh, BS: Samoubojstvo: javne zdravstvene krize našeg vremena,1998.
  26. ^ Holt, Gerry. „When suicide was illegal”. Pristupljeno 11. 8. 2011. . BBC News. 3 August 2011..
  27. ^ „Guardian & Observer style guide”. Guardian website. The Guardian. 4. 5. 2021. Pristupljeno 29. 11. 2011. 
  28. ^ Peden M, McGee K, Sharma G. The injury chart book: a graphical overview of the global burden of injuries. Geneva, World Health Organization, 2002.
  29. ^ World Health Organization (WHO). Mental health in the WHO European Region. „Geneva, World Health Organization” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 30. 11. 2004. g. Pristupljeno 1. 12. 2003. ,
  30. ^ Beautrais AL. Risk factors for suicide and attempted suicide among young people. A report prepared for the National Health and Medical Research Council 1998. Canberra: National Health and Medical Research Council, 2000.
  31. ^ National Task Force on Suicide in Canada. Suicide in Canada. Update of the report of the Task Force on Suicide in Canada. Ottawa, Health Canada, 1994.
  32. ^ a b (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Greece, 1960-2009.” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  33. ^ a b (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Lithuania, 1981-2009” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  34. ^ Jenkins, R.; Kovess, V. (2002). „Evaluation of suicide prevention: A European approach”. International Review of Psychiatry. 14 (1): 34—41. S2CID 145771444. doi:10.1080/09540260120114041. .
  35. ^ National Institute of Mental Health. Suicide in the U.S.: Statistics and Prevention. Accessed May 2, 2011. Available at [1][mrtva veza], Pristupljeno 24. 4. 2013.
  36. ^ National Center for Health Statistics (NCHS). FastStats: self-inflicted Injury/suicide. Available at [2] Accessed May 2, 2011.
  37. ^ Comer RJ. Suicide. In: Abnormal Psychology. 6th ed. New York, NY: Worth Publishers; (2007), str. 278-307.
  38. ^ National Institute of Mental Health. Leading Causes of Death Ages 1 – 85+ in the U.S. National Institute of Mental Health. Available at [3][mrtva veza] Accessed June 22, 2011.
  39. ^ „WHO (2011). Suicide prevention.”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  40. ^ „Suicides Rose By 80% In US Army, 2004-2008”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  41. ^ (jezik: engleski) „WHO; Country reports and charts available (Last update: 2011).”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  42. ^ (jezik: engleski)„WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Russian Federation, 1980-2006 .” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  43. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Belarus, 1981-2007” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  44. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Kazakhstan, 1981-2008” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  45. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Hungary, 1955-2009” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  46. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Japan, 1950-2009 .” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  47. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Latvia, 1980-2009” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  48. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Slovenia, 1985-2009 .” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  49. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Ukraine, 1981-2009.” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  50. ^ a b (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Serbia, 1998-2009.” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  51. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, USA, 1950-2005” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  52. ^ (jezik: engleski) „WHO-Suicide rates (per 100,000), by gender, Brazil, 1980-2008” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  53. ^ (jezik: engleski) „Suicide rates (per 100,000), by gender, Egypt, 1974-2009.” (PDF). Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  54. ^ Ellis, Ralph. „American Academy of Pediatrics Recommends Adolescent Suicide Screening”. WebMD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-28. 
  55. ^ a b v Nezarazne bolesti – najveći javnozdravstveni problem, Samoubistva. U: ZDRAVLjE STANOVNIKA SRBIJE – analitička studija 1997–2007. INSTITUT ZA JAVNO ZDRAVLjE SRBIJE„Dr Milan Jovanović Batut”, Beograd (2008), pp. 100–103 [4] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. мај 2012), Приступљено 24. 4. 2013.
  56. ^ WHO. The World Report on Violence and Health. Self-directed vilence. Geneva; WHO, (2002), стр. 185-212.
  57. ^ а б Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S, Kocev N, Laaser U, Marinković J, et al. The Burden of Disease and Injury in Serbia. Belgrade: Ministry of Health of the Republic of Serbia; 2003
  58. ^ а б {{cite web|author= |url=https://www.espreso.rs/vesti/hronika/225809/decak-od-9-godina-stavio-sebi-omcu-oko-vrata-i-obesio-se-u-dedinoj-supi-ogromna-tragedija-trese-srbiju] |title= |date= |website= |publisher= |access-date=19. 4. 2018.
  59. ^ National Institute of Mental Health. Suicide in the U.S.: Statistics and Prevention. Accessed May 2, 2011.
  60. ^ Voracek M (јун 2006). „Suicide rate and skin color”. Percept mot Skills. 102 (3): 836—8. PMID 16916163. S2CID 10186988. doi:10.2466/pms.102.3.836-838. 
  61. ^ American Psychiatric Association (APA) 2018. Abstract 1-227, presented May 5, 2018.
  62. ^ а б в Anderson, Pauline. „Physicians Experience Highest Suicide Rate of Any Profession”. Medscape Medical News, May 07, 2018. Приступљено 31. 5. 2018. 
  63. ^ Годишњица Николе Ћупића (29. издање), књига 11., 1889.
  64. ^ а б в Stanković B., Penev G. Sociokulturni kontekst suicidalnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji. Sociološki pregled. . 18 (2). 2009: 155—184.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  65. ^ Filipović, M. (2010). „Bogatstvo zemlje i samoubistvo”. Specijalna Edukacija I Rehabilitacija. 9 (1): 209—222. 2010. .
  66. ^ Knežić, B., Savić, M. . Oproštaj od života: poslednje poruke. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
  67. ^ а б K., D. (8. 9. 2016). „Zašto se najviše samoubistava u Beogradu izvrši baš SKOKOM SA MOSTA”. www.blic.rs 9.8.2016. Приступљено 10. 5. 2018. 
  68. ^ „Uskoro nacionalna strategija za prevenciju samoubistava”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  69. ^ Jugović, A. (2002). Društvena patologija i normalnost – teorijske i praktične perspektive. Beograd: Službeni glasnik.
  70. ^ Suicid och samhällsekonomiska kostnader, 2004 Räddningsverket, Karlstad Nationellt centrum för erfarenhetsåterföring från olyckor, Karlskoga „NCO/Räddningsverket” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 10. 2011. г. Приступљено 24. 4. 2013. 
  71. ^ WHO (2001) The world health report 2001
  72. ^ „What You Should Know About Suicide”. Healthline (на језику: енглески). 2012-06-14. Приступљено 2021-02-03. 
  73. ^ Striković, J., Samoubistvo i apsurd, NIO Univerzitetska riječ, Nikšić, (1988). pp. 11.
  74. ^ Striković J. : Samoubistvo i apsurd, Univerzitetska reč, Nikšić, četvrto dopunjeno izdanje, 1990
  75. ^ Teasdale TW, Engberg AW (2001). „Suicide after traumatic brain injury: a population study”. J. Neurol. Neurosurg. Psychiatr. 71 (4): 436—40. PMC 1763534 Слободан приступ. PMID 11561024. doi:10.1136/jnnp.71.4.436. 
  76. ^ Simpson G, Tate R (2007). „Suicidality in people surviving a traumatic brain injury: prevalence, risk factors and implications for clinical management”. Brain Inj. 21 (13–14): 1335—51. PMID 18066936. S2CID 24562104. doi:10.1080/02699050701785542. 
  77. ^ а б в г д WHO. The World Health Report 2001. Mental Health: New Understanding, New Hope. Geneva: WHO, 2001.
  78. ^ Tyrer P, Tyrer F. Public Mental Health. In: Detels R, McEwen J, Beaglehole R, Tanaka H (edc): Oxford Textbook of Public Health, 4th ed., Vol.3. New York: Oxford University Press 2002;pp. 1309-28.
  79. ^ Lečić-Toševski D, Ćurčić V, Grbeša G, i sar. „Zaštita mentalnog zdravlja u Srbiji – izazovi i rešenja”. Psihijat Dan. 37 (1): 9—15. 2005. .
  80. ^ Janković S (2005). „Učestalost i rasprostranjenost depresije u svetu i Srbji”. Acta Clinica. 5 (3): 34—41. .
  81. ^ Janković S. Depresija. U: Atanasković-Marković Z, Bjegović V, Janković S. i sar. Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji. Beograd: Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, (2003), стр. 109-113.
  82. ^ Horwath E, Cohen RS, Weissman MM. Epidemiology of Depressive and Anxiety Disorders. In: Tsuang MT, Tohen M (eds). Textbook in psychiatric epidemiology. 2en edition. New York: Wiley-Liss, (2002), стр. 389-426.
  83. ^ Ustün, T. B.; Ayuso-Mateos, J. L.; Chatterji, S.; Mathers, C.; Murray, C. J. (2004). „Global burden of depressive disorders in the year 2000”. Brit J Psychiat. 184 (5): 386—92. PMID 15123501. S2CID 5023098. doi:10.1192/bjp.184.5.386. .
  84. ^ Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Istraživanje zdravlja stanovnika Republike Srbije, 2006. godina. Osnovni rezultati. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije; Beograd, 2007.
  85. ^ Institut za zaštitu zdravlja Srbije. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja I deo – Karakteristike porodice i domaćinstva u Republici Srbiji. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite odraslog stanovništva u Republici Srbiji. Glasnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije 2002;76(1—2):91-129.
  86. ^ Institut za zaštitu zdravlja Srbije. Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite stanovništva u Republici Srbiji. Rezultati istraživanja II deo – Zdravstveno stanje, zdravstvene potrebe i korišćenje zdravstvene zaštite dece i omladine u Republici Srbiji. Glasnik Instituta za zaštitu zdravlja Srbije 2002;76(3—4):201.
  87. ^ . Bukelić J. : Droga u školskoj klupi, Velarta, Beograd,1997.
  88. ^ а б Ryan, Caitlin; Huebner, David; Diaz, Rafael M.; Sanchez, Jorge (2009). „Family Rejection as a Predictor of Negative Health Outcomes in White and Latino Lesbian, Gay, and Bisexual Young Adults”. Pediatrics. 123 (1): 346—352. PMID 19117902. S2CID 33361972. doi:10.1542/peds.2007-3524. 
  89. ^ (језик: енглески) „Rates of Suicidal Behavior and Psychiatric Disorders by Sexual Orientation, Archives of General Psychiatry Vol. 56 No. 10, October 1999”. Приступљено 11. 4. 2013. 
  90. ^ Pusztai, A.; Bugán, A. (2005). „Analysis of suicide notes form persons committing completed suicides”. Psychiatr Hung. 20 (4): 271—80. PMID 16462004. 
  91. ^ а б Palmer BA, Pankratz VS, Bostwick JM (2005). „The lifetime risk of suicide in schizophrenia: a reexamination”. Archives of General Psychiatry. 62 (3): 247—53. PMID 15753237. doi:10.1001/archpsyc.62.3.247. 
  92. ^ (језик: енглески) Stephen Soreff, Suicide Differential Diagnoses In: Suicide„WebMD”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  93. ^ Radomsky ED, Haas GL, Mann JJ, Sweeney JA (1. 10. 1999). „Suicidal behavior in patients with schizophrenia and other psychotic disorders”. American Journal of Psychiatry. 156 (10): 1590—5. PMID 10518171. doi:10.1176/ajp.156.10.1590. Приступљено 4. 7. 2008. 
  94. ^ Caldwell CB, Gottesman II (1990). „Schizophrenics kill themselves too: a review of risk factors for suicide”. Schizophr Bull. 16 (4): 571—89. PMID 2077636. doi:10.1093/schbul/16.4.571. 
  95. ^ Dalby JT, Williams RJ (1989). Depression in schizophrenics. New York: Plenum Press. ISBN 978-0-306-43240-8. 
  96. ^ „Serbia Suicide Hotlines - Suicide.org! Serbia Suicide Hotlines, Serbia Suicide Hotlines, Serbia Suicide Hotlines, Serbia Suicide Hotlines!”. www.suicide.org. Приступљено 2021-02-03. 
  97. ^ „We Can All Prevent Suicide”. Тhe National Suicide Prevention Lifeline is funded by the federal Substance Abuse and Mental Health Services Administration (SAMHSA) and administered by the Mental Health Association of New York City. Приступљено 1. 6. 2018. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоубиство&oldid=27809751”